Zbog toga svaki put kada Aleksandar Vučić izgovori: „Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji“ neko treba da mu objasni da nisu Rusi baš toliko naivni, koliko on misli da jesu. To što su tolerantni na gluposti je već drugo pitanje.

Poklon kao poklon možda bi ostao i nezapažen da knjige nisu štampane srpskom ćirilicom. Đaci, njihovi roditelji i prosvetni radnici nisu protestovali, ali jesu državnici i političari iz Hrvatske.

Ako jedno društvo sebi dozvoli da stigne dotle da se pristojnijeg, kritičnijeg, ponekad i obrazovanijeg sveta može sresti među "političkim delatnicima", negoli na katedrama univerziteta ili u kojekakvim "stručnim" udruženjima, onda je to društvo na sigurnom putu samouništenja.

I dok čekamo veliki svetski sukob, uzdajući se u Moskvu, a malo manje u Peking, ni jedna nedelja ne prođe, a da neki od tabloida ne najavi skoru isporuku naoružanja iz Rusije - raketnog sistema, aviona, tenkova, helikoptera i oklopnih vozila. 

Progutati Minsk nije bilo nimalo lako zbog svih poruka koje ’’Minski susret’’ poslao svetu. Nadobutni zapad priznao je "diktatorski" Minsk drugim evropskim Briselom, a Carinsku uniju u najmanju ruku ravnopravnom Evropskoj uniji.

Da glupost često može da bude opasnija od pameti makar se ta pamet trošila i na zlo, poznato je. Ali glupost, posebno ta glupost koja traži odobrenje grupe za svaki svoj postupak, ne čini ništa po sebi.

Vučiću nikad nisam verovao. Nisam mu verovao da je iskreni srpski nacionalista, velikosrpski radikal, kao što mu ne verujem ni sada da je iskreni evroatlantski fanatik. On igra svoju predstavu, za koju u tom trenutku misli da može da prođe, da bude prihvatljiva i da mu donese u ovom trenutku što duži boravak na vlasti.

U toj šahovskoj igri na Balkanu, Berlin je zaigrao „damin gambit“, sa prvim uspešnim potezom. Velikm ratom srušena je Austrougarska monarhija, a šta bi moglo da bude na pomolu, sto godina kasnije, kada je Balkan u pitanju, ostaje da se vidi. 

Uspe li „bolonjski proces“ u Srbiji, završi li se „reforma“ onako ako su to zamislili njeni tvorci, „obrazovanja u Srbiji više neće biti“. To će biti tragedija ove zemlje. „Započeto je čupanje iz korena svega onog što bi nas moglo održati u budućem vremenu“.

 Zahvaljujući autonomaškoj konfuziji, koja je po svemu sudeći izazvana namerno, AP Vojvodina se i danas finansira onako kako se mora. Njeno finansiranje se vrši pretežno republičkim sredstvim i više liči na republički servis za isplate nego na finansijsku autonomiju. Finansiranje se vrši u okvirima koji postoje, pa je pretežno regulisano budžetskim, a ne poreskim instrumentima. Autonomaška upornost da se finansiranje Vojvodine reguliše pre zakonskog regulisanja pitanja od pokrajinskog značaja i imovine pokrajine je gradnja kuće koja počinje od krova