На ауторитаризам и грубу штедњу, ми ћемо одговорити демократијом, смирено и одлучно. Грчка, колевка демократије, ће послати одјекујући демократски одговор Европи и свету.

Сусрет саудијског принца Мухамеда бен Салмана (сина садашњег краља) и Владимира Путина су већ крстили ресетовањем руско – саудијских односа. Ипак још увек је рано говорити о ресетовању – пре ће бити да је Москва одлучила да избалансира своје везе у региону.

Дешавања у Новорусији такође су постали тест тога ко управља Москвом – носиоци наших националних интереса или шеста колона то јест атлантистичка мрежа утицаја. Показало се, педесет кроз педесет, са променљивом успехом – Крим наш, дакле власт је руска; Мински споразуми – победила је шеста колона.

Унутрашњи политички изазови прете да угрозе напоре великих сила да развију и обликују регион. Како главне силе користе своју финансијску и политичку моћ да стекну утицај на Балкану, тако слабе локалне самоуправе настављају да успостављају равнотежу између супротстављених народа.

Исламска држава у Ираку и Сирији спутава и ограничава Ирански односно шиитски утицај и зато  ма колико парадоксално звучало САД заправо помажу Исламску државу. Џихадисти Исламске државе држе под својом контролом огромне територије у Сирији и Ираку.

Ослањајући се на испразне и у основи елитистичке мантре глобалне салонске и „твитер-левице“, лабуристи су додатно изгубили своју везу са истински обесправљеним слојевима друштва, а инсистирајући на празним идеолошким мантрама успели су да отуђе од себе управо оне слојеве становништва које би пре свега требало да штите.

Ове очигледне, директно усмеравају политику марионетских кијевских власти против Русије. А ове остале, неприметно и лицимерно, под маском алтруизма, пљачкају, деградирају и дезинтергишу украјинску државу и друштво.

Американци по цену потенцијалног нуклеарног сукоба не желе да свој војни примат препусте Кини. Међутим, САД су дошле до зида и до крајње тачке дипломатије јер чим нека земља почне да прети нуклеарним оружјем то значи да се њена спољна политика налази у дубокој кризи.

Израел страхује због иранског нуклеарног програма, међутим, права чињеница је да Тел Авив жели да буде агресивни господар над Ираном јер Иран се налази у успону и дугорочно гледано он би заиста могао да постане претња по Израел и по његову геополитичку позицију као најјаче земље у региону.

Политичко-филозофски смисао догађаја – попут замисли да се сви тзв. „губитници транзиције“, како их је означио либерални капитализам, а који су временом постали већина, појаве као носиоци политичких субјективитета – испоставља се као остварив и достижан.