петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и НАТО > Из архиве - Супротстављање НАТО пакту као морални задатак српског народа
Србија и НАТО

Из архиве - Супротстављање НАТО пакту као морални задатак српског народа

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 24. март 2024.

„Ал' тирјанству стати ногом за врат...“

Србија двадесет година касније

Политичко питање односа према НАТО је једно од ретких око кога у међусобно закрвљеном и завађеном српском друштву постоји безмало апсолутни консензус. Двадесет година након бомбардовања и деветнаест година након ступања Србије на „евроатлантски пут“ (који је веома брзо постао само „европски“, док је оно „атлантско“, како изгледа, прешло у подсвесно), непопуларност највећег и најбогатијег војног савеза на свету у Србији не јењава, и ретки сународници који нас отворено позивају да „не гледамо у прошлост“ (али када погледамо, да схватимо да је НАТО у ствари „бомбардовао Милошевића, а не нас“), да схватимо да „пут у ЕУ води преко НАТО“, и уважимо чињеницу да смо „окружени НАТО земљама“, углавном се са лакоћом препознају као плаћени лобисти, и презиру у јавности као особе, у најмању руку, сумњивих моралних квалитета.

Оно што је, међутим, занимљиво, јесте да само ова екстремна групица (припејд) „натоваца“ има спремне одговоре на питање како се треба поставити према Савезу који је два пута водио ратне операције против нашег народа, починио бројне злочине, и који фактички држи под окупацијом Косово и Метохију (и одржава на власти антисрпску врхушку у Црној Гори). Њихови одговори су веома једноставни: „заборавити“, „опаметити се“, „оставити емоције по страни“, и — бити захвалан што нам је „Ђура опростио што нас је тукао“. Ови одговори код већине грађана Србије наилазе на отворени презир и резигнацију, али истовремено имају велику снагу у својој једноставности и шаблонској лакоћи примене. Јер колико год ове тезе биле морално одбојне и крајње неукусне на једном потпуно интуитивном нивоу, деценије папагајског и крајње осионог понављања учиниле су велики број наших сународника малодушним и фаталистима, спремним да „прихвате реалност“ и повинују се пред „историјском нужношћу“, иако је интимно не одобравају.

Наш став против НАТО империјалиста и колонијалиста требало би да буде принципијелан, одлучан, и утемељен на аргументима, а на просто на неодређеном осећању и интуицији о неправди

Наспрам ове малобројне, неомиљене, али веома гласне, веома медијски присутне, и веома упорне групе — антинатовска већина нема јасну слику о томе како је потребно да се као народ поставимо према Алијанси, осим саморазумљиве тезе да „нећемо у НАТО“. При томе тај поклич „не у НАТО“ у већој мери представља национални инат, него плод озбиљног промишљања нашег односа према овој организацији. То не би био први пут да нас је инат — та специфично српска верзија Хегеловог „лукавства ума“ — спровео живе и здраве кроз историјска искушења, али ако је икако могуће – наш став против НАТО империјалиста и колонијалиста требало би да буде принципијелан, одлучан, и утемељен на аргументима, а на просто на неодређеном осећању и интуицији о неправди. И тај став не може да се исцрпи у „неуласку у НАТО“. Жртве бранилаца Отаџбине, страдања цивила, окупација Космета, као и настављање, не само антисрпске политике на Балкану, већ и антицивилизацијске, варварске колонијалне политике у другим крајевима света, обавезује нас да се против НАТО — боримо.

Отпор према НАТО није ствар трибализма, нити реалполитике

Овде треба одмах разјаснити једну ствар: велики број наших сународника који дели општу аверзију према Пакту тај свој став правда чисто консеквенцијалистичким, или ако хоћете макијавелистичким аргументима. НАТО и његови западни господари су „лоши“ јер су „против нас“, јер воде „антисрпску политику“, и јер „подржавају српске непријатеље“ попут Хрвата, босанских муслимана, или Албанаца. За ову линију резоновања, Хрвати и Албанци су „потпуно у праву“ што подржавају НАТО, јер им је то корисно са становишта њихових националних интереса. И када би НАТО само почео да „ради за Србе, уместо против њих“, тада би и Срби требало да му се приклоне. Ово је класични пример трибалног етичког релативизма, који добро и зло, у складу са оним чувеним примером, разликује чисто релационо — да ли ми отимамо стоку и жене другом племену, или оно то чини нама.

Донекле сличан, али унеколико просвећенији и „прагматични“ став према НАТО јесте онај који се позива на „реалполитику“ — у тренутној међународној подели карата ми и земље Запада, и НАТО као њихов војни савез, нашли смо се на различитим странама и компликованој геополитичкој игри, али то не значи да је та подела карата вечна, и да ћемо вечно остати сукобљени. Ова линија аргументације радо наглашава да су Срби деведесетих година ратовали против оних истих исламских екстремиста против којих данас ратује Запад. И док горња „трибалистичка“ концепција поседује једну аморалну универзалност, ова „реалполитичка“ као да жели да нам представи да је цели конфликт Срба са Западом био некакав „неспоразум“, који ће се лако изгладити када дође до новог дељења карата, и земље Запада схвате да су „Срби у ствари све време били на њиховој страни“, па чак и „штитили њихове вредности“.

Оно што је заједничко за обе ове концепције јесте један крајње прагматичан однос према НАТО, и стога заступници ових идеја најлакше застрањују у табор отворених или криптонатоваца. Само је потребно убедити их да се „клима на Западу мења“ и „наступају промене у западној политици“, и они су већ спремни да поверују да, рецимо, НАТО на Космету није окупатор, већ савезник, а да је командант базе Бондстил „наш човек“ зато што је номинално српске националности и православне вере. Ствар је, нажалост, кудикамо сложенија, а ова два „прагматична“ приступа питању односа Срба према НАТО су чињенички погрешна, и морално некомпатибилна са основним културним, политичким, и етичким вредностима српског народа, због чега је и укрштање копаља са НАТО из прошлости далеко од „случајног сплета историјских околности“.

Слобода и самосталност као срж српске националне етике

Неко би с правом могао да нагласи да су Срби током великог дела своје модерне историје били ратници у службама овог или оног царства, односно овог или оног империјалног пројекта — османског, аустријског, руског. Неко би могао додати и да се национална свест српског народа формирала управо међу тим слободним војницима који су заузврат за своју службу били искључени из феудалних система царевина за које су ратовали. Ово су ваљане опаске, али оне промашују судбински значај који је сплет догађаја који се данас с правом назива Српска револуција имао по политичку свест, културу, и идентитет нашег народа. Библијским речником гледано, они векови ратовања за туђе господаре (били они „више туђи“ попут Турака, или „мање туђи“ попут Руса), у којима смо себе више губили него проналазили, представљали су за наш народ „године лутања по пустињи“, и тек са Револуцијом, која је представљала радикални чин збацивања ланаца, што стране окупације и колонизације, што класне потчињености у једном изразито трулом феудалном поретку, српски народ је истински ступио на историјску сцену Европе, и подигао лучу слободе која је до тог тренутка чувана по црногорским врлетима и хајдучким четама.

Није случајно Његош свој „Горски вијенац“, који пева управо о очувању те зубље слободе у Црној Гори у време када је остатак српског народа био под јармовима различитих царевина, посветио Карађорђу — том „крститељу земље“, „рушитељу ланаца“, који „из мртвијех Срба дозва“. Висока епика „Горског вијенца“ која је практично одмах заузела централно место у српском националном миту и српској народној етици постала је могућа тек са Карађорђевим давањем „живота српској души“. А тај „живот“ је подразумевао да, не само да Србима више неће владати „силе фараона источнога“, већ да ће „непрестана борба“ да се „тирјанству стане ногом за врат“ постати национална идеја и — морална обавеза.

