Rat u Ukrajini i tri velika geopolitička gubitka Rusije

Bez obzira na to kako se rat između Ukrajine i Rusije završi, za Rusiju će, verujem, neminovno uslediti ozbiljne geopolitičke posledice A one bi bile posledica načina na koji je gospodin Putin odlučio da započne i vodi ovaj rat.

Prva posledica na koju se mnogi usredsređuju jeste dugoročni prekid političkih i ekonomskih odnosa između Evrope i Rusije. To je zaista veliki gubitak za obe strane jer su, zbog različitih ekonomskih struktura i resursa kojima raspolažu, one prirodni ekonomski partneri. Oba ova dela evroazijskog kontinenta imala su koristi od ekonomske saradnje. To nije bio tek standardni slučaj rikardijanske komparativne prednosti, već čak i ubedljiviji slučaj smitovske apsolutne prednosti: u proizvodnji nekih primarnih dobara Rusija je bila apsolutno efikasnija od Evropske unije, dok je, s druge strane, u industrijskim granama i u pojedinim oblicima napredne tehnologije (avionska elektronika, brzi vozovi, farmaceutika) Evropa posedovala apsolutnu prednost. Trgovina zasnovana na gasu i nafti, s jedne strane, i industrijskim proizvodima s druge bila bi – i zaista jeste bila – uzajamno korisna. Ta trgovina se, međutim, u doglednoj budućnosti neće obnoviti, a svakako ne u obimu koji je postojao pre rata.

Kulturna bliskost između Rusije i Evrope, koja je postojala najmanje tri stotine godina, biće znatno oslabljena. To će imati cenu pre svega za Rusiju, jer će je isključiti iz evropskih intelektualnih tokova

Kulturna bliskost između Rusije i Evrope, koja je postojala najmanje tri stotine godina, biće znatno oslabljena. To će imati cenu pre svega za Rusiju, jer će je isključiti iz evropskih intelektualnih tokova. Istina je da je Rusija velika zemlja i da ima sopstvenu intelektualnu tradiciju, ali danas se ne može intelektualno razvijati gledajući samo ono što se dešava u sopstvenom dvorištu. Rusija je, barem od Petra Velikog, bila ideološki pod uticajem evropskih intelektualnih moda i moralnih normi; uvek je bila spremna da uči, a potom i da to primenjuje na nov i jedinstven način. Upravo iz toga su nastali pisci, kompozitori, filozofi, slikari i naučnici svetskog formata. Ali gubitak će biti i evropski. Evropa bez Čehova, Dostojevskog, Prokofjeva i Mendeljejeva nije ista Evropa. Isto tako, neki novi Dostojevski, i njemu slični, zbog prekida političkih, akademskih, kulturnih i sportskih (nimalo nebitnih) odnosa, mnogo teže će postati poznati u Evropi da bi na nju uticali. I ovde su obe strane na gubitku.

Izložba slika Kazimira Maljeviča u Španiji

Ekonomski gubitak je, takođe, manji nego što na prvi pogled izgleda, zbog relativnog ekonomskog opadanja Evrope. Prisilno okretanje Rusije ka Istoku i Jugu možda neće biti toliko štetno po njenu ekonomiju kao što bi bilo da Azija ne postaje središte globalne ekonomske aktivnosti

Međutim, ne bih precenjivao ekonomski i politički gubitak (za razliku od intelektualnog), jer iako je tačno da je Rusija pod Gorbačovim i Jeljcinom težila da postane sastavni deo Evrope ili da učestvuje u onome što je Gorbačov nazivao „jedinstvenim evropskim domom“ koji bi se protezao od Atlantika do Urala i dalje, ta ideja se uvek više dopadala Rusima nego Evropljanima. Pod Gorbačovim su se Evropljani pretvarali da su time oduševljeni, uglavnom da bi izvukli više ustupaka od Sovjetskog Saveza i ugodili Gorbačovu (kao što danas pokušavaju da laskaju Trampu) – ali samo da bi tu ideju kasnije odbacili.

Ekonomski gubitak je, takođe, manji nego što na prvi pogled izgleda, zbog relativnog ekonomskog opadanja Evrope. Prisilno okretanje Rusije ka Istoku i Jugu možda neće biti toliko štetno po njenu ekonomiju kao što bi bilo da Azija ne postaje središte globalne ekonomske aktivnosti. Rusija može imati – i već ima – tesnu ekonomsku saradnju ne samo sa Kinom, već i sa Indijom, Vijetnamom, Tajlandom, Malezijom i Indonezijom. U okviru trougla Kina–Indija–Rusija, Rusija čak ima prednost u tome što ima bolje odnose sa oba partnera nego što ih oni imaju međusobno. To Rusiju dovodi u politički povoljniju poziciju. Stoga prisilna preorijentacija ka Jugu i Istoku za Rusiju neće biti tako teška i skupa kako to veruju neki kritičari Putinove politike.

Indijski premijer Narendra Modi, ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping uoči plenarne sednice samita BRIKS 2024 u Kazanju, 23. oktobra 2024.

Ova zamrznuta sredstva – uključujući i rusku imovinu zaplenjenu na drugim mestima – iznose oko 600 milijardi dolara (što je otprilike jednako godišnjem budžetu Pentagona) i predstavljaju za Rusiju još jedan veliki gubitak koji nikada neće biti nadoknađen

Drugi gubitak je sasvim očigledan i tiče se širenja NATO-a do ruskih granica. Pre rata u Ukrajini, Rusija na svojim granicama nije imala nijednu zemlju članicu NATO-a, izuzev država koje okružuju kalinjingradsku eksklavu (teritorijalno izdvojeni deo Ruske Federacije) i vrlo malog kontakta s Norveškom u Arktiku. Štaviše, Norveška se zvanično obavezala da neće raspoređivati oružane snage u blizini te granice. To se dramatično promenilo ulaskom Finske i Švedske u NATO, kao i mnogo izraženijom rusofobnom i ratobornom ulogom koju je preuzeo ostatak Evrope, uključujući i Švajcarsku. Ova potonja je, suprotno svojoj tradicionalnoj neutralnosti (koju je strogo održavala čak i u Evropi pod nacistima), odlučila da zapleni zvaničnu i privatnu rusku imovinu. Ova zamrznuta sredstva – uključujući i rusku imovinu zaplenjenu na drugim mestima – iznose oko 600 milijardi dolara (što je otprilike jednako godišnjem budžetu Pentagona) i predstavljaju za Rusiju još jedan veliki gubitak koji nikada neće biti nadoknađen. Taj novac biće korišćen kao formalna reparacija za Ukrajinu, ili, što je verovatnije, za plaćanje zapadnih kompanija koje investiraju u Ukrajini ili zapadnih konsultanata koji savetuju ukrajinsku vladu. Lako je zamisliti da će veliki deo tog novca, nominalno nazvan „pomoć Ukrajini“, završiti u džepovima londonskih konsultantskih firmi.

Kada bi Rusija imala nezavisnog tužioca, ovakvo beskorisno rasipanje nacionalnog bogatstva moglo bi da posluži i za jaku optužnicu protiv Putina zbog zanemarivanja dužnosti – naime, zbog toga što je rat ishitreno započeo, ne uzevši ozbiljno u obzir položaj ruske imovine u inostranstvu, i tim nemarom naneo ogromnu štetu dobrobiti zemlje. Niko ne počinje rat dok mu se sva njegova imovina nalazi u džepovima neprijatelja. Oprezniji politički lider ne bi dozvolio da se tako nešto dogodi.

Zgrada Centralne banke Rusije u Moskvi

Treći gubitak za Rusiju proizlazi od dugoročnog uticaja rata na ukrajinsko-ruske odnose. Sasvim je jasno da svedočimo ratu za ukrajinsku nezavisnost i državnost i da će on, kao takav, biti slavljen sve dok Ukrajina postoji

Treći gubitak za Rusiju proizlazi od dugoročnog uticaja rata na ukrajinsko-ruske odnose. Sasvim je jasno da svedočimo ratu za ukrajinsku nezavisnost i državnost i da će on, kao takav, biti slavljen sve dok Ukrajina postoji, kao što je slučaj sa svakom zemljom koja je bila u sličnoj situaciji. Taj rat biće predstavljan javnim pesmama i spomenicima, o njemu će se opširno i u hvalospevima pisati u udžbenicima, knjigama i memoarima. Spomenici će se podizati na trgovima u selima, varošima i gradovima. Ko god je video koliko spomenika postoji u bivšem Sovjetskom Savezu u znak sećanja na Veliki otadžbinski rat, ne treba da se čudi ako slični spomenici uskoro počnu da krase mnoga mesta u Ukrajini. Ulice će dobijati imena po poginulima u ratu; škole, vrtići i državni praznici slaviće vojnike koji su umrli za Ukrajinu. Rat će postati – ili već jeste – konstitutivni trenutak ukrajinske državnosti. Štaviše, rat je tokom četiri godine trajanja izložio civile svim mogućim oblicima zlostavljanja i patnjama, uz vazdušna bombardovanja koja onemogućavaju normalan život. Rat će postati deo porodičnog predanja: godinama će članovi porodica jedni drugima pričati kako su bežali od bombardovanja ili kako su usred zime dve nedelje proveli bez vode i grejanja. (Ista vrsta porodičnih predanja kakva Putin rado priča o svojim roditeljima i bratu tokom opsade Lenjingrada.) Te porodične priče će se prenositi kroz generacije i odzvanjaće mržnjom prema osvajaču.

Često razmišljam kako su samo tri meseca NATO bombardovanja Srbije, koje je uništavalo infrastrukturu, ostala tako duboko urezana u srpsku psihu. Bombardovanje Ukrajine, koje je po trajanju sada verovatno deset puta duže, ne može da ne ostavi srazmerno jače posledice po ukrajinski odnos prema Rusiji. Ovom dugoročnom mržnjom gospodin Putin će postići upravo ono što je tvrdio da želi da spreči – da Ukrajina postane antiruska. U stvarnosti, ishod ovog rata jasno pokazuje da će Ukrajina, u bilo kom obliku bude postojala, biti anti-Rusija.

Zgrada u Kijevu, 27. decembra 2025. godine

Neki veruju da ova mržnja ne mora biti trajna i da će vremenom oslabiti. To je sasvim moguće, jer se isti intenzitet mržnje ne može prenositi kroz generacije koje imaju različita iskustva. Ali, kao što vidimo u današnjem svetu (Kina protiv Japana; Alžir protiv Francuske), takve mržnje mogu s vremenom da postanu čak i jače. Zato moramo biti oprezni. Primer spuštanja nivoa neprijateljstva jeste francusko-nemačko pomirenje. Zaista, Prvi svetski rat je po broju žrtava bio daleko krvaviji za Francusku i Nemačku nego što je sadašnji rat za Ukrajinu i Rusiju. Ali ne treba zaboraviti da su između francuskih i nemačkih elita postojale veoma jake intelektualne veze. Francuski studenti i vodeći intelektualci izučavali su i divili se nemačkoj filozofiji, modernoj umetnosti i književnosti; Nemci su, sa svoje strane, oduvek imali poštovanje prema francuskom intelektualnom i političkom geniju. To, međutim, nije slučaj sa ukrajinskim i ruskim elitama. Ove druge ne mare mnogo za ukrajinske intelektualne doprinose i sklone su da preziru ukrajinski jezik i umetnička dela stvorena na tom jeziku. S druge strane, Ukrajinci, koji su pre rata uglavnom bili rusofoni, težiće sistematskom smanjenju uticaja ruskog jezika (između ostalog i spaljivanjem knjiga na ruskom), i njegovoj zameni engleskim jezikom u administrativnoj upotrebi, kako to sada pokušava administracija Zelenskog. A intelektualna elita će se rado okrenuti Zapadu, koji je intelektualno izazovniji i zanimljiviji od Rusije.

U zaključku, tri su velika geopolitička gubitka koja je gospodin Putin naneo Rusiji: ekonomski, politički i ideološki gubitak odnosa sa Evropom; smanjena nacionalna bezbednost usled prisustva NATO-a na ruskim granicama i namerno zanemarivanje nacionalnog bogatstva; i, konačno, stvaranje Ukrajine koja će, po samoj svojoj konstrukciji, dugo ostati anti-Rusija

Drugi primer pomirenja nakon rata je odnos između Vijetnama i Sjedinjenih Država. Vijetnamski rat je bio, na bezbroj načina, mnogo brutalniji od sadašnjeg sukoba između Ukrajine i Rusije. Dovoljno je setiti se bombardovanja napalmom ili namernog ubijanja civila u gradovima kao što su Hanoj i Haifong. Pomirenje je u ovom slučaju bilo moguće jer je Vijetnam imao veoma visok rast stanovništva, tako da su tokom pedeset godina od završetka rata stasale tri nove generacije. Sa brzim rastom stanovništva, razlike u iskustvu između različitih generacija postaju velike, a prvobitna mržnja vezana za stariju generaciju može postepeno da bledi. Pored toga, današnji odnosi Vijetnama i SAD-a su saradnički jer dele isti cilj obuzdavanja sve većeg uticaja Kine. To bi teoretski moglo da se dogodi i u slučaju Rusije i Ukrajine, ako bi se pojavila sila koja bi ugrožavala obe zemlje. Tada bi, uprkos međusobnom nepoverenju i komplikovanoj istoriji, bile prinuđene da sarađuju, bar implicitno ako ne i otvoreno. Iako tako nešto nije nemoguće, trenutno se ne vidi takva sila na horizontu i stoga se pomirenje čini manje verovatnim nego u slučaju Vijetnama i Sjedinjenih Država.

U zaključku, tri su velika geopolitička gubitka koja je gospodin Putin naneo Rusiji: ekonomski, politički i ideološki gubitak odnosa sa Evropom; smanjena nacionalna bezbednost usled prisustva NATO-a na ruskim granicama i namerno zanemarivanje nacionalnog bogatstva; i, konačno, stvaranje Ukrajine koja će, po samoj svojoj konstrukciji, dugo ostati anti-Rusija. Iako je rat bio opravdavan tvrdnjom da će poboljšati geopolitički položaj Rusije, postigao je upravo suprotno. 

(RTS)