Због свега овога, оне земље Европске уније које себе сматрају ,,газдама’’, старијим и успешнијим, гледају на новајлије из источних земаља као на бедне рођаке које за сада треба држати на грбачи. Али у коначном свођењу рачуна, гледано у геополитичком смислу, ,,газде’’ ће ипак бити на добитку.

Према пресуди Међународног суда правде, Србија не сноси одговорност за „геноцид“, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници“.

Јанукович је наставио да тражи баланс у односу на придруживање ЕУ и са друге стране Царинској унији, а тек када је ова прва опција била скончана са изузетно неприхватљивим последицама по економију и позицију Украјине, он се у новембру одмакао и нешто више определио за сарадњу са Русијом.

Приступни преговори би могли почети 2012. и бити закључени 2016, уз стварни улазак у ЕУ тек 2018. Међутим, узимајући у обзир вероватне компликације на које ће се успут наићи, реалнија претпоставка је 2020. година.

Јасна је повезаност свеопште борбе за ресурсе широм планете и догађаја на Блиском истоку, а понајвише у Сирији, земљи потонулој у сурови рат чији ће исход по много чему бити пресудан не само по будућност Блиског истока.

На митингу Јануковичевих присталица један од говорника подсетио је на епилог америчких избора: "Када је Обама победио, Мекејн се није понашао као политичар, већ као државник. Признао је пораз и повукао се. То треба да уради и Јулија Тимошенко."

Огромна већина медија на Западу извештавала су злонамерно о церемонији отварања игара у Сочију. Непристрани, објективни посматрач могао је мало да сазна о Зимским олимпијским играма у Сочију, и уопште о Русији, а много о њима, о Западу и њиховој патолошкој мржњи према руском народу и Русији.

Закључио сам да је Јасеновац био много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичко стратиште. Поређења не значе да Немци нису били свирепи ако тиме нису реметили индустријско убијање.

Сејање семена раздора између грађана Украјине који говоре украјински и руски је веома тежак али остварљив задатак што су догађаји из протеклих 10 година показали. “Наранџаста влада” Јушченка и Тимошенкове исто као и Јануковичев покушај да удовољи локалним националистима много су допринели процесу раздора.

Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику? Ако јесте, у шта не верујем, нека се то јавно саопшти да се овако полуписмени и лаковерни више не свађамо.