Украјина на раскршћу, или маљевима на Лењина

Присећам се догађаја од пре тачно двадесет година. Негде пред крај 1993. седео сам са омањим друштвом својих колега, украјинских новинара, у једном скромном локалу надомак Мајдана (трга) у центру Кијева, који је сада, као и током ,,Наранџасте револуције’’пре више година, поприште бурних догађаја. То је време када су радње у Кијеву готово празне, када немаштина притиска већину грађана и када се у свој жестини осећају негативне последице распада велике земље. ,,Бојим се да је ово само почетак наших заједничких невоља“, каже украјински колега. „Мислим да још не можемо да сагледамо последице распада Совјетског Савеза, а још мање да докучимо шта нас чека у будућности’’. Разговарамо на руском; многим Украјинцима је то матерњи језик, а и они којима то није, у свакодневном разговору га често користе.

Показало се да је мој колега био видовит. Политичка кретања у Украјини (а и неким другим бившим совјетским републикама) последње две деценије потврдила су да страховања за будућност нису била без основа. И да је распад Совјетског Савеза, како је то констатовао и руски председник Путин, био геостратешка катастрофа 20. века.

Данас се ситуација у Украјини мења готово из часа у час, па се ни после готово три недеље жестоких протеста у Кијеву не може са сигурношћу рећи шта доноси сутрашњи дан. Једно је, ипак, сигурно: аналитичари европских, америчких и руских специјалних служби даноноћно анализирају ситуацију, као шаховски велемајстори и њихови секунданти у прекиду партије. С том разликом што овде, како закључују поједини коментатори, никаквог ремија не може бити.

Или се коментатори можда варају? Да ли постоји варијанта – тресла се гора, родио се миш? Мало вероватно, сматрају посматрачи и у Москви и у Кијеву, иако се и та опција не искључује. Улог је сувише велики, ставови опозиције и власти опречни, а Украјина сувише значајна земља да би се садашње сучељавање окончало мирољубивим ремијем.

Сучељавање, настало после одбијања председника Јануковича да потпише уговор са Европском унијом, може довести не само до парализе власти него и до расцепа земље на два, а можда и три дела. Украјински политиколози сматрају да се противречности у друштву могу заоштрити до те мере да ће помирење двеју страна постати немогуће.

Током читавог постсовјетског периода Украјина је већ била подељена на три дела: индустријски развијенији југоисток који је окренут ка Русији, неутрални центар и радикални, прозападно оријентисани запад. На тим противречностима заснива се и најновија политичка историја земље.

Таква територијално-политичка подела огледала се и у свим изборима – парламентарним, председничким, па и локалним. Тако су на парламентарним изборима 2012. бирачи на истоку земље масовно гласали за Партију региона Виктора Јануковича, запад се определио за ,,Баткившчину’’ (Отаџбина), а центар се поделио и колебао између ове две струје. У Закарпатској области, где живи доста Русина, гласачи су се такође у већини определили за Партију региона.

Руководилац украјинског Центра за политичка истраживања, политиколог Владимир Фесенко сматра да до распада земље може доћи ако се против демонстраната примени сила. На насиље ће се одговорити насиљем, после чега ће бити немогуће предвидети којим ће се правцем догађаји развијати. То би могло да има и карактер грађанског рата. Јер људи који су изашли на улице, после ,,чистке’’ на Мајдану, централном градском тргу у Кијеву на коме се окупљају демостранти, неће никуд ишчезнути, нити ће нестати њихова несагласност са властима. Западне области могу да остану тврдоглаве у својим ставовима, а источне ће свакако бити против присилног одстрањења Јануковича или нагле промене његовог курса.

Украјински политиколози разматрају више варијанти како ће се ситуација даље развијати. Поред могућности цепања државе, поједини аналитичари сматрају да је таква варијанта сложенија од очувања целовитости земље. Варијанта о цепању земље је немогућа – сматра директор Института глобалне стратегије Вадим Карасев. Да, Украјина је политички и економски подељена на три дела, али како би у случају расцепа ишла граница? По Дњепру? А како Кијев разделити? Карашев сматра да она страна која изађе као победник у садашњем сучељавању може наметнути своја правила осталима, Јанукович западу земље или опозиција истоку, али територијални интегритет ће се очувати.

Аналитичари у Москви такође разматрају могуће варијанте даљих кретања у Украјини. Коментатор Александар Гришин сматра да у евентуалној победи Јануковича значајну улогу могу одиграти временски услови. У Кијеву су мразеви, а омладина која је значајно заступљена у демонстрацијама више воли да седи у топлој соби уз компјутер, него да изиграва хероје на мразу.

Међутим, победа Јануковича могла би - по мишљењу овог коментатора - да се покаже као Пирова. Он подсећа да се за нешто више од годину дана одржавају председнички избори на којима његове шансе нису велике. Гришин каже да на западу Украјине Јануковича мрзе и да му никада неће опростити понашање у Вилњусу где је одбио захтеве Европске уније. То му неће опростити ни Брисел, који му је јавно отказао подршку за други мандат и који, како изгледа, жели да у председничкој фотељи види боксерског шампиона Виталија Кличка.  

Гришин сматра да је за Јануковича једини излаз да очува реноме на истоку и југу земље. Али, он не може истовремено седети на две столице - једну мора напустити (ЕУ) и чврсто се сместити у другој. А то значи да треба да закључи савез са Русијом (царински или још неки други) и спречи одлив финансијских средстава са истока и југа на запад земље. Другим речима, грађани са истока и југа државе немају обавезу да дотирају оне у центру и на западу који више воле да митингују него да раде.

А за све то потребан је новац. То је веома болно питање за Кијев, који је пред дефолтом и коме су потребни нови зајмови не за развој него за враћање старих дугова. Једина која може да одреши кесу у овом тренутку је Русија. Она, међутим, жели и противуслугу. Не само на речима јер се на речи више не верује.

Аналитичар изводи један помало чудан закључак. Он каже да се њему лично више свиђа варијанта да се Украјина веже за Европску унију. Просто због тога што је новац који би дала Украјини и Русији потребан. „Али, све се не мери новцем, па ако је мојој држави тако боље, ја могу и да се притрпим“, каже овај коментатор.

Један други руски коментатор Владимир Ворсобин износи другу, песимистичнију варијанту. Он сматра да Јанукович полако губи позицију. Неодлучност украјинске власти деморалише полицију и чиновнички апарат. ,,Револуционари’’ данас или сутра могу ,,окупирати’’ неке нове институције, из председниковог тима почеће да беже први ,,пацови’’, олигарси окрећу леђа председнику и власт почиње да се распада. Тако је било и 2004. године. Јанукович некуд нестаје, бежи из земље, највероватније у Белорусију.

Ворсобин се на томе не зауставља. Он у својој песимистичкој варијанти иде даље. У својој уобразиљи он види послереволуционарне свечаности у Украјини, на Мајдану се одмах после новогодишњих празника тријумфално потписује уговор са Европском унијом, покреће се кривични поступак против чланова (Јануковичеве) ,,породице’’, њихова имовина се конфискује. Кличко постаје вршилац дужности председника, Јацењук премијер, а Тјагнибок (сви су они вође опозиције) – министар унутрашњих послова. Европа дреши кесу и даје милијарде, чиме учвршћује своју победу. Армија и полиција долазе на границу са Русијом ,,за сваки случај’’, као одговор на ,,могућу интервенцију Москве’’. И запад ће у Кијеву имати полтронски власт. Апсолутно послушну.

А тек после две или три године, и Руси и Украјинци ће се освестити као после новогодишње пијане туче. Руси би тада могуће рекли – било би боље да су Украјинци својевремено потписали уговор са ЕУ. А Украјинци би овако резоновали: било би боље да ништа нисмо потписивали.

Ни за кога ни у Москви и у Кијеву није тајна да иза догађаја на Мајдану стоје западни центри. У том смислу је и руски председник Путин дао изјаву. У Кијеву су последњих дана боравили бивши председник Грузије Сакашвили, бивши председник Европског парламента Јежи Бузек, председник Комитета Европског парламента за спољну политику Елмар Брок и други високи функционери са запада. Боравила је и висока представница ЕУ за спољне послове Кетрин Ештон. Оглашавају се врло високи функционери водећих западних држава. И сви они дају подршку ,,оправданим захтевима’’ демонстраната и критикују ,,претерану опотребу силе‘’ украјинских органа реда. То је - кажу аналитичари - страшан притисак с којим се суочава актуелна власт у Кијеву.

