Rok trajanja Vašingtonskog konsenzusa je istekao - kako napraviti ekonomski model za 21. vek

Uspon Azije, a naročito Kine, pomerio je težište ekonomskog rasta sa Zapada ka Istočnoj i Južnoj Aziji. Međutim, udeo ovih zemalja u međunarodnim ekonomskim organizacijama ne odgovara njihovoj realnoj ekonomskoj moći. Pitanje koje se otvara jeste da li temeljno reformisati postojeće ili stvoriti nove međunarodne organizacije koje bi bolje odražavale današnju globalnu raspodelu ekonomske moći.

Tokom proteklih nekoliko decenija svet je doživeo dramatičnu transformaciju u raspodeli ekonomske aktivnosti, kao i nešto manje dramatičnu promenu u raspodeli političke moći između zemalja. Uspon Azije, a naročito Kine, pomerio je težište ekonomskog rasta ka Istočnoj i Južnoj Aziji. Do 2015. godine, ukupni BDP Kine, prema pokazateljima Svetske banke (verzija iz oktobra 2025), izmeren u dolarima jednake kupovne moći, nadmašio je ukupni BDP Sjedinjenih Država. Danas Kina proizvodi oko 20 odsto globalne proizvodnje robe i usluga, a Sjedinjene Države 15 odsto. (Uzgred, ovo je najveći udeo dve vodeće ekonomije još od ranih pedesetih godina 20. veka, otkad MMF i Svetska banka prikupljaju takve podatke.) Slične promene – ponovo izračunate korišćenjem iste baze podataka – primetne su i u slučaju drugih azijskih ekonomija. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka Velika Britanija i Indija u globalnoj proizvodnji učestvovale su sa oko 3 odsto. Danas je udeo Indije 8 odsto, a Ujedinjenog Kraljevstva 2 odsto. Udeo Indonezije i Holandije u globalnoj proizvodnji oko 1980. bio je približno jednak (1,2 odsto), da bi udeo Indonezije danas bio više nego tri puta veći od holandskog.

Menjačnica u Kairu, decembar 2025.

Ako uzmemo tri najmnogoljudnije azijske zemlje (Indiju, Kinu i Indoneziju), one zajedno broje oko 3,1 milijardu ljudi, odnosno skoro 40 procenata svetske populacije. Njihov kombinovani udeo u svetskoj proizvodnji iznosi 30 procenata. Ukupni izvoz ove tri zemlje iznosi 4,6 biliona dolara (po tržišnom kursu), što je, prema podacima Svetske banke, 19 procenata od ukupnog svetskog izvoza koji iznosi 25 biliona dolara. Pa ipak, ove tri zemlje imaju manje od 10 procenata glasova u MMF-u, gde je poslednja takva raspodela glasova održana 2008. godine. Ako uključimo i druge velike azijske države poput Pakistana, Bangladeša i Vijetnama, nesrazmera između ekonomskog značaja Azije i njene zastupljenosti u multilateralnim ekonomskim organizacijama postaje još veća. Ovo nije nova primedba: o tome se raspravlja godinama, uz veoma skroman uspeh u otklanjanju ove disproporcije.

Godišnji sastanak Svetske banke i MMF-a, Vašington, oktobar 2025.

Sa izvesnog stanovišta, udeo glasova u MMF-u i Svetskoj banci ne znači mnogo. Ono što jeste važno jeste mogućnost blokiranja odluka, za šta je potrebno 15 procenata akcija – a taj prag trenutno imaju samo Sjedinjene Države. Usklađivanje udela u MMF-u sa stvarnom ekonomskom snagom verovatno bi oduzelo pravo veta Sjedinjenim Državama, i, što je možda još važnije, olakšalo bi koaliciji zemalja Globalnog juga da vrše takvu vrstu blokade.

Ali važnije pitanje jeste odluka da se ili temeljno reformišu postojeće ili da se stvore nove međunarodne ekonomske organizacije, koje bi bolje odražavale današnju raspodelu ekonomske moći i ekonomske politike koje su se pokazale uspešnim. To nije samo pitanje udela u glasovima; to je pitanje „meke moći“ u oblikovanju ekonomskog mišljenja.

Kina i BRIKS napravili su prve korake ka stvaranju novih institucija, naročito osnivanjem Nove razvojne banke (od strane svih zemalja BRIKS-a) i Azijske investicione banke za infrastrukturu. Ali obe institucije su u veoma ranoj fazi, sa ograničenim globalnim odjekom. Kini i Globalnom jugu nedostaje iskustvo u stvaranju takvih institucija. Kao što pokazuje knjiga Marka Mazovera Upravljanje svetom (Governing the World), sve međunarodne institucije – od Poštanske unije, uspostavljene u drugoj polovini 19. veka, preko Međunarodne organizacije rada (ILO), osnovane posle Prvog svetskog rata, pa do Svetske banke i MMF-a iz 1944. – stvorile su zapadne sile. Na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine, uprkos nominalnom učešću mnogih zemalja (npr. Egipta, Iraka i Indije, pod efektivnom ili formalnom britanskom kontrolom), kao i Kine (čija je vlada kontrolisala samo deo teritorije), stvarna moć odlučivanja bila je u rukama Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Problem sa kojim se zemlje BRIKS-a danas suočavaju jeste kako da „nauče“ veštinu stvaranja međunarodnih organizacija koje bi uvažile nove ekonomske i političke realnosti, a da istovremeno obezbede dovoljno prostora i zapadnim silama, čija uloga nije ista kao pre osam decenija, ali i mnogim manjim državama. Posebno je važno bolje uključivanje i veći glas afričkih zemalja, koje su po brojnosti populacije jedini deo sveta u ekspanziji.

Karikatura afričkog karikaturiste Godfrija Mvampembvea (alias Gado) iz 2006.

Postoji i još jedan zadatak koji je naročito važan za Kinu. Redistribucija globalne ekonomske moći znači i da su ekonomski najuspešnije zemlje u proteklih pola veka bile upravo azijske. Pitanje je kako preneti znanje o tome šta ekonomski funkcioniše drugim, siromašnijim zemljama, onim koje su po dohotku daleko iza Kine? Put Kine ka statusu zemlje sa višim srednjim dohotkom bio je u mnogo čemu specifičan i odražavao je posebne lokalne okolnosti: od sposobnosti da se decentralizuje donošenje odluka i time proveri šta funkcioniše u praksi, do značajne uloge države u pojedinim sektorima i sposobnosti da se ključne ekonomske odluke sprovedu od strane snažne izvršne vlasti, ili da se sprovedu sveobuhvatne antikorupcijske kampanje. To nisu karakteristike koje se lako mogu replicirati u drugim zemljama. Zato je važno pokušati izdvojiti koje bi se karakteristike kineskih ekonomskih politika mogle preneti negde drugde i gde bi one, potencijalno, mogle da proizvedu slične rezultate u pogledu ekonomskog rasta.

Ovo nije lak zadatak. Ne samo da on zahteva otkrivanje šta su bili ključni pokretači kineskog rasta, već i odabir onih koji su opštije prirode. Uprkos brojnim pojednostavljenjima ili preterivanjima, Vašingtonski konsenzus je nudio jasne i prilično opšte (i apstraktne) preporuke koje su se mogle primeniti i u siromašnoj zemlji poput Malija i u bogatoj zemlji poput Južne Koreje. Preterano insistiranje na pojedinim načelima (poput privatizacije većine aktivnosti, uključujući i one sa značajnim eksternalijama i monopolskom moći, ili ukidanja kontrole kapitala) bilo je mana Vašingtonskog konsenzusa, ali njegov opšti karakter bio je njegova prednost. Sada je na Kini i ekonomistima koji proučavaju kinesko iskustvo da formulišu sličnu listu poželjnih ekonomskih principa koja bi mnogo bolje odražavala koje politike funkcionišu u 21. veku, nego Vašingtonski konsenzus nastao osamdesetih kao odgovor na krizu plaćanja u Latinskoj Americi. 

P.S. Članak je objavljen u „China Daily“, 10. decembra 2025. godine.

(RTS)