Tumačenja i nerazumevanja kineskog ekonomskog uspeha - Da li je Kina uspešna zato što je kapitalistička ili komunistička?

Objašnjavanje i razumevanje ekonomskog uspeha Kine utiče i na druge zemlje. Jednodimenzionalno tumačenje Vašingtonskog konsenzusa primenjeno na kinesko iskustvo, odnosno usvajanje pojednostavljenog, a ponekad čak i dogmatičnog narativa kojim se tumači sto godina razvoja Kine koji se favorizuje u delu intelektualne javnosti, ako bude prihvaćeno, verovatno će imati štetne posledice po globalni razvoj.

Nedavno sam pročitao pregled kineskog dugoročnog ekonomskog napretka iz pera dvojice uglednih znalaca kineske ekonomije: Lorena Branta i Tomasa Ravskog. Radove i jednog i drugog čitao sam i ranije i pozivao se na njih. Pomenuću, primera radi, da mi se izuzetno dopao rad o nejednakosti u kineskim ruralnim područjima za vreme 1930-ih, čiji je Brant koautor, i rad Ravskog o napretku (i, takođe, o nejednakosti) u predratnoj Kini. Kao što ovi primeri pokazuju, moje interesovanje za ove autore, očekivano, više se odnosilo na to što su govorili o nejednakosti u Kini, a ne na probleme napretka i dugoročnog razvoja. Međutim, ovo drugo je tema kojom se njih dvojica bave u ovom radu (koji je zapravo poglavlje u nedavno objavljenom drugom tomu Kembridžove ekonomske istorije Kine). 

Kada je 1949. Mao Cedung proglasio Narodnu Republiku Kinu, njegova vlada zadržala je Kuomintangovu liniju razvoja koji predvodi država i učinila ga još više planskim (premda nikad nije dostigla sovjetski nivo planiranja). Pošto je ovakva politika gušila podsticaje, napravljena je ogromna razlika između potencijalnog i realnog učinka. Ova razlika je „počišćena" tokom Dengove protržišne epizode

Stoga sam njihov najnoviji rad pročitao s velikim interesovanjem. Nažalost, doživeo sam razočaranje. Kritikovaću ovaj rad sa dve tačke gledišta: najpre ću sagledati implicitni, ili neretko veoma eksplicitni narativ koji se odnosi na razvoj Kine od kraja 19. veka pa do danas, a onda ću ukazati i na unutrašnje protivrečnosti argumenata postavljenih u radu.

Narativ Branta i Ravskog može se sažeti na sledeći način: Kina u doba kraja Ćing dinastije i na početku Republike, iako je bila nazadna na mnogim poljima, pokazivala je znakove neverovatne sposobnosti da brzo usvoji zapadne proizvodne i finansijske tehnike. Prinudna i diskriminatorna pravila koja su nametnule zapadne sile, Rusija i Japan, zapravo su pospešile kineski razvoj. (Malo je verovatno da je Kina mogla da doživi ovakav nagli rani razvoj bez polukolonijalnog odnosa u odnosu na Zapad). Vlada Kuomintanga u Nankingu vodila je mnogo više prodržavnu politiku (u poređenju sa poznom Ćing dinastijom), iako je takva politika imala kratak životni vek zbog rata i unutrašnjeg sukoba. Kada je 1949. Mao Cedung proglasio Narodnu Republiku Kinu, njegova vlada zadržala je Kuomintangovu liniju razvoja koji predvodi država i učinila ga još više planskim (premda nikad nije dostigla sovjetski nivo planiranja). Pošto je ovakva politika gušila podsticaje, napravljena je ogromna razlika između potencijalnog i realnog učinka. Ova razlika je „počišćena" tokom Dengove protržišne epizode. Nedavni pristup Si Đinpinga predstavlja preokret sa ciljem da se dodeli veća uloga državi (u „plan u sovjetskom stilu okrenut ka unutra"), uz „povlačenje iz.... globalne saradnje". Veoma su male šanse da će Kina uspeti da ostvari tehnološki skok koji obećavaju Partija i vlada i koji su učinili temeljom svoje politike.

Verujem da se u ovom, nadam se fer predstavljenom, preseku argumenata Branta i Ravskog, ističe nekoliko sledećih bitnih tačaka na kojima autori insistiraju. Prvo: kvazikolonijalni odnosi bili su blagotvorni za razvoj Kine („povlastice ostvarene kroz strane vojne pritiske podstakle su domaći ekonomski rast, str. 787); drugo: postojao je kontinuitet između kuomintanške i maoističke politike; treće: spektakularan rast Kine posle 1978. jednostavno se objašnjava kao „odskok", mudra primena već postojećih mogućnosti i sposobnosti.

