Иако није прошла деценија или више, можемо са сигурношћу тврдити да је инвестициони темпо којем присуствујемо, од формирања владе чији је Први потпредседник Вучић био, недовољан да би се ,,визија“ о дванаестоцифреној инвестицији сматрала остваривом.

Да би се истеривање ђавола продужило, није довољно форсирање тема из тзв. „суочавања са прошлошћу“. Потребно је да оне постану део српских институција – оних које су најодговорнијe за социјализацију, образовање и васпитање младих.

Покрајински избори и даље остају опасност за немађарске аутономашке политичаре који себи нису испословали фотеље у републичкој власти. Ипак, политичка трговина аутономијом Војводине је етички политички проблем оних који још увек верују да један исти народ треба да се осамостали од сопствене државе.

Без обзира на то ко на крају буде постао већински власник компаније „Рио тинто“, готово је сигурно да ће компанија, која своје представништво у Србији има у виду београдске фирма “Рио Сава експлорејшн”, имати монопол на експлоатацију овог вредног минерала.

Он се, пак, показао као најратоборнији премијер у историји Енглеске. За првих шест година његовог председниковања пет пута је слао британске војнике у ратне сукобе. Два пута у Ирак: 1998. и 2003, на Косово 1999, Сијера Леоне 2000. и Авганистан 2001. године.

Готово је сигурно да ће, након што је снимак обелодањен, унутар америчке војске бити спроведена чистка, али тешко да ће она уродити плодом. Захваљујући овом пропусту, светској јавности дат је прави доказ намера америчких “хуманитараца”.

Уместо да наши политичари, од власти до власти, показују све већу свест и „ширину“, присуствујемо, од власти до власти, све арогантнијем и дрскијем односу према легитимним питањима које муче грађане. И то је још невероватније, јер грађани све теже живе, а бахатост политичке елите је све већа, не страх од јавности.

Држављанин Републике Србије изражава саучешће породицама Срба настрадалих за време ратова деведесетих, као и извињење Републици Српској због тога што није спречио да се донесе трагична Декларација о осуди злочина у Сребреници.

Блер је том приликом изјавио да ће му ,,бити драго да помогне'', и да га ,,веома занима ваша (Албанска) држава. Тај посао саветника је некако и логичан, јер је наставак природног партнерства започето бомбардовањем СРЈ 1999. године. 

Какав је кредибилитет неопходан држави Србији да би поставила питање несрећника страдалих у Задру, Загребу, "Олуји", Сарајеву, Мостару, Приштини, Пећи? Од када се то захтева кредибилитет да би се тражила правда за поклане и прогнане?