петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Гери Герстл - Успон и пад неолибералног поретка
Прикази

Гери Герстл - Успон и пад неолибералног поретка

PDF Штампа Ел. пошта
Бранко Милановић   
среда, 28. август 2024.

По Герију Герстлу, неолиберални поредак у САД је трајао од доласка на власт Роналда Регана 1980. до барем Велике рецесије када је почело његово распадање, а завршио се у првој и другој деценији 21. века. Трамп, и, што је још важније, тиха идеолошка припрема за нешто ново (коју представљају Џеј Ди Венс и Стив Бенон?) уз очигледне мане неолибералног поретка, припремили су његов коначни крај. Ипак, остаје нејасно какав ће бити нови поредак који ће наступити након неолиберализма.

Бисте америчких председника Барака Обаме, Била Клинтона и Роналда Регана у напуштеном председничком парку у близини Лида, Јужна Дакота, САД.

Веома добро написана и лака за читање, књига америчког историчара Герија Герстла „Успон и пад неолибералног поретка“ има две кључне тачке. Прво, настављајући се на претходну књигу „Успон и пад поретка Њу Дила“ (написану у коауторству са Стивом Фрејзером), Герстл и овде инсистира на идеји политичког и економског „поретка“. Под „поретком“ се подразумева владајућа идеологија у датом тренутку, успостављена и пропагирана од стране најважнијих делова политичког естаблишмента. Према Герстлу, постојала су два таква политичка поретка у Сједињеним Државама током прошлог века: поредак Њу Дила, који је започео с Френклином Деланом Рузвелтом, и неолиберални поредак, који је започео с Роналдом Реганом.

Друго, ова два политичка поретка су повезана, на готово идеално синхронизован начин, са успоном и падом комунизма. То није случајно. Спољни (међународни) контекст играо је важну улогу у креирању оба политичка поретка у Сједињеним Државама.

Како идеологија постаје „политички поредак“? Најпре постоји „тиха фаза“ изградње поретка која укључује интелектуалце и њихове теорије. Када је реч о неолиберализму, морамо да се вратимо на париски Колоквијум Волтера Липмана, Хајеков и Мизесов Беч, а затим и на Милтона Фридмана, Томаса Соуела, Чарлса Мареја, Раша Лимбоа… Узмите у обзир и године: Херитиџ фондација је основана 1973, Като институт 1974, Менхетн институт 1976, покрет „Моралне већине“ (Moral Majority) дефинисан 1979. године. Идеологија се затим пропагира у јавности и усваја је један или више политичких покрета и партија. Међутим, она не постаје „поредак“ све док не буде прихваћена, или, како Герстл воли да каже, све док на њу не „пристану“ они делови политичког спектра који су је испрва одбијали. (Наводе се речи Маргарет Тачер да је њен највећи успех то што је њену политику наставио Тони Блер.)

 

Гери Герстл и његова књига

У случају Сједињених Држава, кључни тренуци транзиције од идеологије и политичког покрета ка „поретку“ десили су се под Двајтом Ајзенхауером, који је (за разлику од, рецимо, Вилијама Тафта) био спреман да настави са политиком Њу Дила упркос чињеници да су Републиканци првобитно били против свих Рузвелтових залагања. Исто тако је захваљујући Билу Клинтону неолиберализам постао политички и економски „поретак“. Када је успостављени политички поредак на свом врхунцу он изгледа здраворазумски. Једва да се доводи у питање. Већина јавног мњења га подржава, чак и ако се можда сви не слажу око неких споредних ствари (са становишта економског поретка).

За Герстла, неолиберални поредак у САД је трајао од доласка на власт Роналда Регана 1980. до барем Велике рецесије, када је почело његово распадање, а завршио се у првој и другој деценији 21. века. Трамп, и, што је још важније, тиха идеолошка припрема за нешто ново (коју представљају Џеј Ди Венс и Стив Бенон?; овај други у књизи није поменут), уз очигледне мане неолибералног поретка, припремили су његов коначни крај. Ипак, остаје нејасно какав ће бити нови поредак који ће га заменити.

Аргумент о важности комунизма за успостављање два поретка је чврсто изведен, и има много смисла. Како Герстл пише, 1950-их је превише пажње било посвећено Демократама који су покушавали да не изгледају меки према комунизму, а премало пажње Републиканцима који су прихватили већину тековина Њу Дила у замену за безбедност приватне својине. („Претња од међународног комунизма омогућила је транзицију Њу Дила са политичког покрета у политички поредак и обезбедила његову доминацију у америчком животу у наредних 30 година“, пише Герстл.)

