Представљати тип власништва као главни фактор који утиче на успешност половања неког предузећа је чиста идеологија, и као таква ће и завршити, као и увек у историји до сада: на неком ђубришту! Некада су се они који воде нашу државу клели како је најбољи вид власништва државни.

За очекивати је стога, ако је у власти остало и мало разума и одговорности, да ће судска одлука на крају бити извршена, без обзира на Зукорлићеве претње и подршку из иностранства. Непрестано толерисање његовог насилништва сугерише да  власти одговара да има још једно жариште.

Ако се истрага убиства Луке Јовановића не доведе до краја - јасно, транспарентно и са јасним судским исходом, поставиће се питање да ли се у овој земљи формирала каста недодирљивих? Каста оних који су изнад закона, који могу све, а којима држава не може ништа. Надајмо се да није тако.

И тако је још једном, бриселска бирократија победила здрав разум. Како и не би, кад лебом рани толике хиљаде службеника који морају некако да оправдају постојање својих радних места. Све је одлично замишљено, а и “грешка у компјутеру” је по “европским” стандардима.

Неувођење санкција Русији неће имати никакве негативне последице за односе са другим државама а ЕУ интеграције – то је дуга прича са неизвесним исходом, коју ће друга страна растезати у недоглед. Скорог примања бити неће а нико не зна шта ће се догађати у следећем периоду. Очито долазе врло турбулентна времена.

На крају, свака част Џеј Кеј. Испљувала је, као што то бива у причи о Франкенштајну, све оне који су је лицемерно хвалили, као што човек хвали мајмуна „баш је сладак, не каки насред собе“. То је цена егзибиционизма држања мајмуна као кућног љубимца.

Наравно, постоје границе колико се далеко сме отићи у пружању отпора, као што постоји и шанса да се у тој партији шаха неславно прође, али послушност и не пружање отпора су до тог неславног завршетка сигуран пут! 

Од  свега што одсликава садашњу политичку сцену у Босни и Херцеговини можда најзначајније је управо то да и у самој Федерацији БиХ , створеној по одредбама Вашингтонског споразума, сазрева мишљење да бошњачко-хрватски ентитет не може да опстане.

На почетку писма премијер се осврће на српску колективну психологију. Ту по ко зна који пут долази до изражаја Вучићева склоност ка безразложној патетици, самосажаљењу и самовиктимизацији што је преднапредњачки слој у његовом политичком профилу који је до сада попримио гротескне размере.

Ко то дестабилизује Србију која је, ево само што није, постала лидер не само региона него и Европе? Деца? Пар патриотских организација са мало пара и не тако добром логистиком? Ко се то понудио да уместо њих седне у ћелију и буде испитиван као последњи криминалац?