Само неколико месеци раније – подсећају московски медији – сличним протестима била је захваћена Турска. И тамо су демонстранти, са снажно израженом прозападном оријентацијом, захтевали приближавање ,,светским европским вредностима’’. Штавише, резултати сукоба полиције и демонстраната били су много радикалнији него у Кијеву. Било је неколико десетина мртвих (само у Истанбулу троје), више од хиљаду повређених, исто толико ухапшених. И ниједног прекоокеанског или европског госта. Нико на западу није упутио ни речи критике на прекомерну употребу силе.

Да ли је то неки парадокс, питају аналитичари у Москви и истовремено одговарају – није. Зато што се Турска и Украјина у ЕУ и у САД доживљавају сасвим различито. Турска је моћна регионална дрзава. Са одлучном власти и самосталним понашањем. Сви одлично знају да ,,учитељи’’ са стране не би смели ни да привире на тргу Таксим са позивом демонстрантима да што пре оборе владу. Знају такође да би се одмах нашли иза браве. Стране дипломате биле би проглашене персонама нон грата. Турска – то је као Јупитер кога се нико не усуђује да љути. А Украјина – то је нешто сасвим друго. Њу на западу више доживљавају као територију. А украјински народ као неразумно становништво коме треба показати куда треба да иде. Чак и патуљасте балтичке републике присвојиле су себи право да Кијеву држе лекције. Сви они заједно доживљавају Украјину не као Јупитера, каже коментатор Комсомолске правде, већ као бика спремног за клање. А бик се ни за шта не пита. Њега просто воде у шталу. А касније мозда и на кланицу.

Пре неки дан у Кијеву, на Булевару Тараса Шевченка, демонстранти су срушили Лењинов споменик. Он је тамо стајао од 1946. године, а откривању је присуствовао Никита Хрушчов. Споменик висок 3,5 метра (са постољем од око седам метара) од кварцита из Карелије тешког седам тона, срушен је зналачки, плански. Довезли су мердевине, статуу везали челичним ужадима и вукли, вукли. Приликом пада, глава се одвалила и некуд је нестала. Присутни су, уз виштање, маљевима комадали делове и узимали као сувенире. Очевици кажу да су поједини, додуше малобројни грађани, читав ритуал посматрали скидајући капу. Демонстранти кажу да су желели да уклоне последње остатке нечега што их подсећа на комунизам. Није истина – кажу коментатори. Лењин их у усијаним главама асоцира на Русију и Русе, на ,,окупаторе’’. Маљевима су ударали по статуи Лењина, а мислили на Русију.

И све оно што се ових дана (недеља, месеци и година) дешава у Кијеву у директној или индиректној вези је са Русијом. „Будале Украјинци“, прочитао сам у неком од многобројних реаговања грађана. Зар не виде да на њима разрађују технологију ,,обојених револуција’’. Запад је из петних жила запео да удаљи Украјину од Русије. Борба за Украјину је уједно борба против Русије. То је алфа и омега политике запада, кажу грађани који медијима шаљу своја мишљења. Такво мишљење имају и многи аналитичари и политиколози у Москви.

Да ли ће сусрет Јануковича са бившим украјинским председницима дати неки резултат у правцу смиривање ситуације и изласка из дубоке кризе? То у овом тренутку нико са сигурношћу не може да каже.

Власти су одлучиле да против демонстраната не употребљавају силу, а полиција се повукла са Мајдана. Да ли је то некакав знак? И какав? Истовремено, руска Дума у свом документу позива на мирно решавање конфликта, указује на вишевековне везе Русије и Украјине и њихових народа и поручује да Москва не може равнодушно гледати на оно што се дешава у Украјини. Да ли и то нешто значи? Ако ништа друго, онда свакако бар подршку преседнику Јануковичу.

Украјина, у сваком случају, и даље иде ивицом провалије. Дај боже да са те ивице не склизне.