Бивши амерички председници и прве даме на сахрани Роналда Регана 11. јуна 2004: Џорџ и Барбара Буш, Џими и Розлин Картер, Џералд и Бети Форд, Џорџ В. и Лора Буш, Дик и Лин Чејни и Бил и Хилари Клинтон

Са опадањем привлачности комунизма, а затим и његовим коначним падом, било је много мање потребе да се пристаје на захтеве радничке класе. Радници нису имали куда да оду, чак ни да сањају да би некуд могли отићи, па нису имали чиме да запрете. Реганово отпуштање хиљада контролора летења представљало је тек први чин у рату против радничке класе. (Глобализација и аутсорсинг у Кину је можда био други.) Овај аргумент је вредан пажње, али није нов. Кришнан Најар је убедљиво аргументовао исту поенту у својој одличној, али занемареној књизи „Либерална капиталистичка демократија“, и то не само у вези са Сједињеним Државама већ и са читавим политичким Западом (овде сам приказао Најарову књигу.) Пикети је, иако мање експлицитно, тврдио исто, показујући да се „питоми период“ капитализма поклопио са врхунцем моћи комунистичких и социјалистичких партија и синдиката у западној Европи. Недавно је Андре Албукерк Сент'Ана у свом важном раду емпиријски тестирао ову тврдњу и потврдио хипотезу.

Међутим, ограниченост Герстлове књиге је у томе што приказује утицај остатка света на Сједињене Државе, али не и обрнуто. А заправо су САД биле кључни актер у томе да неолиберални поредак постане глобалан. У томе су Реган и Вокеров шок (Пола Вокера је, иначе, на место шефа Федералних резерви именовао Џими Картер) извршили пресудан утицај. Они су у поредак увели, метафорички а често и физички, Латинску Америку, Африку и Источну Европу. Када је Клинтон од неолиберализма начинио амерички политички и економски поредак, он је и његову владавину учинио глобалном. Тај аспект у Герстлеовој књизи у потпуности изостаје. Чак и када се помиње остатак света, на пример накратко с Горбачовим и нешто опширније са ратним фијаском у Ираку, поглед на њега је дат искључиво кроз призму САД. То није мана књиге јер она заправо говори о идеологији и политици САД током прошлог века, али то није јасно истакнуто у наслову. Поднаслов књиге „Америка и свет у ери слободног тржишта“ је у том смсилу погрешан, пошто у књизи нема „света“, па би тачнији опис садржаја књиге био „Америка у ери слободног тржишта“.

 

Бил Клинтон, Бил Гејтс, Табо Мбеки, Тони Блер, Боно и Олусегун Обасанџо у Давосу 2005.

Председнички мандати Била Клинтона заузимају скоро 50 од 300 страница књиге. Герстл показује да је Клинтон паметно закључио да је повратак политици Њу Дила немогућ, подржавајући и продубљујући неолиберализам. У књизи аутор разматра изузетно важне Клинтонове одлуке у вези са дерегулацијом информационе и комуникационе индустрије и банкарства, обе везане за Клинтонову чувену стратегију „триангулације“, пошто је схватио да он (и Демократе) не могу да владају без подршке Силицијумске долине и Волстрита. Клинтон их је превео на своју страну тако што им је дао оно што су желели и (како Герстл пише) дерегулацију много већу од оне Реганова. Осим тога, редуковао је америчку државу благостања и избалансирао буџет. Неједнакост је наставила да расте, али мање него под Реганом.

Клинтонова улога је апсолутно централна. Остало су „детаљи“. Џорџ В. Буш је критикован због његовог ноншалантног односа према балону тржишта некретнина и надолазећој финансијској кризи, а још више због његове одлуке да изврши инвазију на Ирак, а затим да не учини ништа по оба питања. Такве реакције су, тврди Герстл, засноване на квази-религијској вери Џорџа В. Буша у тржиште: не треба ништа да радите, тржиште ће само све да поправи. Нема потребе да бринете о лошим кредитима; ако их банке поделе на довољно мале делове и нађу купце за њих, ризик ће магично нестати. Била је то „вуду економија“, како ју је његов отац, у другачијем контексту, с правом назвао. Приступ рату против Ирака био је исти: нема потребе да припремите ништа мимо војне кампање: само препустите све тржишним силама, и срећни Ирачани, ослобођени Садама, трансформисаће земљу у нови Хонг Конг. Међутим, ја мислим да су поједностављена уверења Џорџа В. Буша била пре заснована на његовој невероватној интелектуалној лењости: он је био привилегован, размажен и не превише паметан дечко који никада није одрастао и никада није показао ни најмањи интерес да научи ишта о било коме ко не припада ПЛУ-у („people like us“ – „људи попут нас“).

Џорџ Буш 2008.

Обамино председниковање је приказано као безначајно. Тешко је поверовати, читајући књигу, да је потрајало пуних осам година. Обама је, као што је познато, окупио све економске клинтоновце чији је неолиберализам до тада већ био бледа копија прошлости. Док су се под Клинтоном они појављивали (метафорично) носећи прелепе нове сакое, под Обамом су исти ти људи били обучени у половне изношене јакне касног неолиберализма.

А шта рећи о Трампу? Што мање. Герстлова књига се на овом месту изненада прекида. То је и разумљиво, пошто је устврдио да је неолиберализам доспео у ћорсокак, а ни он нити било ко други не може да предвиди какав ће бити следећи „поредак“ који ће га заменити. Последње поглавље (које укључује и Трампово и Бајденово председниковање) је најтање. Герстл у њему само препричава главне догађаје и понавља клишее о Трампу. Можда је књига прерано написана...

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер