Tramp protiv Federalnih rezervi, ili kako odbraniti neoliberalnu agendu drugim sredstvima

Ostavimo za trenutak po strani aktuelnu svađu između Trampa i Federalnih rezervi i vratimo se na situaciju kakva je bila pre šest meseci i kakva je postojala poslednjih pedeset godina.

Predsednik SAD Donald Tramp i predsednik Feda DŽerom Pauel u obilasku radova na rekonstrukciji zgrade Federalnih rezervi u Vašingtonu, jul 2025.

S jedne strane bio je veoma veliki i značajan tabor neoliberala. Kao što Kvin Slobodijan dokumentuje u svojoj odličnoj knjizi Globalisti: Kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma (moja recenzija ovde), neoliberali okupljeni u Društvu Mont Pelerin, osnovanom 1947, bili su skeptični prema sposobnosti prokapitalističkih političara da pobeđuju na izborima i tako drže pod kontrolom poluge zakonodavne i izvršne vlasti.

Oni su se, ne bez razloga, plašili da će levičarske, socijalističke i populističke partije često biti uspešnije i da će dolaziti na vlast.

Pa, kako se onda ekonomsko odlučivanje može zaštititi od socijalističkih nagona takvih stranaka? Rešenje je bilo da se mnoge funkcije države postepeno izuzmu iz nadzora zakonodavne i izvršne vlasti i pretvore u čisto tehničke agencije.

Predsednik i guvernerka Federalnih rezervi DŽerom Pauel i Liza Kuk uoči sastanka Upravnog odbora Feda u Vašingtonu, 25. juna 2025.

Ovo je bila ideologija koja je stajala iza nezavisnosti centralnog bankarstva, kao i drugih, ekonomskih, delova vlasti. Zapravo, termin „nezavisnost“ ovde znači nezavisnost od izabranih zvaničnika koji predstavljaju javni interes. Neoliberali su sve to, kako piše Slobodijan, uokvirili u razliku između „dominijuma”, oblasti u kojem profesionalci drže ekonomsku moć, i „imperijuma“, oblasti u kojem izabrani zvaničnici obavljaju simbolične funkcije poput isticanja državnih zastava, proslava nezavisnosti ili marširanja uz muziku, ali bez ikakvog uticaja na politike koje određuju kamatne stope, poreze, regulisanje poslovanja i kretanje kapitala. Sav stvarni posao obavlja se u „dominijumu“.

Ovakav pristup je tokom 1980-ih i 1990-ih postao „internacionalan“. Pod vođstvom Svetske banke i MMF-a, sve veći broj zemalja prihvatao je „depolitizaciju“ centralnih banaka i, u manjoj meri, drugih tehničkih sektora ekonomskog odlučivanja.

Donji grafikon, koji sam preuzeo iz nedavnog teksta Adama Tuza sa Sabstaka, pokazuje izuzetno povećanje nezavisnosti centralnih banaka u razvijenim zemljama između kasnih 1990-ih i (nimalo iznenađujuće) globalne finansijske krize 2008. godine. To je bio sastavni deo neoliberalne globalizacije i kopirale su ga i mnoge zemlje u razvoju. U tom svetlu, nezavisnost centralne banke postala je apsolutno ključna.

Nezavisnost centralnih banaka u razvijenim ekonomijama 1970-2022.

Uzgred, možemo primetiti da je ovaj pristup veoma sličan sadašnjem kineskom pristupu.

Moglo bi se tvrditi (kao što tvrdi Tongdong Baj u svojoj knjizi Protiv političke jednakosti; moja recenzija ovde), da je najbolje čitavu političku sferu prepustiti tehničkom upravljanju od strane visoko obučenih profesionalaca. Kontrola od strane naroda uopšte nije potrebna. Javni nadzor može samo biti štetan po efikasnost. Odluke lekara ne donose se na osnovu glasanja naroda. Slično tome, veoma složena ekonomska i politička pitanja treba prepustiti obrazovanima i kompetentnima.

Problem kod izabranih vlada je upravo u tome što se one ne uzdržavaju od takvog donošenja odluka, a situacija se pogoršava kada vlade biraju građani koji malo znaju o ekonomiji i politici.

Učesnici prvog sastanka Društva Mont Pelerin, 1947.

Ovakav neoliberalni stav imao je mnogo protivnika tokom proteklih pola veka. Nazovimo taj tabor protivnika „demokratskim taborom“. Oni su smatrali da odluke o ekonomiji, da bi bile legitimne, moraju imati isti izborni i demokratski pečat kao i bilo koje druge vladine odluke: zakonodavna tela mogu odlučiti da povećaju ili smanje starosnu granicu za glasanje, kao što mogu odlučiti da povećaju ili smanje kamatnu stopu. Ekonomska pitanja treba da budu pod narodnom kontrolom čak i više nego druga, jer utiču na sve građane. Ako sve veći broj pitanja rešava profesionalno-menadžerska klasa, koja je onda svrha demokratije i izabranih predstavnika? Da predvode narod u pevanju državne himne?

Tako su se rasporedila dva tabora.

A onda na scenu stupa Tramp. On želi da kontroliše Fed, Sistem Federalnih rezervi SAD. Da li ga to svrstava u demokratski tabor? Nikako. Ono što on radi zapravo je učvršćivanje neoliberalne agende. Da bismo to razumeli, setimo se kako je nezavisnost ekonomskog odlučivanja postala deo neoliberalne agende: zato što su „tradicionalni“ neoliberali bili pesimistični u pogledu sposobnosti slično orijentisanih konzervativnih političara i partija da osvoje i zadrže političku vlast. Zalaganje za nezavisnost ekonomskih agencija bilo je način da se spreče „loši“ ishodi u slučaju da neprijateljski nastrojeni političari dođu na vlast.

Zgrada Federalnih rezervi SAD u rekonstrukciji, jul 2025.

Ali Tramp nije pesimistični i defanzivni neoliberal. On je optimistični i ofanzivni neoliberal. Ako on danas, i njemu slični političari sutra, drže političku vlast, zašto onda ne bi preuzeli i sve ekonomske institucije? Mizes i Hajek bi to odobrili – osim što su oni bili previše skeptični u pogledu sposobnosti takvih političara da ostanu na vlasti. Ali Tramp u to veruje.

Glavna razlika između Trampa i „tradicionalnih“ neoliberala je u njihovom optimizmu ili pesimizmu u pogledu trajne kontrole vlasti, a ne u stavu da li neoliberali treba da kontrolišu ekonomske institucije. „Tradicionalni“ neoliberali bili su pesimisti; Tramp je optimista. On je uveren da će neoliberali i pokret MAGA u dogledno vreme vladati svetom (a sigurno Sjedinjenim Državama). A ako je tako, zašto onda ne bi vladali i Fedom?

(RTS)