I tako smo došli do naše stare teme: ekumenizma, i njene novije varijacije, papine posete. Ako je ovoliko Razuma među rimokatolicima na Balkanu, koji to naši pametnjakovići veruju da će poseta njihovog poglavara našoj Crkvi nešto popraviti u uzajamnim odnosima?

Međutim, u odnosu na drugo važno pitanje vezano za Srebrenicu, začeće „genocidnog plana,“ Mladićevo veće bira unekoliko različit put. Do presude Mladiću, standardni narativ je bio da se začetak srebreničkog genocidnog plana locira na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana“ u Bratuncu u prepodnevnim časovima 12. jula 1995, mada Krstićevo veće priznaje da za to nema čvrstih dokaza.

Nisu mediji, ni stručna javnost, niti tribine tipa "Papa u Srbiji – za i protiv" mesto gde će se odlučiti da li će SPC pozvati u posetu rimokatoličkog poglavara, nije to čak ni "crkvena vlada" (Sinod) – već je to pitanje za sve srpske arhijereje okupljene na Saboru.

Tek posle stabilizacije Srbije i njenog jasnijeg mesta na prostorima Balkana i Evrope mogla bi da se vodi spoljna politika koja bi bila okrenuta prema Republici Srpskoj i Crnoj Gori u smeru integracija sličnim onim u EU.

Briselski sporazum koji ste potpisali i koji uporno sprovodite na delu ugrožava vitalne nacionalne, državne i interese Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Vi ste ga sklopili da bi sever Kosova i Metohije integrisali u ustavno-pravni sistem nezavisne države „Kosovo“ i ukinuli institucije Srbije

Početkom maja 1945, Jugoslovenska narodna armija stigla je do Zagreba, ali su najveći ustaški zlikovci –predvođeni Poglavnikom- uspeli da pobegnu. Uz njih i 500 pripadnika katoličkog klera. Oni nikada nisu odgovarali za svoje zločine.

Iako pokušaji političkih stranaka u Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine da iscijede suvu drenovinu ovdašnje ekonomije imaju iritantan predznak, jedan izuzetak od ovog pravila do sada je bio tragikomičan, a uskoro bi mogao da pređe u dirljivu fazu. 

U vremenu u kome smo svedoci nastojanja da se relativizuju stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, i pokušajima da se na bizaran način protumači odgovornost za njegovo izbijanje, izvođenje „Marša na Drinu“ u sali Generalne skupštine ostaće zabeleženo kao snažno podsećanje na čijoj su strani pravda i venci pobede.

U isto vreme dok je huškao „međunarodnu zajednicu“, papa rimski stalno je slao „ekumenske signale“ patrijarhu Pavlu. U martu 1994. u Beogradu se obreo njegov izaslanik koji je naglasio da papa „gaji duboke emocije i zabrinutost“ za srpski narod.

Bilo bi pogrešno primjetiti da se DNS „zarazio“ virusom nedostatka elementarne dosljednosti od kojeg boluje ostatak stranačkog spektra u Srpskoj. Prije bi se dalo zaključiti da čitava partijska skala u RS počinje da liči na DNS, ovakav kakav je sada