Ко то још увек наступа пред јавношћу као да се и даље ради само о циркуском спектаклу, помињући наводно да ће пристати радије да га обесе на Теразијама, него да даје народне новце? Ко му то тражи те новце? Његови из странке? Опет демагогија и представа! А он лежи на каси са парама? 

Оно што нису могли да ураде прави лингвисти, урадили су научени лингвисти за дебеле паре, и то народ треба да зна. Реч је о прецртаној загребачкој варијанти из које су избачени примери и убачен покоји црногоризам који се у данашњој Црној Гори у народном говору не може наћи.

НСПМ преноси текст интервјуа са једним од наших уредника Николом Танасићем, који је на француском објавио портал Boulevard Voltaire. Француски текст интервјуа можете погледати овде.

Шта се у међувремену десило – мало ко зна. Вести у медијима су биле прилично штуре, а нама остаје само да нагађамо -  да ли је Лазаревић, иначе тренутно у великим дуговима, као и већина српских тајкуна, продао део своје компаније само да би вратио део дугова?

У политичкој етици Светозара Стојановића није било места за две Србије. Баш као што није било места за два света. То је била етика пријатељства, сарадње, дијалога и демократије.

Виђали су се и раније у Паризу, виђали су се у Њујорку, могу да се виде и разговарају, незванично или званично, и у Бриселу, а не да се овим поводом представници наше државе појаве испод заставе такозваног „Косова“, јер је то шамар свим жртвама свих ослободилачких ратова Србије у 20. веку. 

Оно што је можда најзанимљивије јесте то да будући председник Владе као да није свестан да се његова обећања не испуњавају. Па тако он, приликом давања једног од неиспуњених обећања, каже: „Ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима.

„Самообмана је убитачна и за људе и за народе“, говорио је Његош. Ми смо у историји често подлегали таквим самообманама и пристајали на жртвовање најсветијих националних интереса у име одржавања разних идеолошких химера, као што је било и југословенство.

Иако је у питању било очито кршење људских и грађанских права, као и права на слободу мишљења истакнутих српских интелектуалаца - и то од стране владе која је чланица НАТО и верна савезница евроатлантске политичке оријентације - овом приликом није се огласила ниједна међународна организација, од оних које се тако приљежно баве одбраном и заступањем људских права и слободе мишљења.

То сугерише, као једини могући закључак, да је аутору пук. Шкрбићу онемогућено да београдској публици представи своје дело искључиво због критичког става према службеном сребреничком наративу, а не због недостатака у начину како образлаже своју тезу.