Као и у многим другим и у овој области код нас преовлађује стихијност и својеврсни волунтаризам. На пријеме неких држава сјури се цео државни врх, као што је то било случај у америчкој амабасади, и то не само ове године, а на неке друге се стидљиво појави тек по неки министар или нижи државни функционер.

Политички је „коректно“ и пробитачно измишљати нове речи и тражити да се оне уведу и да се построје, живе или мртве, у униформи мушког и женског рода, уз колатералну импликацију да би они који другачије мисле могли бити конзервативни остаци ненародних снага који нам гурају клипове у точкове.

Виђали су се и раније у Паризу, виђали су се у Њујорку, могу да се виде и разговарају, незванично или званично, и у Бриселу, а не да се овим поводом представници наше државе појаве испод заставе такозваног „Косова“, јер је то шамар свим жртвама свих ослободилачких ратова Србије у 20. веку. 

Треће, а можда и питање за милион долара гласи - А где ће то сви ти млади људи, са матуром или без ње, са купљеним тестовима или без њих, са мастерима и докторатима или без њих... радити? У земљи у којој већ сада имамо милион незапослених!

Свака од главних личности «Изгубљених», кроз дела и одлуке врши превредновања себе и своје прошлости, али и доводи до коперниканског обрта спознајом да су «изгубљени» у ствари били изгубљени у постмодерном, обичном и свакодневном свету пре свог авионског пада, свету свима нама добро знаном. 

Велика је заблуда да ће иностране инвестиције развити домаћу привреду, јер то и није њихов циљ, него исисавање високих профита из земље домаћина.

Попут Никсона и његовог вијетнамског наслеђа, председник Обама се, преузимајући дужност јануара 2009. године, суочио са неодрживо робусним војним ангажманом зарад минималне стратешке добити. 

 Монетаристи су били убеђени да ће се убризгавањем ликвидних средстава подстаћи потрошња и поспешити инфлација.  Уствари, подстакло се задуживање, а то задуживање је потпуно одсечено од било каквог економског раста из разлога који су везани за саму структуру глобализације

Цена земље треба да буде толика колико се неком исплати да за њу плати, то јест потребно је препустити тржишту и тржишним законима формирање цена јер је само то на дуги рок одрживо и добро за све, па и за државу и грађане.