Ono što Cvijanovićeva naziva “komunikacijskim mostom”, Zlatko Lagumdžija ismeva tvdnjom da se takvim shvatanjem mehanizma koordinacije BiH predstavlja kao “poštansko sanduče”, što on, je li, neće dozvoliti. 

Istina o neuspehu jednog megaprojekta u postpetooktobarskoj Srbiji koincidira sa istim takvim neuspehom s kojim se suočavaju srednjoevropske i istočnoevropske zemlje u tranziciji, a važnije, sa neuspehom istog projekta u članicama EU, pa i u SAD.

Razlika je samo u prioritetima, a ne u vrednosnim sudovima. Jer, ono što je Zlatku Lagumdžiji ili Sulejmanu Tihiću uvek na prvom mestu, u 2013. ne nalazi se u vrhu top-liste Baraka Obame i Angele Merkel, sticajem raznih okolnosti, od sukoba u Siriji do uzdrmanog evra.

Zrelo je za jedan otvoren i pošten razgovor između dva bratska naroda, ruskog i srpskog, i naših elita. Da se pitamo za junačko zdravlje i prevaziđemo ako treba šta prevazilaziti iz prošlosti.

Najjača opoziciona stranka nanovo ističe svoju nebuloznu tezu o nepostojanju vanjske ugroženosti za Republiku Srpsku. Tvrdi se kako je ugroženost izvana politička fatamorgana, fiktivni, nepostojeći neprijatelj i slično.

Bez organizovanog delovanja protiv monopolista našeg medijskog, ekonomskog i političkog života, bilo kakva društvena promena u Srbiji nije moguća. Zato je razvoj alternativnih asocijacija, nenaslonjenih na strane ambasade, jedini mogući odgovor.

Tako braća iz Tunisa, Jemena, Alžira i sl. naravno nisu shvatila da domaći zakoni ne predviđaju da se zarobljenicama otkidaju glave. I jedino su, izgleda, shvatili kada im je Šemso rekao: „Ko hoće da brani BiH – linija fronta je tamo, pa izvolite“, zato što je išaretom pokazao pravac i dodao njima razumljivo – bujrum. 

Ukoliko bi nas ta međunarodna zajednica izolovala (na primer zbog Kosova i Metohije), alternativa postoji širom prave međunarodne zajednice. Čak i u vreme najvećih pritisaka i sankcija, naša roba je nalazila put do tih tržišta.

No, kako se harizmatični Taip, pod pritiskom demokratije u parku Gezi, sada okrenuo islamu ne samo kod kuće nego, podrškom svrgnutom “muslimanskom bratu” Mursiju, i u spoljnoj politici, moglo se očekivati da njegova produžena ruka u BiH više neće biti SDP, SDA i SBB, nego Rijaset IVZ.

Ima li veće ironije od toga da karikaturalni srpski nacionalista ukuca poslednji ekser u kovčeg Haškog tribunala? Kako je uopšte došlo do toga da se pravni eksperti u Hagu prepiru ko snosi veću krivicu što će se optuženik iz Srbije uskoro, možda, naći na slobodi?