САД и Иран - "обогаћивање" поверења

Тешко је просудити да је нуклеарни договор који је искован прошлог викенда у Женеви било шта осим добре нагодбе. Иранци неће бити ближи поседовању нуклеарних капацитета када договор ступи на снагу него што су то данас. Количина новца коју ће добити је тричава - око седам милијарди долара укупно током шест месеци, нарочито када се то упореди са 30 милијарди долара које ће, грубо речено, Техеран изгубити у том периоду као последицу санкција на продају нафте и финансијских трансакција. Примедбе везане за овај договор до сада су само сумњиве и таутолошке, или се пак заснивају на слабим аргументима, који се уобичајено ниподаштавају јер долазе од Иранаца.

Међутим, овај договор јесте мали корак - у правом смеру. Иран ће завршити на позицији која га удаљава од развоја нуклеарних потенцијала, али тешко се и може ићи даље од тога. Постоји много начина да Иран дође у посед фисионог материјала за нуклеарно оружје да је чак и  немогуће прогнозирати да ли ће овај споразум послати Иран недељу, месец или годину дана уназад. (Било какве сличне тврдње које за циљ имају да покажу шта онај ко тврди жели да поверујете представљају много више од реалности). Штавише, привремени договор трајаће свега шест месеци и није обавезујућ за даљи период. Постоји нада да ће обе стране ово време искористити да постигну добар договор који ће уследити након овог. Али привремени договор садржи само најшире назнаке таквог споразума. Три године од данас, уколико не буде било споразума, овај привремени договор чиниће се ирелевантним, не лошим већ само нематеријалним.

У том смислу, привремени договор је једино важан до степена до кога помаже у стварању тог коначног споразума. На срећу, он као такав доприноси подизању поверења.

Једноставно речено, САД и Иран не верују једно другом. То је разумљиво, с обзиром на то како су се понашале током 34 године након исламске револуције. Неповерење је толико дубоко укорењено да је често претило да учини немогућим било какве озбиљне преговоре.

Оно што је најзначајније у вези са тренутним договором јесте његов потенцијал да превазиђе то обострано неповерење. Обе стране су показале вољу да учине уступке по питању друге стране, и то ће коначно бити неопходно уколико се уопште  постигне споразум. Сједињеним Државама је потребно да увиде да Иранци предузимају смислене кораке да зауставе настојања да створе нуклеарни потенцијал. Слично томе, Ирану је потребан неки знак да ће Запад (нарочито САД) бити спреман да Техерану обезбеди значајно спуштање санкција у замену за крупне уступке у погледу нуклеарног програма.  

То је тачно оно што је овај договор учинио. Иранци су се сложили да стопирају развој нуклеарних капацитета на шест месеци. Штавише, пристајући да разреде залихе обогаћеног уранијума до 19,75 процената чистоће, Иран је показао вољу да умањи свој нуклеарни потенцијал и да се повуче из развоја нуклеарног капацитета, што је најкритичнији елемент сваког значајног споразума. Такође, Запад је показао Ирану да је вољан да стопира неке од санкција, што су минимални захтеви за постизање значајног споразума. Истина је да су санкције суспендоване а не скинуте, и да оне представљају најмање важне мере које су наметнуте Ирану. Али сигнал значи више од суштине. 

Сада обе стране могу да свом мњењу кажу да је друга страна показала вољу да спроведе болне уступке, који ће бити потребни за постизање коначног споразума. И то би требало да свима пружи уверење да је могуће постићи значајнији договор, који ће, на крају, коначно окончати претњу од иранског нуклеарног програма. Привремени споразум представља важан, иако углавном симболични, корак ка договору који се, не тако давно, чинио потпуно незамислив.

Опрез је и даље неопходан. Постоје велики уступци које треба превладати. Амерички конгрес мораће да дозволи смањење санкција Ирану, као што ће и тврда иранска струја морати да се убеди у то да се не придржава принципа када је у питању њихово “право” да обогаћују уранијум. Конгрес САД мораће да постигне сагласност о томе да се иранској економији допусти да оживи. Тврда струја у Техерану ће, пак, морати да се задовољи оживљавањем привреде, али и веома ограниченим активностима на обогаћивању уранијума. 

Овај привремени споразум би све ово учинио могућим, али ни тиме ово није свршена ствар. Сетићемо се кинеске пословице да путовање од хиљаду миља почиње једним кораком. Тај један корак је коначно предузет и, после толико промашаја, не би требало да игнорисати његов значај. Али још увек имамо много миља пред собом.

Кенет М. Полак је старији сарадник у Брукингс институцији и аутор недавно објављене: О незамисливом: Иран,бомба и америчка стратегија.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић