Сили се морало једном стати на пут! Америка има своје интересе, а то је рат, док Русија има своје интересе, а то је мир! Сада су се заговорници напада на Сирију нашли у веома незгодној ситуацији.

Један број неизабраних су стручни, али нису бирани због потребног смањења броја. Са друге стране изабране су и неке судије које су по мом мишљењу морале да оду, због лустрационих разлога који су једино прихваћени од Венецијанске комисије као разлог нереизбора.  

Дакле, Русија по логици ствари мора да реагује и то у војном смислу. Наравно, то не мора нужно укључивати избијање рата, али мора одлучно бити подвучена чувена „црвена линија“, од стране Русије, тако што ће она демонстрирати да је спремна да уђе и у војну конфронтацију ако треба. 

Модерна европска регионализација не може се постићи преко формула аутономних покрајина из времена владавине комунистичке партије. У смислу државног уређења, Устав из 2006. више представља чин континуитета него новог почетка.

Данашњи азиланти из Србије су другачији. Свима је ваљда јасно да ту не постоје оправдани захтеви, јер нема политичког прогона, што би требало да буде основа за тражење азила.

Да ли је овај „велики и свечани дан” закаснио или је, као што тврде евроскептици одавде и србоскептици оданде, то преурањена одлука. Има оних који мисле да није добро бити у статусу „вечитог младожење” и да такав статус, кад дуго траје, подрива ентузијазам ка спровођењу брзих и ефикасних реформи.

Можда је на промену свести коначно утицао интернет. Можда је грађанима доста бројних интервенција са нејасним резултатима. На промену свести је можда утицао и догађај из Бенгазија, када је амерички амбасадор брутално убијен од истих оних ,,демократских опозиционара'' које су САД здушно помагали новцем пореских обвезника.

Томислав Николић признаје да су копирали политику ДС-а. СНС-у се једноставно исплати да чекају да незадовољство нараста а такође дијалог са другим странкама може и да нашкоди; могао би неко да их подсети на претходна достигнућа.

За еврореформске европејце и радикалне лустраторе Ражнатовићева је „симбол прошлости“, физичко и симболичко отелотворење њима толико омражене „Прве Србије“, и они нису пропуштали прилику да се са њеном „заоставштином“ крајње непосредно и не бирајући средства разрачунају.

Овај текст нема за циљ да буде одбрана НСПМ-а, а ни његовог главног уредника, већ се ради о указивању на погубну праксу политичких дисквалификација која се сада може пласирати и под окриљем европске Конвенције о људским правима.