Dušan Vasiljević: Srbija ni u jednoj varijanti nema koristi od litijuma. Može da ima koristi samo od rudne rente, koja je prošle godine za sve rudnike bila ukupno 140 miliona evra. U Evropi se nigde ne kopa litijum

 Međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti životne sredine Dušan Vasiljević ne misli da je rudarenje neka razvojna šansa Srbije, jer je rizik od rudarenja veći nego korist, odnosno njegove negativne posledice su veće od moguće dobiti. Kada se radi o litijumu, ističe da Srbija ni u jednoj varijanti nema koristi od njega, "čak i ako ovde počne da se vadi litijum, on se prodaje preko, a Srbija može da ima koristi samo od rudne rente, koja je prošle godine za sve rudnike bila ukupno 140 miliona evra - to za državu nije ništa, a da ne ulazimo u to koje su posledice rudarenja".

„Nije vredno ulaziti u nove zahvate u rudarstvu da bi država prihodovala od rudne rente koja je kod nas veoma niska – pet posto“, ukazuje Vasiljević u Novom danu na TV N1.

U prošloj godini cena litijuma je pala na svetskom tržištu za više od 80 odsto, a razlog za to je, kako pojašnjava Vasiljević, jer je „Kina zaustavila malo proizvodnju električnih automobila, Kina je najveći korisnik litijuma za baterije, pa je tržište reagovalo, to pokazuje koliko su cene fragilne i zavise od puno različitih uzroka“.

To sve dovodi u pitanje isplativost proizvodnje litijuma i tematizuje – može li jedna država u njemu tražiti svoj potencijal, nezavisno od njegovog katastrofalnog uticaja na životnu sredinu, navodi.

Vasiljević pojašnjava da u rudarstvu, kada iskopavate rudu, da bi se iz nje izvukao određeni element koristi se kiselina, odnosno koristi se proces luženja, tj. stavljanje tog elementa u kiselinu. Kada se taj proces završi ostaju ogromne količine te kiseline koja je vrlo štetna za životnu sredinu.

Kada se o jadaritu radi, koga ima kod nas u dolini Jadra, i gde međunarodna kompanija Rio Tinto želi da otvori rudnik, vađenje litijuma iz njega radilo bi se na licu mesta, jer je jako skup transport da bi se to uradilo negde drugde, i to bi sigurno ostavilo velike posledice po životnu sredinu, ukazuje Vasiljević.

Takođe, navodi da je tržišna vrednost Rio Tinta 90 milijardi dolara, a godišnje ta kompanija prihoduje 25 milijardi dolara. Primera radi, budžet Srbije je 17 milijardi dolara, a BDP 65 milijardi.

„Rio Tinto je bezmalo moćniji u finansijskom smislu od naše države“, zaključuje i ponavlja da on svoje profite knjiži napolju, a ne u Srbiji, i da su prihodi države suviše mali da bi se moglo opravdati otvaranje još jednog rudnika – ako su profit i razvojni potencijal glavni cilj.

Smatra da samo kad bi država Srbija investirala u rudnik, onda bi zarađivala, ali podseća da je ovde investitor Rio Tinto.

Dodaje da se u poslednje vreme kao jedno od opravdanja za ponovno pokretanje priče o rudniku u Jadru navodi i to da je Rio Tinto vlasnik zemlje tamo.

„Pa šta?! Što ne napravi tamo banju. Tamo su seljaci vlasnici njiva, pa ne kopaju rudu. Vlasništvo nad zemljom ne određuje delatnost“, poručuje Vasiljević.

Ističe da bi država Srbija morala da ima neki strateški cilj razvoja – „da li ćemo biti poljoprivredna zemlja, ili IT, ili ćemo da pravimo oružje, ili da se bavimo rudarenjem“.

Navodi i da litijumske baterije polako izlaze iz upotrebe jer su skupe, te i to dovodi u pitanje opravdanost rudnika jadarita na duže staze.

„Litijum se najviše koristi za baterije. Prve generacije električnih vozila dolaze do kraja svog veka trajanja, jer litijumska baterija, koja je pola vrednosti automobila, traje oko osam godina. Mi imamo 30 miliona električnih vozila u svetu i 11 miliona tona otpadnih baterija. Takođe, litijumska baterija kada se ošteti može da eksplodira i emituje štetne materije, između ostalog i litijum, koji je jako štetan po nervni sistem. Sve su više u usponu natrijum-litijumske baterije, jer natrijum imate svuda, puno je jeftiniji i nije ni blizu opasan kao litijum“, ukazuje Vasiljević.

Dodaje i da se u Evropi nigde ne kopa litijum, da je u planu da se vadi u Nemačkoj, ali taj litijum je u vodi, a to je sasvim druga tehnologija, jer je mnogo agresivnija tehnologija vađenja litijuma iz jadarita.

Takođe, pored toga što priprema rudnika traje godinama, može da se desi da neko ko je počeo da kopa litijum, zaključi posle nekog vremena da mu se to ne isplati, pogotovu imajući u vidu oscilacije cena na svetskom tržištu, pa da ode i ostavi sve to, kaže.

Smatra da Srbija ima mnogo više drugih potencijala nego što je rudarenje.

(N1)