Madisonovi podaci o Kini pokazuju da je BDP po glavi stanovnika porastao sa 983 dolara u 1913. na 1.003 dolara u 1938. (u međunarodnim dolarima), što nam daje stopu godišnjeg rasta čiji je iznos beznačajno malo iznad nule. Tako možemo da zaključimo da je ekonomski rast Kine u predratnom periodu samo držao korak sa rastom broja stanovnika

Usredsrediću se na ove tačke. Načelni argument za prvu jeste postojanje ekonomski dinamičnih oblasti, iliti gradova, na kineskom primorju. Brant i Ravski spominju, na primer, kako je Šangaj bio usnulo sedište, a da je onda njegova stopa rasta za vreme Kuomintanga tridesetih bila uporediva sa stopama rasta Japana, Indije i SSSR-a. Ovakvi primeri pojedinačnog uspeha u državi ogromnoj kao što je Kina (500 miliona stanovnika u 1930-im) znače izdvajanje najlepših delova priče, ali njima se ne može pokazati ništa osim toga da je postojao mali broj stožera rasta. Maltene svako ko poželi mogao bi da nađe gradove ili oblasti u bilo kojoj državi na svetu koji su doživeli uspeh, dok je istovremeno čitava ta država stagnirala ili čak nazadovala. Madisonovi podaci o Kini pokazuju da je BDP po glavi stanovnika porastao sa 983 dolara u 1913. na 1.003 dolara u 1938. (u međunarodnim dolarima), što nam daje stopu godišnjeg rasta čiji je iznos beznačajno malo iznad nule. Tako možemo da zaključimo da je ekonomski rast Kine u predratnom periodu samo držao korak sa rastom broja stanovnika (koji je iznosio oko 0.6% godišnje). Ovo nije neobično.

 To pokazuje sledeći citat iz ankete koju je u selima sprovelo kinesko Udruženje vlasnika pamučnih kombinata u svrhu procene potražnjom za tekstilom:

 "Zatekli smo katastrofalne uslove: žene u Sečuanu nisu nosile suknje zato što je uništenje poljoprivrede ostavilo farmere bez sredstava da kupe tekstil, i u mnogim domaćinstvima članovi porodice su delile samo jedan komad odeće" (Širojama 2008; citirano u: Milanović, Capitalism, Alone, str. 80)

Kina je za većinu svojih stanovnika bila zemlja skoro pa nezamislivog siromaštva i zaostalosti. Blještava svetlost iz nekolicine trgovačkih centara nije pravila veliku razliku u državi kao celini

Kina je za većinu svojih stanovnika bila zemlja skoro pa nezamislivog siromaštva i zaostalosti. Blještava svetlost iz nekolicine trgovačkih centara nije pravila veliku razliku u državi kao celini. Ova tvrdnja još više važi ako verujemo da je manjak domaćeg preduzetništva (to jest kvazikolonijalni odnos) po sebi loša stvar.

 Kontunuitet između politike Kuomintanga i Maove vlade primetili su mnogi autori. To nije nova stvar. Ali u narativu Branta i Ravskog on igra paradoksalnu ulogu. Ova dvojica autora nastoje da objasne kineski napredak posle 1978. ne na temelju onoga što je prethodno stvorila Maova politika, već, veoma neuverljivo, imajući u vidu kratkoročnost kuomintanške vlade, na osnovi predrevolucionarnog razvoja. Narativ autora postaje nedosledan: s jedne strane, on se s pravom poziva na nekoliko upadljivih neefikasnosti socijalističkog planiranja, ali se potom dengistički uspeh objašnjava kao puka eksploatacija razlike između potencijala i stvarnog učinka stvorenog za vreme Maove vladavine. Ali ako je Maova era stvorila mogućnost za taj mnogo veći učinak, onda mora da je nešto i tada urađeno kako treba. Kako autori ne mogu da nateraju sebe da spomenu bilo šta pozitivno što se desilo za vreme Mao Cedunga, ostaje nam nedoumica u pogledu toga kako je jedan potpuno neefikasni sistem kao što je bio Maov mogao da stvori temelje za dengistički preporod.

Brant i Ravski stavljaju sebe u taj nemoguć položaj zato što denigistički preporod ne vide ne toliko po sebi, kao najveću dugoročnu ekspanziju u istoriji ekonomije, već ga tretiraju, skoro mehanički, kao popunjavanje prostora između mogućeg i stvarnog. Stoga ovaj narativ potcenjuje važnost dengističkih reformi (koje se ni u kojoj meri ne spominju), i uz posebno zanemarivanje maoističkog perioda (premda se indirektno priznaje njegova važnost), uspehe koje je Kina ostvarila u periodu 1980-2008. objašnjava politikom nankiške vlade 1928-1937.

Autori se ovde suočavaju sa pravim problemom. Kako bi odbacili Denga, morali bi da tvrde da je potencijal za rast već postojao pod Maom; ali ne mogu da pripišu Maou zasluge za stvaranje tih mogućnosti ako su već iskritikovali svaku njegovu politiku. Stoga, ta mogućnost nekako mora da se pokaže kao da je nastala u vladi koja nije potrajala ni deset godina, nikada nije imala prevlast nad čitavom teritorijom Kine, i koja je delovala u potpuno drugačijem intelektualnom i globalnom okruženju više od pola veka pre Denga.

Ovo već ukazuje na unutrašnje protivrečnosti u radu, kojih ima podosta. Autori dokumentuju nisku stopu rasta produktivnosti u preduzećima u državnom vlasništvu, tako što, između ostalog, pažnju skreću na njihovu nisku profitabilnost. Ali ne čini se da primećuju da niska profitabilnost ovih preduzeća može biti posledica vanekonomskih zadataka koje treba da izvršavaju, kao i faktički većeg oporezovanja

Ovo već ukazuje na unutrašnje protivrečnosti u radu, kojih ima podosta. Autori dokumentuju nisku stopu rasta produktivnosti u preduzećima u državnom vlasništvu, tako što, između ostalog, pažnju skreću na njihovu nisku profitabilnost. Ali ne čini se da primećuju da niska profitabilnost ovih preduzeća može biti posledica vanekonomskih zadataka koje treba da izvršavaju, kao i faktički većeg oporezovanja. Štaviše, kako bi objasnili inicijativu "Pojas i put", oni moraju da prepoznaju visoku zaradu preduzeća u državnom vlasništvu, te tako iznenada čitamo kako je udeo zarade ovih preduzeća u BDP-u porastao. Ali ako zarade preduzeća u vlasništvu države rastu brže od ukupne dodate vrednosti, onda je teško pomiriti se sa ranije pomenutim stanovištem da su ovakva preduzeća neprofitabilna zbog svoje neefikasnosti.

Brant i Ravski sa tačerovskom razdraganošću pišu o industrijskom restruktuiranju koje se desilo tokom 1990-ih (urbane reforme): zaposleni u preduzećima u vlasništvu države bili su "desetkovani"(str. 809); reforme su "bacile" milione radnika "u stisak tržišne poslušnosti"(str. 825), dok su preduzeća "vrvela od viška zaposlenih" (str. 827). Dogma efikasnosti koja ide uz privatizaciju toliko je ekstravagantna, da se čitajući ovo u 2022. godini, kada je zaključeno da je u mnogim zemljama dobit od privatizacije postojećih preduzeća minimalna (ako je uopšte ima), tekst čini skoro sramnim i anahronim. Autori verovatno ne bi koristili ovakav navijački ton ako bi opisivali politiku Margaret Tačer ili Ronalda Regana. Ali ovakvo izražavanje, i još važnije, radosno tumačenje teranja hiljada sredovečnih radnika na ulicu, čini se da je trenutno u modi kada se piše o bivšim socijalističkim ekonomijama i o Kini. Cena ovoga nikada se ne spominje.

Nakon slavljenja nezaposlenosti i "oštrih podsticaja" koje ona donosi, autori na čudan način okrivljuju Komunističku partiju Kine za visoku stopu nejednakosti koja je "slična" onoj iz vremena dinastije Ćing (str. 824). Ostavljajući po strani to da je njihova tvrdnja po kojoj 15 odsto ukupnog bogatstva poseduje 1 odsto stanovništva veoma osporiva (zato što se zasniva na pripisivanju zarada preduzeća u vlasništvu države pojedincima sa najvećim privatnim kapitalnim dohotkom, što je krajnje dubiozna pretpostavka), udeo od 15 odsto i dalje je nezanemarljivo manji od onog od 24 odsto koje su dobijali 1 odsto najbogatijih, na osnovu studija o prihodima kineskog plemstva 1880-ih.

Čak i da je, pod jedan, brojka od 15 odsto bar približno tačna (upravo objavljen pregled iz 2018. koji se odnosi na prihode domaćinstava iz cele države, najbogatijem jednom procentu stanovništva pripisuje 7 odsto ukupnog bogatstva), i, pod dva, sve i da je udeo od 15 odsto sličan onome od 24 odsto, čitav članak slavi nejednakost kao silu, koja kada se oslobodi, objašnjava rast Kine - dakle, u čemu je onda problem sa nejednakošću? Ovde se ponovo susrećemo sa unutrašnjom protivrečnošću: sadašnja Komunistička partije Kine se kritikuje zato što nije otvorenija ka tržištu i podsticajima (u suprotnosti sa politikom Đanga Cemina o "tri reprezenta"), da bi se potom, u čudnom preokretu, kritikovala zato što je dozvolila da nejednakost dođe na tako visok nivo. Dakle, da li je Si Đinping za previše ili premalo nejednakosti?

Elita na vrhu kineske piramide prihoda značajno se promenila u korist preduzetnika iz privatnog sektora i velikih kapitalista. Dok su ljudi iz privatnog sektora 1988. činili četvrtinu od 5 posto najbogatijih, njihov udeo premašio je jednu polovinu od ovog procenta u 2013. Ovo protivreči mogućoj tvrdnji da nejednakost postoji u toj meri samo zato što su država i partijski funkcioneri neumereno bogati

To se može objasniti i pomiriti (što Brant i Ravski nijednom ne pokušavaju da učine). Moguće je da je vlada uzela sav novac i da su svi u državnom vrhu korumpirani. Ali ovakva vrsta argumenta mora biti odbranjena. Kao što Jang, Novokmet i ja pokazujemo ovde, elita na vrhu kineske piramide prihoda značajno se promenila u korist preduzetnika iz privatnog sektora i velikih kapitalista. Dok su ljudi iz privatnog sektora 1988. činili četvrtinu od 5 posto najbogatijih, njihov udeo premašio je jednu polovinu od ovog procenta u 2013. Ovo protivreči mogućoj tvrdnji da nejednakost postoji u toj meri samo zato što su država i partijski funkcioneri neumereno bogati. Upravo nasuprot tome, privatni sektor je taj koji je najbogatiji. Pored ostalog, način argumentovanja Branta i Ravskog ne može uopšte da objasni antikorupcijsku kampanju uperenu protiv onih kojima su veze u partiji i državi omogućile sticanje bogatstva. Dakle, ako Brant i Ravski slave veći tržišni podstrek i nejednakost kroz čitav svoj članak, a najbogatiji ljudi u Kini su preduzetnici iz privatnog sektora, zašto se nedovoljna usmerenost ka tržištu od strane Komunističke partije Kine navodi kao glavni krivac za omogućavanje visoke stope nejednakosti? 

Iskustvo Kine utiče na druge zemlje i jednodimenzionalno tumačenje Vašingtonskog konsenzusa, koje se ovde favorizuje, verovatno će, ako bude prihvaćeno, imati štetne posledice po globalni razvoj

Sve u svemu, izuzetno je obeshrabrujuće da tako površan pogled na kineski dugoročni rast ne uspeva da se uhvati u koštac sa nekim veoma bitnim pitanjima kao što su (samo primera radi) pojava "Gradskih i seoskih preduzeća" (TVE), de fakto privatizacija zemljišta, njegova kasnija komercijalizacija, dilema Velikog praska u poređenju sa postepenom reformom (na ove teme su napisane hrpe knjiga i radova; vidi npr. Veber, Gevirc, Ang; od kojih su svi recenzirani na mom sajtu ili Substacku), već se usvaja pojednostavljen, na trenutke čak i dogmatski narativ koji se čita kao validan pregled sto godina razvoja Kine. Ovo je posebno važno jer iskustvo Kine utiče na druge zemlje i jednodimenzionalno tumačenje Vašingtonskog konsenzusa, koje se ovde favorizuje, verovatno će, ako bude prihvaćeno, imati štetne posledice po globalni razvoj. 

(GLOBAL INEQUALITY AND MORE 3.0: Interpreting or misinterpreting China's success, RTS)