Због тога сваки пут када Александар Вучић изговори: „Србија никада неће увести санкције Русији“ неко треба да му објасни да нису Руси баш толико наивни, колико он мисли да јесу. То што су толерантни на глупости је већ друго питање.

Поклон као поклон можда би остао и незапажен да књиге нису штампане српском ћирилицом. Ђаци, њихови родитељи и просветни радници нису протестовали, али јесу државници и политичари из Хрватске.

Ако једно друштво себи дозволи да стигне дотле да се пристојнијег, критичнијег, понекад и образованијег света може срести међу "политичким делатницима", неголи на катедрама универзитета или у којекаквим "стручним" удружењима, онда је то друштво на сигурном путу самоуништења.

И док чекамо велики светски сукоб, уздајући се у Москву, а мало мање у Пекинг, ни једна недеља не прође, а да неки од таблоида не најави скору испоруку наоружања из Русије - ракетног система, авиона, тенкова, хеликоптера и оклопних возила. 

Прогутати Минск није било нимало лако због свих порука које ’’Мински сусрет’’ послао свету. Надобутни запад признао је "диктаторски" Минск другим европским Бриселом, а Царинску унију у најмању руку равноправном Европској унији.

Да глупост често може да буде опаснија од памети макар се та памет трошила и на зло, познато је. Али глупост, посебно та глупост која тражи одобрење групе за сваки свој поступак, не чини ништа по себи.

Вучићу никад нисам веровао. Нисам му веровао да је искрени српски националиста, великосрпски радикал, као што му не верујем ни сада да је искрени евроатлантски фанатик. Он игра своју представу, за коју у том тренутку мисли да може да прође, да буде прихватљива и да му донесе у овом тренутку што дужи боравак на власти.

У тој шаховској игри на Балкану, Берлин је заиграо „дамин гамбит“, са првим успешним потезом. Великм ратом срушена је Аустроугарска монархија, а шта би могло да буде на помолу, сто година касније, када је Балкан у питању, остаје да се види. 

Успе ли „болоњски процес“ у Србији, заврши ли се „реформа“ онако ако су то замислили њени творци, „образовања у Србији више неће бити“. То ће бити трагедија ове земље. „Започето је чупање из корена свега оног што би нас могло одржати у будућем времену“.

 Захваљујући аутономашкој конфузији, која је по свему судећи изазвана намерно, АП Војводина се и данас финансира онако како се мора. Њено финансирање се врши претежно републичким средствим и више личи на републички сервис за исплате него на финансијску аутономију. Финансирање се врши у оквирима који постоје, па је претежно регулисано буџетским, а не пореским инструментима. Аутономашка упорност да се финансирање Војводине регулише пре законског регулисања питања од покрајинског значаја и имовине покрајине је градња куће која почиње од крова