Без икакве сумње, постављање оваквог једног бескомпромисног императива слободе за срж националног бића коштало је Србе кудикамо више у геополитичком смислу од пословичне „неслоге“, односно „заваде између Срба трију закона“. Док је ова романтична етика слободе у деветнаестом веку надахњивала пола Балкана да се осећа Србима и наследницима Душановог царства, и пола Европе да се са српском борбом за слободу солидарише и инспирише, тешки изазови са којима се наш народ суочио у двадесетом веку учинили су да многи одаберу „алтернативне“, чак отворено и суштински „несрпске“ идентитете, само да би се поштедели моралне обавезе борбе за слободу, и са лакоћом уклопили у Царства, Рајхове, и Империје које су, једна за другом, на Балкану постајале актуелне. Ово „отпадање од Српства“ нема никакве везе са вером, нити културом, а понајмање са „крвљу и генима“, већ искључиво са свесним приклањањем различитим утилитаризмима и макијавелизима, које високи српски национални етос категорички одбацује.

Данас је много национално самосвесних Срба који, из удобне позиције накнадне памети, односно „генерала после битке“, проклињу „нерационалност, тврдоглавост, и инат“ са којим се наш народ сукобљавао са Османским царством, Двојном монархијом, Бугарском царевином, нешто касније и са „Хиљадугодишњим рајхом“ и његовим изопаченим сателитима, скачући из Пирове победе у Пирову победу, и само их осећање пристојности спречава да на тај списак „бесмислених битака“ у којим смо „улудо гинули за принцип, уместо да чувамо главу“, додају и сукоб са НАТО током деведесетих година. Али аргумент је, у основи, исти — „Србија нема деце за ратовање“, „српски народ не треба улудо да гине“, „опстанак мора бити на првом месту“. Аргумент звучи убедљиво, али заборавља, или пре тенденциозно изоставља слободу из ових геополитичких једначина. А подразумева се да нема деце за ратовање за слободу, да не треба улудо гинути за слободу, и да опстанак треба бити испред слободе. Када се ствари тако формулишу, директно се негирају сва она витална места из „Горског вијенца“ — српски народ се позива да настави да спава, да поново пригрли своје ланце, да његова борба престане, да оно што бити не може — не буде, а да стајање тирјанству ногом за врат баш и није „људска дужност најсветија“. И не само то — сваки пут када кажемо да „не треба улудо да гинемо“, ми у ствари говоримо да су сви наши национални хероји — од Карађорђа и Синђелића, преко Војводе Вука и Воје Танкосића, преко Лепе Радић, Славе Ковића и Стеве Филиповића, па све до Милана Тепића, Славенка Гостића, и Зорана Радосављевића – изгинули улудо. „Није вредело“, „требало је чувати главу“, „за идеале гину будале“. И понављајући те мантре, они заборављају да су управо те херојске жртве наших предака и родитеља, положене под различитим заставама, али увек на олтару слободе и борбе против окупатора и колонизатора, оно што нас је конституисало као народ, и учинило оним што јесмо.

Отпор колонијализму треба да се темељи на солидарности

Шта онда треба да радимо са својом епиком, и својом етиком, и својим императивом борбе за слободу? Једна ствар коју никако не треба да радимо, јесте да допустимо да нас они учине охолим. Пречесто смо у својој новијој историји подвиге својих дедова и родитеља узимали здраво за готово као нешто што представља наше лично достигнуће, а затим користили то као повод да потомке наших сународника који су поклекли пред историјским стихијама, и одбацили завет предака, такође третирамо као отпаднике и „народе нижег реда“. Не сме се заборавити велика истина о борби за слободу — слободу не може нико никоме подарити, ни империја поданицима, ни Срби Хрватима, па чак ни наши родитељи нама. Борба за слободу је „борба непрестана“, и свако покољење мора поново да се бори да сачува оно што је претходно покољење стекло, сваки нови нараштај изнова пролази кроз иста искушења, и свако има прилику да потврди прадедовски завет, али и да га погази. Као што свако има прилику да спере са свога имена срамоту коју су на њега навукли његови родитељи, ако је само вољан да то учини.

Венац слободе је као освојени спортски трофеј, сваких пар година неко други има прилику да га освоји, и нико га никада не може просто наследити. Потребно је стога да се угледамо на своје претке у време највећег узлета српског народа у XIX веку. Они се нису бавили ускогрудим националистичким надгорњавањем са другим поробљеним народима Балкана, већ су их својом борбом за слободу инспирисали. Тако су они навели потомке бројних покатоличених и потурчених Срба да се поново осете као Срби тако што ће се придружити својим сународницима у борби за идеале које су препознавали као универзалне. Према овим својим сународницима који нису бирали ко су им дедови, нити су сносили одговорност за њихове изборе, Срби су наступали са солидарношћу и емпатијом, а не са охолошћу и ароганцијом. Ово је била кичма изворног југословенског покрета, али и суштина Гарашаниновог „Начертанија“.

Овај императив солидарности са балканском браћом српском народу је у великој мери пољуљала крвава историја Двадесетог века, али је упркос томе способност да се саосећа са народима који су жртве осионе и бахате империјалне или колонијалне политике, и народима који се једноставно боре за слободу и самосталност, остала једна од већих националних врлина нашег народа, било да је реч била о Јеврејима током Холокауста, Чесима 1938. или 1968., Мађарима 1956., Вијетнамцима или Коноганцима шездесетих и седамдесетих, или Ирачанима, Либијцима и Сиријцима током најновијих империјалистичких авантура Запада на Блиском Истоку и Магребу. Овај капацитет за солидарност, поред поштовања за принципијелну и упорну борбу за слободу, представља значајан капитал српског народа на међународној сцени, и један од разлога што су Срби толико омиљени међу практично свим народима који према њима не осећају грижу савести.

Морални задатак целог српског народа

Отпор према НАТО и Западу мора да се темељи на принципима слободе, самосталности, и самоопредељења, које је Запад својом ратнохушкачком и патерналистичком политиком на Балкану погазио у практично свим земљама региона

Вратимо се, најзад, питању односа нашег народа према НАТО. Као што смо рекли, наш негативни став према овој милитаристичкој и колонијалистичкој организацији не треба да се темељи ни на каквом повређеном поносу, ускогрудој озлојеђености и аутистичном болу због невиних жртава и штете коју су нам нанели у бомбардовању, не треба да се позива на аморалне реалполитичке играрије у којима се наш народ, објективно говорећи, ионако никада није сналазио, нити треба да произилази из ароганције и презира према „отпадницима“ који су формирали пронатовске „несрпске“ нације у окружењу. Уместо тога, отпор према НАТО и Западу мора да се темељи на принципима слободе, самосталности, и самоопредељења, које је Запад својом ратнохушкачком и патерналистичком политиком на Балкану погазио у практично свим земљама региона (укључујући ту и албанску псеудодржаву која се на „самоопредељење“ најчешће позива), и које су, на крају крајева, наши пилоти и војници бранили и те 1999. године. Тај отпор мора да почива на сазнању да СР Југославија и Република Србија нису биле последње, нити чак највеће жртве ове империјалистичко-колонијалне машинерије, на солидарности и праведном гневу који сваки Србин који држи до свога имена осећа када прочита о пијацама робова у Либији, погромима над хришћанима у Сирији, или гладној и напуштеној деци у Јемену.

У таквим условима, солидарност и пријатељска подршка за српски народ престаје да бива ствар политичког избора и постаје морални задатак, категорички императив. Сећање на наше жртве, као и на систематско уништавање инфраструктуре и привреде наше државе, и најзад отимање наше територије и природних ресурса, на тај начин није никакав позив на повлачење у себе и тихо лизање рана, већ задатак да се борба против агресора настави где год смо у стању да му нанесемо губитке и штету. То не значи — како ће домаћи среброљубиви натовци потрчати да повичу — никакав нови рат са НАТО. Времена су се променила, и глобална олигархија много више воли да третира људе као ресурс („HR“) него као топовско месо. Колико смо могли да ратујемо, ратовали смо, али војни порази нас ни на који начин не обавезују да затварамо очи пред неправдом, да не говоримо истину о ономе што јасно видимо сопственим очима, нити да, у складу са могућностима, не пружимо макар минималну, макар моралну подршку свима онима који данас пролазе кроз оно кроз шта смо ми пролазили пре двадесет година. Јер ако нас у свету у политичком смислу по нечему препознају, онда је то храбри отпор који смо као народ пружили глобалној империјалној сили у тренутку када је она била на зениту, и када су пред њом обарали очи кудикамо већи народи и државе од нас. У најмању руку, од нас се очекује бар принципијелан став по оним питањима која нас непосредно погађају и муче.

Ако нас у свету у политичком смислу по нечему препознају, онда је то храбри отпор који смо као народ пружили глобалној империјалној сили у тренутку када је она била на зениту, и када су пред њом обарали очи кудикамо већи народи и државе од нас

Овде је важно нагласити да је овај морални императив отпора НАТО задатак за цели српски народ, где год живео, и где год га било, а не само за државу Србију. Србима у Републици Српској је то савршено јасно, и они су већ годинама брана да БиХ уђе у Алијансу, колико год њихово политичко руководство по том питању било прагматично. Ово је јасно и Србима у Црној Гори, до те мере да они потпуно отворено оспоравају сраман и понижавајући улазак ове земље — такође жртве нелегалне агресије 1999. године — у Савез који се никада није оградио од противзаконите и крвожедне политике коју је тада водио. Штавише, они Црногорци који су потрчали у загрљај НАТО, истовремено су потрчали да се по кратком поступку испишу из српског народа, потврђујући и на тај начин да је бити Србином у мањој мери ствар порекла и генетике, а у највећој управо ствар однос према „тирјанству“ и „онима, којима закон лежи у топузу“. Сећање на бомбардовања Републике Српске и Републике Српске Крајине 1995. (као и највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата које је спровела једна од данашњих поносних чланица НАТО), као и агресију на СРЈ 1999. и окупацију Космета треба стога и да буде позив на национално јединство српског народа, који је у највећем делу своје историје био подељен границама различитих држава и империја, па је опет своје највеће успехе на историјској позорници Европе остварио само док је деловао као јединствена и недељива целина.

Тема на којој су српски политичари најбољи, и међународни капитал Србије

Да је овај комплексни однос нашег народа према НАТО, и читавом сплету питања који се тичу (западног, а и уопште) империјализма и колонијализма, не само питање националног идентитета, већ управо питање националне етике и моралне вертикале, најбоље сведоче примери оних најгорих, најнепринципијелнијих, и најаморалнијих међу нама — наших политичара. Док српски политичари, укључујући ту и тренутни, али све бивше режиме, у основи нису ништа мање корумпирани, непотистични, и огрезли у патолошку лаж, непоштење, и бешчашће, од својих колега на Балкану и у свету, када се потежу питања интеграције у НАТО, као и низ геополитичких питања – укључујући ту не само Косово које нас директно погађа, већ и глобалне кризе у Либији и Сирији, или у Украјини — они одједном изгледају као моралне громаде према којима се, не без разлога, с поштовањем односе сви интелектуално поштени јавни делатници широм Европе и света.

Без икакве сумње, наши политичари не би одбијали лукративне прилике да се прикопчају на неки од бројних „евроатлантских“ процеса, нити да се прикључе западним геополитичким плимама и осекама „попут целог нормалног света“, да нису свесни да би таква политика могла у релевантном смислу да угрози њихово политичко упориште у народу, оно упориште од кога, упркос свемоћи и свеприсутности амбасада, НВО, и међународних организација, на крају крајева ипак зависи њихов опстанак на власти, или могућност да је се домогну. И управо званична политика Републике Србије по овим питањима најубедљивије сведочи у којој мери је у питању један морални став до кога је нашем народу у великој мери стало. Јер да се Србија понаша трибалистички, или реалполитички, она не би имала проблем са тим да се — попут многих земаља света — понаша принципијелно и заштитнички око тема и питања која је директно погађају, попут косовског, а да се по питањима, рецимо, Либије, Сирије, Украјине, или данас Венецуеле, поставе „прагматично“ и „како ветар дува“.

