Србија и Црна Гора | |||
Комерцијални патриотизам |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 03. фебруар 2009. | |
![]() Свако ко је читао бар нешто од Фрома, Адлера, Фројда, а нарочито, увијек инспиративног К. Г. Јунга, зна да не постоје нагле и суштинске промјене у људској свијести, поимању и склоностима, осим када је ријеч о екстремним и граничним психопатолошким манифестним феноменима као што су мистичка стања, визије, синхроницитетне појаве и тешке душевне болести, што засигурно не стоји у овом случају. Све наше различите и често опречне особине и карактерни изрази, још од наталног периода, снажно су интегрисани у комплексном пољу наше психе, а њихов међусобни однос чини квалитет и препознатљиве врједоносне константе наше личности. Када су у питању водеће „персоне“ црногорске режимске псеудоелите, па и г. Кривокапић, више него примјетан је ткз. јанусовски психолошки концепт, иманентнан екстровертном типу особа, у чијем је систему вриједности пресудна материјално-интересна сфера. Иначе, Јанус (лат. Ианус) је римски бог почетка и краја свих ствари и Римљани су га приказивали као лик са два лица (због тога ће касније у аналитичкој психологији симболизовати подвојене, дволичне, варљиве особе) и то окренути један другоме са супротне стране – једно лице гледа у почетак, а друго у крај ствари. Очигледна је сличност са СДП-ом који је, од када је Кривокапић преузео лидерство у странци, увијек једним лицем окренут према Црној Гори, а другим према ДПС-у, то јест према материјалном и уско интересном. Само што ово прво, квази патриотско лице окренуто Црној Гори увијек је у служби овог другог лица, окренутог интересно-егоистичкој сфери. СДП-ово емитовање црногорског, мејнстрим популизма, у виду домољубних ода препуних препознатљивог и већ истрошеног фразерског понављања, само су склоп стратешких, тактичких и операционалних фикција, којима се крајње тржишном логиком покушава наплатити „љубав“ према Црној Гори. Да није тако, макар би једном отишли до краја и барем једном зауставили неку од многих „приватизација“ које су суверенитет над држававом препустили турбо капиталистима како их назива Едвард Лутвак (сјетимо се СДП-овог краткотрајног противљења приватизације Алуминијског комбината). Патриотизам се огледа у очувању економске и сваке друге супстанце своје земље, а не испразним и патетичним држањем руке „на срцу“, уз интонацију националне химне. Јефтини пеформанс и симулакрум за лаковјерне под радним насловом "Комерцијални патриотизам". Сва та тобожња љутња и пријетња да ће напустити коалицију, неиздрживе концепцијске и идеолошке разлике, партијска профилација и препознатљивост ... служе само за подизање цијене сопственог и увијек понављајућег утапања у аморфну и сиву ДПС масу. Кроз банално-вулгарни примјер приказано, то је она ситуација када „спонзоруша“ исценира свађу са богатим љубавником, уз обавезно инсистирање на личном интегритету и поносу, како би, евентуалним помирењем, добила тако жељени комад фирмиране одјеће, парфем ... (у нашем случају: мијесто у неком управном одбору посрнулог предузећа, посланичку клупу, отпремнину итсл). Када се добије жељено, престаје јанусовска прича о поносу, интегритету ... на неко вријеме .... До следећег комада преостале земље (њима тако драге и вјечне).
|