Ако заиста хоће да покаже да сви сносимо исти терет болних мера, могао би да укине такозване посебне или специјалне саветнике, који примају више од 100.000 динара а најчешће ништа не раде. Постављена лица не би могла кад им се прохте да мењају мобилне телефоне, лаптопове, таблете, већ да трендове прате о свом трошку.

Колико год нам нека институција значила и користила, спремни смо да је, на први знак њене слабости, одбацимо и унизимо. Као да смо потпуно оперисани од особине која у савременом свету прави разлику између победничких и поражених народа – оданости.

И заиста, кад вам неко каже да је негде, па макар и на Косову „бачено“ две и по милијарде евра, а уз то вам не каже да се то односи на период од тринаест година, што ће рећи 200 милиона годишње, а што је мање од рецимо годишњег губитка узрокованог применом ССП-а, наравно да ћете бити револтирани.

Петнаест хиљада најсавременије наоружаних војника, праћених ракетном и артиљеријском ватром, хеликоптерима и беспилотним летелицама, напали су „последње упориште“ талибанског покрета. Резултат? „Последње упориште“ пало је без отпора.

Најважнији и први императив једној држави је да чува свој територијални интегритет – то је концепт који је важнији и од чувања заједничке валуте, или од процеса продубљавања интеграције европског континента.

И СПС је извукао поуке из онога што се десило деведесетих година. Ја сам на састанку с највишим државним функционерима, рекао: људи, у каквој је атмосфери СПС владао – рат, бомбардовање, санкције. Ова криза је хиљадити део те кризе.

Посебно је упадљиво то да влада Немачке наводи да «због државних интереса» одбија да открије информације о околностима масакра у Хули, јер – Немачка пружа подршку побуни и њеном политичком крилу, «Сиријском националном савету» (Syrian National Council [SNC]).

Пружио сам руку Коштуници, он се није примакао. Тренутно постоји само моја рука у ваздуху… И нећу од тога да се уморим. Или ћемо заједнички у борбу против актуелне власти која није добра, или он мисли да можемо разједињени да победимо.

 Актуелна либанска влада, у којој је и Хезболах (прев: Божја партија) са југа Либана, налази се под све већим притиском не само западних сила и држава Заливског већа сарадње, већ и незадовољних сунитских фракција унутар саме земље.

Проблем није само у финансијама, у економији, него у кризи једног поретка - капиталистичког. Тај поредак се сломио на месту за које се веровало да је најснажније: на финансијама, економији и систему правила на којем такво друштво функционише.