Тешко је нагласити у коликој мери овакво понашање Србије представља политички скандал. Када је Србија пре пет година одбила да уведе санкције Русији након присаједињења Крима матици, велики број политичара у старим, моћним, и сувереним државама Европе — попут Француске, Италије, или Немачке — био је запањен самом чињеницом да „може и тако“. Србија је по питању санкција Русији дословно у Европи играла улогу Оливера Твиста који је, на очиглед пуне трпезарије изговорио своје тугаљиво „молим Вас, господине, хтео бих још мало“. И многи су на континенту, и у региону, стекли поштовање према Србији због тог геста. И многи су се нашли постиђеним што њихове моћније, стабилније и богатије земље (а мало их је у Европи које нису моћније, стабилније, и богатије од Србије) нису биле у стању да учине такав један једноставан, суверени гест. Када се на то дода чињеница да је Србија истовремено одбила да призна Крим као део Русије док руске власти по том питању не постигну консензус са Украјином, онда није тешко видети да, још једном, није реч ни о каквом трибализму, нити о снисходљивој, сателитској политици према Руској Федерацији, већ о истинској спољној политици која се у великој мери формира самостално.

Србија је могла да потрчи да призна легитимитет „опозиционих снага“ и прекине везе са легалним властима у Сирији када су то учиниле земље ЕУ и региона, али није. Могла је на сличан начин да прихвати бизарни захтев за признањем самопроглашеног „председника Венецуеле“ — што су, још једном, на своју срамоту учиниле неке моћне и богате земље Европе и света — али није. Још једном, она то није учинила зато што су њени политичари људи од интегритета, части, и поштења (смешне ли помисли!), већ искључиво зато што они нису хтели да ризикују своје политичке позиције тако што ће српски народ да провоцирају таквим упадљиво неправедним, нечасним, и несолидарним међународним потезима. А категоричност српске јавности по овим темама је толика, да је својим политичарима у свакој од ових криза она замерала чак и прикључивање кудикамо мање спорним санкцијама које би проглашавале Уједињене нације. Српски народ се веома добро сећа санкција којима је сам био изложен, и изузетно добро зна колико се лако манипулише системом УН, и та свест је за њега сасвим довољна да се према савременим жртвама оваквих манипулација, и метама глобалног империјализма и колонијализма, постави са једном крајње несебичном солидарношћу. И иако је најчешће реч о потпуно празним, симболичним гестовима — јер као што смо рекли, мало је земаља у Европи које су слабије и сиромашније од Србије — они не само да значе народима који су жртве овакве политике, већ и настављају да одржавају слику о Србима као о храбром и принципијелном народу, који је „увек на правој страни историје“.

Чувајући Косово одајемо једину истинску пошту херојима и жртвама

И управо то је најбољи начин да се данас, двадесет година након агресије, двадесет година након окупације, и двадесет година након велике неправде која је учињена нашем народу и држави, поставимо према НАТО алијанси и свему што она у савременом свету представља. Треба да се држимо завета предака, треба да останемо верни својим категоричким императивима и својој духовној вертикали, да настављамо „борбу непрестану“ и остајемо „на правој страни историје“. Па ако и нисмо у стању да „тирјанству станемо ногом за врат“, барем не смемо да заборавимо да је то „људска дужност најсветија“. Србија ће у будућности, баш као и у прошлости, на политичком плану увек остварити онолико колико може (и понекад, кад је стварно битно, и понешто „што бити не може“), али оно што српски народ чини оним што јесте, јесте свест његове елите — његове истинске елите, оличене у његовим песницима и херојима — да нас дефинишу наши морални избори, и наша бескомпромисна борба за слободу. А те изборе је чинило, и ту борбу је настављало, дословно свако покољење српског народа у његовој модерној историји, од Карађорђа наовамо. Претходно покољење је то последњи пут учинило 1999. године. Сада је ред на следеће.

