Зато је, дакле, било апсолутно хитно за главне „европске силе“ да учине све да до утакмице ни не дође. За разлику од домаћих медија и „експерата“, страни медији известили су о посети Хејга Београду као о „појачавању притисака западних држава на српске власти...

Ова истраживања, са једне стране, дакле, упућују да Унија више не само да нема јавни имиџ алтернативног, авангардног и/или прогресивног пројекта, већ се појављује као застарели лик једне концепције коју је нови век у различитим аспектима у највећој мери превазишао.

Не очекујем промене у нашој спољној политици, а ко ће бити министар, није од пресудне важности. Председник сасвим сигурно није давао таква обећања страним дипломатама. Ово је суверена земља којом руководе људи које су изабрали грађани, а не стране дипломате.

Данас имамо потпуну неконтролисаност многих процеса и потпуну неодговорност. Створен је систем не само корупције, већ и систем тоталног неиспуњавања закона, наредби, инструкција. Закон постоји, али се он неизвршава или се извршава наопако, све зависи од суме мита.

Ова влада је настала на лажима, преварама и уз директно учешће страних амбасадора и домаћих тајкуна. На тим трулим темељима не може да настане ништа добро. Огромне лажи и преваре ће срушити Владу, а да ли ће конкретни извршилац бити Динкић или неко други мање је важно.

Сасвим је јасно да је Запад више него лицемеран када се наводно залаже за прекид сукоба и насиља а са друге стране подржава управо оне терористе против којих би наводно требао да се бори.

Дакле, ако је казне могуће наплатити – гасиће се медији. А то није демократија и то није Европа. Ако наплата не буде ефикасна, онда драконске казне служе само да утерају страх у кости новинара. Ни страх не припада демократији.

Написао сам да ће окупација Ирака у колонијалном стилу већ у првој недељи „да се суочи са одлучним герилским отпором који ће трајати и дуго пошто Садама Хусеина више неће бити“, као и да ће окупатори бити “протерани“.

Упркос све већем броју незадовољних Иранаца, којем нису кумовале само једностране санкције, већ и лоше руковођење иранском привредом током протеклих година, тешко је очекивати репризу „зелене револуције“ из 2009. године, бар за извесно време.