Sa Turskom koja govori Albaniji, Kosovu i Bosni i Hercegovini da predstavljaju centralni deo njene sfere uticaja i sa Rusijom koja daje novac i podržava Srbiju i Srbe u Bosni – iznenada se dobija alternativa dugom i mučnom procesu pristupanja EU.

U očekivanju raspleta situacije, gotovo svakog časa pojavljuju se nova pitanja, nove dileme, nove pretpostavke i novi zaključci. Pa i novi scenario događaja. Ruski mediji ih brižno beleže a zvaničnici pažljivo analiziraju jer je Moskva veoma zainteresovana za tok događaja.

Ruska Federacija je prilično oprezna za razliku od Zapada i od SAD od optuživanja i smatra, što je najispravnije da sve najpre treba da provere inspektori UN ali veliko je pitanje da li će oni biti nezavisni?

Evidentna je aktivizacija napora niza država zapadnog bloka i nadnacionalnih instituta (uključujući Vatikan) na konsolidaciji Zapadnog Balkana pod okriljem EU. Povećavanje krize u Srbiji praćeno je pokušajima Beograda da nađe oslonac vani.

I sada se postavlja ključno pitanje, a to je da li je, uopšte, došlo do kratkotrajnog trgovačkog rata između Rusije i Ukrajine kao što neki pokušavaju da predstave? Nije. A nije zato što trgovački ratovi nastaju kada postoji međusobni konflikt između dve zemlje, a u datom slučaju takvog konflikta nema.

Beograd je Srbima u centralnim delovima KiM poslao jasnu poruku da ne glasaju, ali im nije jasno rečeno kako će da prežive u izolaciji, kako će im biti osigurana bezbednost... Birači su ostali zbunjeni i deo njih se opredelio da glasa za svoju lokalnu vlast.

Žak Veržes nije bio korektna, nego prava, radikalna politička opozicija kolonijalizmu, imperijalizmu, NATO-u, američkim ratovima i svim mogućim gaženjima prava.

U pravnom smislu Statut Vojvodine spada u ,,perolaku” kategoriju, on nije ni ,,aneks” Ustava Vojvodine, ni ,,Bil o pravima” Vojvodine, ni amandman na Ustav Srbije, suštinski to je pravnoparadni akt koji ne obavezuje ni Srbiju, ni Vojvodinu.

Upravo prema predlogu Jakovljeva, borba za latinski alfabet trebalo je da bude uključena u naredni petogodišnji plan, radi čega se i kod njega i kod Lunačarskog nalaze pored ostalog i ekonomski argumenti, pretočeni u cifre, zasnovani na proračunima da latinička slova „zauzimaju manje mesta na papiru“ od ćiriličkih.

Moram reći da sve upućuje na to da su Pavelića štitili i Britanci i Amerikanci u određenim razdobljima nakon završetka Drugoga svjetskog rata. To su činili jer su se bojali Tita i jer su se nadali da bi možda Pavelić mogao povesti jak antikomunistički pokret.