Ovde treba istaći da Rusija u Rumuniji posle 1990. g. praktično nije imala nikakav program javne diplomatije, što se vrlo jasno oseća. Nepostojanje interesovanja za rumunsko-ruske odnose u epohi postkomunizma je bilo uzajamno – kako na državnom nivou, tako i na nivou običnih građana. 

Uprkos svojim različitim gledištima, ni London, ni Berlin ne žele da se Britanija povuče iz članstva u EU. Usled toga što joj oko polovine izvoza odlazi na evropsko kopno, i Britanija ima koristi od svog pristupa zajedničkom tržištu.

Nisu ni samo banke, ni političari jedini koji se suočavaju sa prezirom – čak je i monarhija na udaru. Kralj Huan Karlos, koji je nekada bio toliko cenjen zbog svoje uloge kod prelaza u demokratiju, bio je prinuđen da se izvinjava zbog toga što je na vrhuncu krize u 2012 g. otišao u lov na slonove.

U prvim reagovanjima u Moskvi, takođe se navodi da ,,Spisak Magnitskog’’ za Rusiju nema nikakav značaj. Na tom spisku su ljudi koji nisu na nekoj značajnijoj funkciji, koji nisu putovali niti će ikada putovati uAmeriku i koji u njihovim bankama nemaju sredstva, koja se sada po donetom zakonu zamrzavaju.

Naša situacija se dosta razlikuje. Nemačka kancelarka Angela Merkel je čak izjavila da je sama činjenica da evro postoji garancija da u Evropi više nikada neće doći do krvoprolića. Jedino tako možemo biti sigurni da ćemo uživati u ,,još pedeset godina mira u Evropi“.

Posle prebacivanja u Butirski istražni zatvor S. Magnitski je u novembru 2009. umro od srčanog udara. Njegova smrt postala je detonator za na Zapadu široku i do današnjeg dana rastuću kampanju optuživanja ruskih vlasti za narušavanje prava čoveka.

Njihova sjajna ideja je bila da ne krešu depozite ispod 100.000 evra, nego da ih jednostavno oporezuju. Nisu uopšte shvatali da, ako uklone ono obećanje neophodno za osiguravanje depozita, time čine grešku, i dolaze u opasnost da začnu juriš ulagača na banke i bekstvo depozita.

Nismo ništa bliže otkrivanju razloga njegove smrti, a teško je da ćemo ikada i biti u prilici da saznamo šta se zaista dogodilo, kao što sa izvesnošću ne znamo ni ko je otrovao Litvinjenka. Da li je to bio upravo Berezovski kao što tvrdi Lugovoj?

Još jedan centralni stub Putinove doktrine, težnja za vojnom superiornošću koja ne može biti dovedena u pitanje u ruskom susedstvu, objašnjava stabilan rast u odbrambenom budžetu Moskve tokom Putinovog predsedavanja, od procenjenih 29 milijardi u 2000. do 64 milijarde dolara 2011. godine.

Čavez je bio čudo, a čudo je bio zato što se nije prodao SAD i venecuelanskim elitama. Jer da se prodao, Čavez bi se, baš kao i saudisjka kraljevska porodica, veoma obogatio prihodima od nafte, SAD bi ga poštovale, baš kao što Vašington odaje poštu i ceni sve svoje marionete: primanjem u posete Beloj kući.