среда, 15. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Сукоб Путина и Медведева – много буке ни око чега
Савремени свет

Сукоб Путина и Медведева – много буке ни око чега

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
петак, 25. март 2011.

Изјаве о ситуацији у Либији које су јавно дали руски председник Медведев и премијер Путин у размаку од свега неколико часова, навеле су поједине експерте у Москви а и у свету да се поново врате на размишљање о чврстини руског владајућег тандема.

Те изјаве биле су по садржини и интонацији наизглед опречне једна другој и изречене су у критичном периоду либијске кризе – у време када су пале прве бомбе на (по свему судећи раније одабране) циљеве у тој северноафричкој земљи.

Да подсетимо: председник Медведев није аплаудирао војној акцији, али је нашао неку врсту оправдања за такво понашање. Рекао је да Русија свесно није ставила вето у Савету безбедности на резолуцију која је у суштини омогућила војну акцију. Руски председник сматра да све што се сада догађа је последица понашања Гадафија који је, по оцени Медведева, применио силу против сопственог народа. Он сматра да је поређење са крсташким ратом против Либије неадекватан израз. Ипак, бомбардовање је ,,изашло из оквира’’ предвиђених Резолуцијом Савета безбедности и проблем треба решавати на миран начин. Војна акција морала би да буде ,,пропорционална’’; другим речима, много ограниченија, уз сасвим одређене војне циљеве и уз претходне консултације. Најбоље би било да је уопште нема. Изразио је спремност Русије ,,која ужива поверење и углед код арапских земаља’’ да посредује, али да ту постоји проблем јер се не зна с ким Русија може да контактира пошто Запад више не признаје режим Гадафија. Рекао је да Москва неће да се придружи војној акцији против Либије. Узгред речено, Пентагон је понудио Русији да узме учешћа у међународним снагама.

Те изјаве биле су по садржини и интонацији наизглед опречне једна другој и изречене су у критичном периоду либијске кризе – у време када су пале прве бомбе на (по свему судећи раније одабране) циљеве у тој северноафричкој земљи.

Само пар сати раније, премијер Владимир Путин, боравећи у најпознатијој руској фабрици ракета у Воткинску, у унутрашњости земље, у разговору са радницима оштро је критиковао и резолуцију Савета безбедности и војну акцију. Не видим ни логуке ни савести у примени силе од стране САД- рекао је Путин. Супротно Медвдеву, он је упоредио ситуацију са Либијом, односно понашање западних земаља, са позивом на крсташки рат. Он је, међутим, изричито нагласио да је то његово лично мишљење на које има право и да се влада на чијем је он челу бави социјално- економским, а не међународним проблемима. Ту своју изјаву Путин није повукао нити се оградио од ње ни после интервенције Медведева да би политичари а и сви други требало да буду ,,пажљивији’’ када оцењују ситуацију око Либије. Став о ,,позиву на крсташки рат’’ у суштини води судару цивилизација – сматра Медведев.

Неколико дана касније, међутим, уследиле су нове, веома помирљиве изјаве које су, бар што се Москве тиче, ставиле тачку на ,,сукоб’’ руског руководећег тандема који није ни постојао.

Најпре је прес секретар Путина, Дмитриј Песков, оценио да је изјава Путина његов лични став, а да је једина званична позиција Русије она коју је у својој изјави назначио председник Медведев и које се сви придржавају. ,,Ми говоримо о разним нивоима оцена’’ – рекао је Песков.

Затим се поново огласио премијер Путин, који је одговарајући на питања новинара у Љубљани, рекао да спољном политиком земље руководи председник Русије (дакле Медведев) и да подвојености у томе нема нити је може бити. Ако вас интересује да ли се мој прилаз том догађају са Медведевим разликује, могу вас уверити: ми смо веома блиски људи и разумемо један другог. Председник треба да формулише позицију земље одговарајућим изражавањем – рекао је Путин. У Либији нема демократије, али уплитати се у њене послове нико нема права – додао је руски премијер. Путин, дакле, не брани либијског вођу него принципе међународног права. Уосталом, исто као што је то чинио и чини и када је у питању бомбардовање Србије и оружано отимање Косова и Метохије. И у томе, као и усвим другим кључним питањима међународног и унутрашњег живота, између Медведева и Путина нема разлике. Могу евентуално бити нијансе у јавном изношењу тих ставова, као што је то био случај и у оцени сутуације у Либији.

Колико ми је познато, сличну оцену догађаја у Либији премијер Путин изнео је и у разговору са српским званичницима у Београду, додавши да се збивања у Србији током деведесетих и сада у Либији не могу поистовећивати и да се ради о двема потпуно различитим земљама. Забрињава то са каквом се лакоћом прибегава примени силе – закључио је Путин.

Да ли у свему овоме треба тражити елементе озбиљних несугласица председника и премиејра па можда и сукоба, прикривених или јавних? Свакако не.  

Да ли у свему овоме треба тражити елементе озбиљних несугласица председника и премиејра па можда и сукоба, прикривених или јавних? Свакако не.

Многи политиколози у Москви уопште не виде повод за разговор о принципијелим противречностима између председника и премијера и не искључују могућност да су изјаве двојице лидера – некакав елемент игре, у првом реду спољнополитичке.

Слична ситуација била је и пре неколико месеци. Тада је Путин, говорећи о Ходорковском (који је већ дуго у затвору због крупних новчаних и других прекршаја издржавајући казну од осам година) рекао да ,,лопов треба да лежи у затвору’’. Председник Медведев је неколико дана касније изјавио да нико, укључујући и председника, нема право да изражава своју позицију о било ком кривичном делу до одлуке суда.

Извори у Кремљу, које цитирају руски медији, кажу да су Путин и Медведев давали своје изјаве о Либији потпуно незвисно. Политиколог Дмитриј Бадовскиј се само делимично слаже са том оценом и каже да се изјава Медведева могла очекивати и због тока догађаја и због чињенице да је био предвиђен његов сусрет у Москви са америчким министром одбране Робертом Гејтсом. Било је, такође, очевидно да ће се огласити и премијер Путин, само се није знало тачно када и где. ,,Мени се чини да то још једном показује да је ситуација усаглашена. У извесном смислу, то је заједничка – сложена и компликована игра у којој актери комуницирају са разним аудиторијумима’’.

Политиколог Дмитриј Орлов не види суштинско размимоилажење у изјави двојице политичара. Медведев је огласио званичну позицију Русије. Поменуо је Резолуције Савета безбедности УН. Путин се у својој изјави у већој мери оријентисао на унутрашњи аудиторијум. Треба приметити да се ,,формат“ изјава разликује: Медведев је означио званичну позицију, а Путин је исказао приватно мишљење познатог и популарног политичара – каже овај експерет. Да би се говорило о расколу позиција двају политичара, који одавно синхронизују своје активности, потребне су комплексне изјаве, дејства и одлуке. При томе, разилажења у одлукама треба да буду кардинална и да се тичу и унутрашње и спољне политике, као и стратегије развоја земље. Ништа се од тога не може назрети и изјаве о Либији одражавају две стране једне те исте садржајне линије Русије о либијском питању.

Познати руски политичар, депутат у парламенту и директор Института Заједнице Независних Држава Константин Затулин констатује да је оружани напад на Либију – злоупотреба Резолуције Савета безбедности. Он сматра да постоје одређене нијансе у изјавама Медведева и Путина. Медведев сматра принципијелно правилним кажњавање режима Гадафија, а Путин оцењује да оно што се десава у Либији представља нешто слично грађанском рату. Ставити се на било чију страну било би супротно принципу немешања. По његовом мишљењу, позиција Путина је уравнотеженија, али драстичне разлике, а поготову сукоба – нема.

Да поменем и мишљење једног од најпознатијих савремених руских политичара старије генерације, некадашњег премијера и министра иностраних послова Јевгенија Примакова. Он каже да никакве свађе између Медведева и Путина нема и да су они у својим изјавама рекли исту ствар само другим речима.

Званична позиција Москве око догађаја у Либији је, дакле, позната и ту нема ни двоумљења ни нагађања, а још мање сукоба двојице лидера. Утисак је да они једнако и мисле, али се у јавним изјавама у нијансама разликују, што је и логично и нормално, а можда и корисно јер то омогућава већи маневарски простор. Према оцени појединих аналитичара, ту разноликост намеће и функција лидера: председник који води спољну политику, мора да буде уздржанији и обазривији. Премијер не мора да се строго придржава протокола и оквира званичне политике, не мора да пази на сваку реч. Он је и иначе оштрији на језику и не преза да јавно изрази оно што мисли и осећа, свиђало се то некоме или не.

Кад кажем да је став Москве око догађаја у Либији познат, навео бих још једну чињеницу. Ових дана у Москви је боравио амерички министар одбане Роберт Гејтс. Његов руски колега, Анатолиј Серђуков, затражио је у разговору хитно обустављање бомбардовања Либије. Русија подржава резолуцију Савета безбедности, али само када се ради о заштити цивилног становништва. А када се оно бомбардовањем убија – са тим се не можемо сложити – рекао је Серђуков. Гејтс је био ,,изненађен’’ оваквим ставом и поновио је оптужбе на рачун Гадафија.

У многим круговима у Москви, у медијима, у изјавама политиколога и аналитичара, па и политичара, преовладавају жестоке критике на рачун понашања ,,коалиције’’ која бомбардује Либију. Најдаље је отишао лидер Либерално- демократске партије и потпредседник Доњег дома парламента Владимир Жириновски који је оценио да догађаји у Либији могу представљати почетак Трећег светског рата. Јуче Ирак и Авганистан, данас Либија, сутра можда Саудијска Арабија и Иран- каже Жириновски.

Руски политичар тражи да се америчком предсдеднику Обами одузме Нобелова награда за мир која му је додељена 2009 године за ,,допринос спречавању ширења нуклеарног наоружања у свету’’. Какви су то миротворци који ,,томахавцима’’ гађају читаву земљу? Војне акције САД својевремено на Балкану, па у Ираку, Авганистану и сада у Либији још један су акт агресије НАТО пакта, а пре свега САД – каже Жириновски.

Према оцени појединих аналитичара, ту разноликост намеће и функција лидера: председник који води спољну политику, мора да буде уздржанији и обазривији. Премијер не мора да се строго придржава протокола и оквира званичне политике, не мора да пази на сваку реч. Он је и иначе оштрији на језику и не преза да јавно изрази оно што мисли и осећа, свиђало се то некоме или не.

Како то НАТО штити цивилно становништво Либије бомбардујући резиденцију шефа државе и друге цивилне циљеве – питају коментатори? Ваљда исто као што су 1999. бомбардовали резиденцију тадашњег српског лидера Слободана Милошевића у Београду и циљеве широм земље међу којима и стамбена насеља, школе, болнице, паркове, мостове.

Коалиција се не бори за небо над Либијом, него за нафту под земљом – каже познати руски аналитичар Петар Романов. Ако чланови коалиције не дођу до чврстих закључака, и они и многи други могу имати велике непријатности- оцењује Романов.

Московски медији објавили су став Арна Калика, члана Валдајског клуба, доцента катедре политикологије париског универзитета Пантеон – Асас и аналитичара за војна питања, под насловом ,,Операција у Либији: мишљење једног Француза’’.

Калика каже да су ,,слобода, братство и јединство’’ три ступња највишег пиједестала – како је то говорио Виктор Иго. Изгледа, у име те непревазиђене величине и ради очувања норми демократије, а такође под утицајем Француске, која ,,трчи испред локомотиве’’ Савет безбедности УН донео је одлуку о почетку војних операција против Либије. Одлука о почетку борбених дејстава поражава брзином којом је донета – каже Калика.

Брзина којом је француски председник Саркози настојао да почну војна дејства, може се објаснити са три разлога. С једне стране, председник се нада да ће накупити поене унутар земље где му је рејтинг веома низак. С друге стране, могуће је да жели да продемонстрира скептички расположеном Вашингтону да је уговор о војној сарадњи са Великом Британијом – објективна и оперативна реалност. И на крају – можда жели да докаже земљама Средоземља да Француска остаје водећи играч у том региону.

И тако (ако је Калика у праву) због поправљања рејтинга у земљи, због војне сарадњи са другим државама и доказа да си водећа сила на Медитерану – удри по Либији.

Слобода, братство и јединство – три стуба највишег пиједестала, како је говорио Виктор Иго.

Присећам се како сам у Москви, у јеку бомбардовања Србије, на конференцији за штампу упитао тадашњег француског председника Жака Ширака: са којим правом и по којим међународним законима НАТО врши злочин према мојој земљи и народу. Одговор је био – округло па на ћоше.

И да се на крају вратим ,,сукобу’’ Медведева и Путина око Либије. Јавна је тајна да у неким круговима на западу прижељкују тавак сукоб и да су симпатије на страни Медведева кога би и у наредниом периоду желели да виде на месту председника Русије, оцењујући да је он либералнији политичар за разлику од ,,тврдог’’ Путина.            

Нећете дочекати – кажу Руси у таквим приликама.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер