Doduše, i sama javnost Srbije u zadnje dve godine je primetila da je iz vokabulara predsednika Vlade iščezla sintagma da je Kosovo deo Srbije. Ovo je naročito uočljivo posle potpisivanja Briselskog sporazuma

Božić je Dan kojim počinje i Vaskrsenje, a Vaskrsenja ne biva bez stradanja, stradalna deco naša na Kosovu i Metohiji! Znajte, da je izgnani jevrejski narod skoro dvadeset vekova čekao dan povratka zemlji otaca.

Nije vredelo ni što su srpski političari isticali da je Dejtonskim sporazumom predviđeno da mandat stranih sudija u Ustavnom sudu BiH traje pet godina, a da se nakon toga donese zakon koji će odrediti novi način izbora sudija. S druge strane, iako i sami povezuju postojanje Ustavnog suda BiH sa Dejtonskim sporazumom, bošnjački političari nikako "ne vide" da se taj sporazum krši ostankom stranih sudija u sudu i više od dvadeset godina kasnije

Srbi jesu od povesnih događaja pravili mitove i legende, a najpoznatiji slučaj je sa Kosovskim bojem i kosovskim junacima. Međutim, za razliku od Srba, hrvatska „pravaška“ historiografija je od želja napravila čitavu teoriju o „hrvatskom tisućljetnom državnom pravu“, što je vizuelno ozvaničeno i na grbu Tuđmanove Republike Hrvatske.

Tribuni tzv. Srba u Crnoj Gori očigledno su pristalice onih identitetsko statusnih rešenja koja znače konačni razlaz i radikalno odeljivanje od braće i rođaka opredeljenih „samo“ kao Crnogorci – tradiciji, istoriji i činjenicama uprkos.

Taman se uspostavi kakva-takva harmonija na relacijama: vlast-vlast, vlast-EU, vlast-NATO, vlast-opozicija (koje nema), i dogovore se harmonično da menjaju Ustav i gumicom izbrišu i Kosovo i Metohiju i da treba ozvaničiti „faktičko stanje“, a ono se pojavi  neki „gerilac“da poremeti harmoniju.

„U Drugom svjetskom ratu Hrvati su dva puta pobedili. Mi nemamo razloga se nikome ispričavati. Ovo što traže od Hrvata - ajde idite kleknuti u Jasenovac. Mi nemamo pred kim šta klečati“, rekao je Stipe Mesić.

Ovom pobjedom Milo Đukanović i njegovo društvo kupili su još dvadesetak mjeseci za dovršavanje započetih poslova. Iako je razlika između Vujanovića i trojice njegovih protivkandidata relativno mala, oko 11 000 glasova, za vladajuću koaliciju ovakav ishod ima ogroman značaj.

Nije vest ni da su se iz crkve uključili da obaveste javnost o tome kako je čitav događaj na Gazimestanu bio organizovan, kao i to ko su mladići koji su uzvikivali uvredljive parole. Crkva se i dalje sluša i najviše joj se veruje.

Do sada je bila praksa da svaka partija na vlasti favorizuje svoju režimsku estradnu zvezdu, pisca ili slikara, koji pripadaju kategoriji naturščika. Njih treba smatrati novom srpskom elitom postmoderne, proisteklom iz trećeg staleža.