Predstavljati tip vlasništva kao glavni faktor koji utiče na uspešnost polovanja nekog preduzeća je čista ideologija, i kao takva će i završiti, kao i uvek u istoriji do sada: na nekom đubrištu! Nekada su se oni koji vode našu državu kleli kako je najbolji vid vlasništva državni.

Za očekivati je stoga, ako je u vlasti ostalo i malo razuma i odgovornosti, da će sudska odluka na kraju biti izvršena, bez obzira na Zukorlićeve pretnje i podršku iz inostranstva. Neprestano tolerisanje njegovog nasilništva sugeriše da  vlasti odgovara da ima još jedno žarište.

Ako se istraga ubistva Luke Jovanovića ne dovede do kraja - jasno, transparentno i sa jasnim sudskim ishodom, postaviće se pitanje da li se u ovoj zemlji formirala kasta nedodirljivih? Kasta onih koji su iznad zakona, koji mogu sve, a kojima država ne može ništa. Nadajmo se da nije tako.

I tako je još jednom, briselska birokratija pobedila zdrav razum. Kako i ne bi, kad lebom rani tolike hiljade službenika koji moraju nekako da opravdaju postojanje svojih radnih mesta. Sve je odlično zamišljeno, a i “greška u kompjuteru” je po “evropskim” standardima.

Neuvođenje sankcija Rusiji neće imati nikakve negativne posledice za odnose sa drugim državama a EU integracije – to je duga priča sa neizvesnim ishodom, koju će druga strana rastezati u nedogled. Skorog primanja biti neće a niko ne zna šta će se događati u sledećem periodu. Očito dolaze vrlo turbulentna vremena.

Na kraju, svaka čast DŽej Kej. Ispljuvala je, kao što to biva u priči o Frankenštajnu, sve one koji su je licemerno hvalili, kao što čovek hvali majmuna „baš je sladak, ne kaki nasred sobe“. To je cena egzibicionizma držanja majmuna kao kućnog ljubimca.

Naravno, postoje granice koliko se daleko sme otići u pružanju otpora, kao što postoji i šansa da se u toj partiji šaha neslavno prođe, ali poslušnost i ne pružanje otpora su do tog neslavnog završetka siguran put! 

Od  svega što odslikava sadašnju političku scenu u Bosni i Hercegovini možda najznačajnije je upravo to da i u samoj Federaciji BiH , stvorenoj po odredbama Vašingtonskog sporazuma, sazreva mišljenje da bošnjačko-hrvatski entitet ne može da opstane.

Na početku pisma premijer se osvrće na srpsku kolektivnu psihologiju. Tu po ko zna koji put dolazi do izražaja Vučićeva sklonost ka bezrazložnoj patetici, samosažaljenju i samoviktimizaciji što je prednaprednjački sloj u njegovom političkom profilu koji je do sada poprimio groteskne razmere.

Ko to destabilizuje Srbiju koja je, evo samo što nije, postala lider ne samo regiona nego i Evrope? Deca? Par patriotskih organizacija sa malo para i ne tako dobrom logistikom? Ko se to ponudio da umesto njih sedne u ćeliju i bude ispitivan kao poslednji kriminalac?