Биљана Степановић: Колико ће још издржати телесина на стакленим ножицама и шта ћемо у „дану после“

Најзад је мудро руководство државе Србије оличено у председнику Ћациленда довело земљу у ћорсокак. Осим опште пропасти веште и паметне спољне политике, где је доживео дебакл на свим фронтовима, председник Ћациленда (еуфемизам за срамоту, ругло и стециште друштвеног талога у самом центру главног града државе Србије) има у кући баш акутни проблем: како ће да испуни захтеве Дијане Хрке? Дани су у питању.

Да ухапси сам себе? Изгледа да тој опцији није склон, пошто не сме да дозволи ни сведочење Горана Весића који редом оперише све унутрашње органе, е да би се избегло његово саслушање. Непоуздан је тај Весић и изгледа веома љут, ко зна шта би све могао да каже. Истину, врло вероватно.

Шта је онда друга опција? Да пусти Дијану Хрку да умре? То би могао да буде окидач за врло хаотичан и по њега извесно неповољан крај владавине. Руку на срце, крај је већ сасвим известан, а што више пролази време и што више неразумних и ненормалних потеза вуче, своју позицију чини све неповољнијом.

Најбољи тренутак за повлачење је прошао. Више није у стању да одглуми нормалност ни пред страним гостима, сва пренемагања је одбацио (свесно или под дејством своје природе која је пробила обруч) па је хулиганским наступом за говорницом саблазнио присутног Андреаса фон Бекерата, новог шефа Делегације Европске уније у Србији.

Није успео да нађе ни контра-мајку којој су "блокадери" убили дете, па да успостави равнотежу како је он замишља. Без тога никако нема равнотеже, колико год се упињао.

А зашто се председник Ћациленда упорно упиње да ископира све што студенти и гневни грађани ураде и да направи такву исту контра акцију? Зашто је малтретирање Дијане Хрке достигло монструозне размере које се гаде чак и многим дојучерашњим присталицама?

Има више разлога, али је један главни: покушајем да се Дијана Хрка сломи, искомпромитује, психолошки и медијски исецка на комаде, заправо се грозничаво ради на томе да се одврати од помисли да јој се придружи још неко од осталих родитеља који су немаром система, његовим нечињењем или директно погрешним чињењем, изгубили своју децу. Има их премного. Дубона, Мало Орашје, Рибникар, надстрешница. Сви они су најјаче оптужнице против овога што живимо.

Није извесно шта Србију чека у блиској будућности. Шта ће бити са НИС-ом, а тиме и са редовним снабдевањем дериватима нафте, није у нашим рукама. Шта ће бити са гасом, чекамо Нову годину и нови договор са Русијом која нам је једини снабдевач. Шта ће бити са економијом, курсом динара, инфлацијом, ценама, радним местима, грејањем зимус, зависи од разрешења прва два питања.

Једино што је сасвим извесно, то је да је овај радикалски анти-систем превазиђен и потрошен и да је остао у прошлости. Као и његов гуру. Колико ће његове стаклене ножице још моћи да носе ту телесину, колико ћемо се још тачно са њим мрцварити и да ли ће избори бити начин да оде, то тренутно не знамо, али на одговор сигурно нећемо чекати годинама, већ месецима.

Наше је да већ сада, на време, размишљамо о томе како да нам се овако нешто заиста више никад не понови. Да спремни сачекамо фамозни „дан после“. А шта ће у том „дану после“ бити сигурни знаци да смо на путу да оздравимо и дамо себи шансу да се прикључимо заједници демократских земаља?

Одговор је дао Миодраг Јовановић, професор Правног факултета у Београду и члан Прогласа. Пошто не бих могла то да сажмем боље, само ћу пренети предлоге које је професор Јовановић изнео на промоцији своје књиге „Записи из правно-политичког подземља“, шта би тог првог дана после требало народу да кажу носиоци главних функција у држави Србији. Идемо редом:

Председник Владе Србије: “Ова влада ће заиста водити унутрашњу и спољну политику земље”.

Министар за државну управу: “Политичко опредељење ма ког запосленог у државној управи и јавним службама је његова лична и приватна ствар и није критеријум за запошљавање, напредовање или престанак радног односа”.

Министар за социјална питања: “Никад више статус корисника социјалне заштите не сме бити предмет политичке злоупотребе и манипулације”.

Врховни јавни тужилац: “Од данас се више не примењује тужилачка крилатица да сваки предмет има своје време”.

Председник Уставног суда: “Поново ради Уставни суд! Поново ради Уставни суд!”

Председник Народне скупштине: “Председаваћу Народном скупштином тако да онај ко први пут на ТВ гледа скупштинско заседање, неће моћи са сигурношћу да каже да ли сам посланик/ца из редова власти или опозиције”.

Председник Републике: „Никада нећу употребити заменице “ми” и “они” када говорим о грађанима Србије, или им се обраћам. А обраћаћу им се путем медија само о државним празницима, или када за то постоје нарочити разлози”.

И то је то. Кад ове реченице будемо чули, знаћемо да смо закорачили на пут спаса.

(Н1)