Sili se moralo jednom stati na put! Amerika ima svoje interese, a to je rat, dok Rusija ima svoje interese, a to je mir! Sada su se zagovornici napada na Siriju našli u veoma nezgodnoj situaciji.

Jedan broj neizabranih su stručni, ali nisu birani zbog potrebnog smanjenja broja. Sa druge strane izabrane su i neke sudije koje su po mom mišljenju morale da odu, zbog lustracionih razloga koji su jedino prihvaćeni od Venecijanske komisije kao razlog nereizbora.  

Dakle, Rusija po logici stvari mora da reaguje i to u vojnom smislu. Naravno, to ne mora nužno uključivati izbijanje rata, ali mora odlučno biti podvučena čuvena „crvena linija“, od strane Rusije, tako što će ona demonstrirati da je spremna da uđe i u vojnu konfrontaciju ako treba. 

Moderna evropska regionalizacija ne može se postići preko formula autonomnih pokrajina iz vremena vladavine komunističke partije. U smislu državnog uređenja, Ustav iz 2006. više predstavlja čin kontinuiteta nego novog početka.

Današnji azilanti iz Srbije su drugačiji. Svima je valjda jasno da tu ne postoje opravdani zahtevi, jer nema političkog progona, što bi trebalo da bude osnova za traženje azila.

Da li je ovaj „veliki i svečani dan” zakasnio ili je, kao što tvrde evroskeptici odavde i srboskeptici odande, to preuranjena odluka. Ima onih koji misle da nije dobro biti u statusu „večitog mladoženje” i da takav status, kad dugo traje, podriva entuzijazam ka sprovođenju brzih i efikasnih reformi.

Možda je na promenu svesti konačno uticao internet. Možda je građanima dosta brojnih intervencija sa nejasnim rezultatima. Na promenu svesti je možda uticao i događaj iz Bengazija, kada je američki ambasador brutalno ubijen od istih onih ,,demokratskih opozicionara'' koje su SAD zdušno pomagali novcem poreskih obveznika.

Tomislav Nikolić priznaje da su kopirali politiku DS-a. SNS-u se jednostavno isplati da čekaju da nezadovoljstvo narasta a takođe dijalog sa drugim strankama može i da naškodi; mogao bi neko da ih podseti na prethodna dostignuća.

Za evroreformske evropejce i radikalne lustratore Ražnatovićeva je „simbol prošlosti“, fizičko i simboličko otelotvorenje njima toliko omražene „Prve Srbije“, i oni nisu propuštali priliku da se sa njenom „zaostavštinom“ krajnje neposredno i ne birajući sredstva razračunaju.

Ovaj tekst nema za cilj da bude odbrana NSPM-a, a ni njegovog glavnog urednika, već se radi o ukazivanju na pogubnu praksu političkih diskvalifikacija koja se sada može plasirati i pod okriljem evropske Konvencije o ljudskim pravima.