Нема бољег начина да се ода пошта херојима рата из 1999. године, нити бољег начина да се освете невине жртве агресије и албанског сепаратизма, него да се упорно, принципијелно, и категорички настави борба против западног империјалног пројекта на Космету

Које, онда, изборе треба да начинимо, и како треба да се боримо за слободу данас? Кроз категоричко одбијање да се интегришемо у НАТО, свакако. Кроз упорно супротстављање патернализму, тиранији, и колонијалном компрадорству у унутрашњој политици, свакако. Кроз солидарност и добронамерност према свим народима и покретима који у тој борби учествују у нашем региону, и на другим меридијанима, наравно. Али пре свега, и изнад свега, кроз борбу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Нема бољег начина да се ода пошта херојима рата из 1999. године, нити бољег начина да се освете невине жртве агресије и албанског сепаратизма, него да се упорно, принципијелно, и категорички настави борба против западног империјалног пројекта на Космету. А ако ту борбу наставимо негујући, свакако уз велики духовни и морални напор, ону исту солидарност коју са лакоћом пружамо Сиријцима, Венецуеланцима, или Русима у Донбасу, за све наше суграђане са Косова и Метохије, и ако ту борбу наставимо као јединствен и недељив српски народ, онда ни резултати неће изостати. Штавише, лако бисмо још једном могли непријатно изненадити наше „западне партнере“, као што смо то више пута чинили претходних деценија.

О томе у коликој мери питање Косова представља унутрашње чвориште целокупног политичког живота Србије, тачку ослонца свеколиког српског идентитета где год да нас има, али и заветни појам који се налази у самом срцу наше духовне и моралне вертикале — већ је било много речи. Борба за Косово истовремено представља борбу за све оно што нам је као народу битно, али и свето — и за суверену и стабилну државу која је у стању да штити права својих грађана, и за елементарни уставни и правни поредак, и за отпор угњетачима и завојевачима, и за поштовање и освећење жртава из прошлости, али и за очување Свете земље и испуњење Завета предака. За правду. За слободу. На било ком од ових бројних нивоа да учествујемо у политичком и духовном животу Србије, ако смо добронамерни према својој земљи — бранићемо Косово и Метохију.

Истинско сећање на подвиг је само и искључиво наставак подвига, наставак борбе за Косово, испуњење Косовског завета, борба непрестана против тирјанства и закона топуза. Само тако, и никако другачије, нећемо посрамити оне који су своје животе дали за нас, за Србију, за Српство. За то да буде оно што бити не може

Сећање на 1999. годину – које снажно живи и у другим земљама Европе и света, а камоли код нас — стога не сме да се објективизује, политички комерцијализује, и редукује на празнословне панегирике херојима и сузе за невине жртве. То сећање мора да се оделотвори, да се политизује, њиме се треба наоружати, на њему се треба уздићи изнад ситуације у којој се налазимо, и у којој нас убеђују да смо мање вредни него што јесмо, да нисмо достојна деца својих очева и дедова, да је подвиг који су они учинили у ствари био немогућ, и да се, на крају крајева, није ни догодио. Али сећање на подвиг није Споменик Вечној ватри на Новом Београду, није ни булевар Хероја Кошара, а поготово није оно тужно платно са убијеним и несталим на Космету, које се периодично диже испред Народне скупштине као живи зид за нашу политичку срамоту (колико је само снисходљива и квислиншка политика режима на Космету далеко од достојанствене слике коју о себи сликамо на међународном плану!), да би се уклонио сваки пут када наиђе неко ко би заиста требало да га види. Не, истинско сећање на подвиг је само и искључиво наставак подвига, наставак борбе за Косово, испуњење Косовског завета, борба непрестана против тирјанства и закона топуза. Само тако, и никако другачије, нећемо посрамити оне који су своје животе дали за нас, за Србију, за Српство. За то да буде оно што бити не може.

(24. март 2019. године)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер