Како је могуће остварити слободу вероисповести уколико су верски објекти и реликвије у власништву државе? Тако је и Стаљинов устав из 1936. садржао обиман каталог људских права, али сви ресурси за њихово остваривање били су у власништву државе. Била је гарантована слобода штампе, али све штампарије биле су државне

Мислим да од ММФ-а не треба очекивати било какву помоћ у оздрављењу домаће привреде, али Србија је доведена у такво стање да пред ММФ-ом не може да затвори врата.

После зиме европског незадовољства, долази лето европског очаја. Руси и Украјинци барем знају за шта се боре

 Док се Срби у Црној Гори окупљају у Никшићу поред моштију светог Василија Острошког, саборују бранећи своје светиње, дотле Александар Вучић сеири по Албанији са Милом Ђукановићем заносећи се на чапрас-дивану о некаквом мини Шенгену за земље западног Балкана 

Ни улазак Хрватске с таквим наслеђем у ЕУ Латинка Перовић ни у назнакама не доводи у питање. Напротив, Латинка Перовић, у ретко отвореном и досад нечувеном тону, јасно окривљује Србију за отпочињање бруталног грађанског рата, и то „враћањем на деветнаестовековни сан”.

Или је потребно принципијелно успоставити пуни паралелизам у нашим односима са прокламованим спољнополитичким „стубовима“ на истоку и западу, или стегнути зубе и пред српским бирачима се појавити са мушким признањем да, заправо, „НАТО нема алтернативу“.

Србија никада није овако ћутала као током протекле деценије. Можда зато што никада у својој историји није била на тако сигурном безалтернативном путу. Па добро, онда нека изволимо да бирамо: мини-Шенген, отворени Балкан, Истамбулска декларација, западни Балкан. Све заједно и ко зна шта још под капом регионалних интеграција, али у сваком случају неки модел Gleichschaltung-a

 Тако да је одговор који се сам нуди на питање да ли је Србија, односно српска државност добила нешто тиме што је Вучић „преварио Запад“ – једно велико НЕ. Добио је једино Вучић и сви који су имали политичко-материјалну корист од те политике. Добио је Мило Ђукановић. Добио је великоалбански фактор. Добио је, разуме се, и западно-глобалистички фактор. 

Класа „инсајдера“ , тј. комунистичка номенклатура, постала је нови власник друштвеног капитала и активни учесник транзиције, док је пауперизована радничка класа постала пасивни објекат друштвеног преображаја.

Колико је руска агресија војно и политички била лоше планирана, толико је и западни одговор био неартикулисан. У овом тренутку није јасно ко ће од санкција имати више штете, ЕУ или Русија