Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Рамазанске занимљивости у БиХ |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 30. јул 2013. | |
Пошто прималац нису “Босанци”, него Бошњаци и адреса није “Босна”, него БиХ, пошта је једино могла стићи у Сарајево. Изгледа на право мјесто јер се поруци са “Велике порте” већ одазвао један за сада анонимни вехабија, који је на Бреки, усред дана, вербално напао групу дјевојака. Додуше, не зато што су биле при алкохолу или непокривене или неизувене закорачиле у џамију, него зато што су у току Рамазана у шорцевима шетале по елитном градском насељу. Иако се оних 95 одсто грађана Сарајева, који су 99 одсто сунити, нерадо дистанцирају од ексцеса вехабијске конкуренције (сваки је муслиман добар!), ИВЗ је службено осудио индивидуални акт против “врућих панталоница” у току поста.
Према извјештајима дописника са лица мјеста (Политика, 27. 7) нико од политичара, бошњачких и небошњачких, у Сарајеву није реаговао ни на ову озбиљнију рамазанску пригоду. Дио јавности је одобрава јер је у “складу са бошњачком традицијом”, док други негодује позивајући се на “вишевјековну мултиетичност олимпијског града”. Иако се не наводи национална структура, чисто сумњам да се међу овима посљедњим, који су јавно подгли глас, чула ријеч неког преосталог небошњака. Биће прије да су то они “грађански еманциповани Бошњаци” који тврде “да ће Сарајево и када га напусти посљедњи хришћанин сачувати свој космполитски дух”. Стари Изетбеговић је у томе био много искренији и трезвенији, и то црно на бијело у “Исламској декларацији”, гдје је написао “да муслимани треба да се прилагођавају док су у мањини и да чим постану већина треба да наметну шеријатске законе”. Да то нису биле “само његове вјерничке фантазије невезане за неко конкретно вријеме и простор”, како се бранио пред комунистичким судом, показао је већ првих дана своје предратне власти. Заборавило се да је у том истом Старом граду, гдје су муслимани и тада представљали убједљиву већину, власт СДА већ 90. била забранила алкохол у кафанама, и то без обзира на удаљеност од џамија и без ограничења на дане рамазана. Индикативно је да је исламску прохибицију увео предсједник општине, који је истовремено био власник башчаршијске ашчинице “Код Хаџибајрића”- култне по “киселој чорби” којом су се пред зору тријезнили пијанци свих националности и вјероисповијести. Хаџибајрићи су тако постали очигледан резултат Алијиног примарног пројекта “исламизације муслимана”, а “сарајевска раја”, која уз часицу у ситне сате у некој од џамија подаљој кафани и даље наглаба о томе како би оно што је некад било могло опет бити, остала је без чорбасто-киселог отрежњења од политичког мамурлука.
Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ. И као што се у Станболу данас више говори о покривању, изувању и прохибицији, него о људским правима, медијским слободама и секуларној држави, тако се и у Сарајеву, ево о рамазану, више говори о испосничким искусењима пред “врућим панталоницама” и “мирисом алкохола”, него о инвестицијама и запошљавању. И, нека, ако већ тако хоће, у њиховом Сарајеву, али не и у Сребреници која је у Српској. |