Многи су и дивни дарови којима је Бог обдарио човека. Човек је призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени.

Дакле, неко је по свему судећи, претио силом (или употребом силе) ако се не потпише Бриселски споразум. Да ли су то биле такозване власти из Приштине или неке западне силе (или заједно?) и на који начин је то изведено (дипломатским каналима или неформалним путем?) мање је битно са аспекта Бечке конвенције.

Хрватска власт не показује политичку вољу да се посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама да их сахране. Хрватска није ријешила судбину 2.100 несталих лица српске националности.

Под Вучићевим менторством, српским политичарима у РС је, изгледа, постало најважније да надгласавају једни друге на "проевропском путу", далеко важније него да и грађанима у детаље објасне какве их то благодети, а какве муке чекају на том путу.

Једноставно, човек је скренуо пажњу да Југославија није настала у Другом, него у Првом светском рату, осврнувши се на духовне импликације југословенске идеје у делу „истомишљеницима“ нимало драгог српског „националисте и десничара“, великог писца Милоша Црњанског.

Упркос суштинским и битним разликама које постоје између обе цркве, треба приметити занимљиву подударност у аргументима који се користе против обе. Наравно, не желим да овде стављам знак једнакости, него да покажем да аргументи који се користе против обе долазе са исте позиције.

Особа која је себе сматрала победником до јуче, Крстимир Пантић, схватила је да није била фаворит Београда, како се мислило, већ је то био његов опонент. Треба једанпут схватити да европској Србији требају само они који су спремни да иду до краја. Колебљивцима ту нема места.

За нас је најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају, а то је да су Титови партизани приликом повлачења побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу.

Реторика помирења је уосталом свих ових година и била само изнуђени обол политичкој коректности иза које се више или мање вешто скривала намера наставка рата другим, неоружаним – медијскопропагандним, дипломатским и, понајвише, међународнокривичноправним средствима.

Сведоци смо да, након две стотине година од првих корака ка установљењу своје нововековне државности, српски народ опет стоји на почетним позицијама у процесу болног и мукотрпног реконституисања те исте државности и међународног признања њеног легалитета и легитимитета.