Преписка патриота – неистомишљеника

Приказ књиге Преписка 1991- 1999 Мајкла Мирослава Ђорђевића и Добрице Ћосића у издању Службеног гласника из Београда, 2011.

Књига Преписка 1991 – 1999 (у издању Службеног гласника из Београда, 2011) дело је двојице политичких активиста: Мајкла Мирослава Ђорђевића, политичког емигранта у САД – патриоте, увек у бризи за судбину свог народа, и Добрице Ћосића, познатог српског писца, политичара и дисидента. Оно што повезује ову двојицу политички ангажованих људи је њихова несебична и искрена љубав за српски народ и Србију.

Ова књига је преписка између двојице идеолошких неистомишљеника о трагедији која је задесила српски народ у бившој Југославији у време рушења социјалистичког поретка у источној Европи, те о успостављању новог светског глобалног поретка деведесетих година ХХ века. Нови светски глобални поредак проузроковао је револуцију информатике у којој се информација изједначила са знањем; а знање постало краткотрајно и површно.

У том контексту преписка двојице политички ангажованих људи је обележена размишљањима о фундаменталним питањима и проблемима везаних за егзистенцију српског националног бића и српске државе. Преписка сведочи о њиховим појединачним и заједничким напорима да открију главне узроке политичке, економске и моралне кризе, те да пронађу решења за њих у периоду геополитичких промена на мапи Европе после пада Берлинског зида. На трагу идентификовања узрока кризе, Ћосић увиђа: „Ми немамо само кризу економије, просвете, државе и читавог комплекса цивилизоване народне заједнице. Србија преживљава дубоку и можда и трагичну кризу људи. Ми немамо људе који могу да изведу земљу из историјског понора. Старије генерације су се истрошиле да би могле бити протагонисти препорода. Млади су збуњени, резигнирани, гневни, нихилисти. Или су погрешно усмерени. Или су партитократски каријеристи.“[1]

Круцијално питање које израња из садржаја Преписке јесте: Како градити нову државу Србију у бродолому распада бивше Југославије и краха источноевропског социјалистичког блока? Ђорђевић сматра да је процес грађења нове Србије дуг и да га треба започети реформом кључних институција и области, пре свега реформом образовног система који треба да спроводи национални план и програм. Нови образовни систем треба да буде утемељен на „новим вредностима,“ а то су традиционалне – уједно и универзалне вредности – као што су: правда, чојство и јунаштво, поштење, рад и стваралаштво, поштовање других и толеранција. Ђорђевић закључује: „Србија је мајка огромних патњи. Време је да ми, њена деца, постанемо зрели и паметни људи који ће мајци да ублаже патње и болове и омогуће бољу сутрашњицу.“[2]

Преписка изражава патриотско осећање бриге за отаџбину затечену на раскрсници путева који одређују будућност народа и државе: „Један пут на тој раскрсници води у бољу и светлију будућност, други у вероватну пропаст. Којим ће путем Србија – одговорност је и дужност пред `Богом и људима` СВИХ српских вођа, на свим гранама српског дрвета и у свим аспектима српског живота.“[3] Другим речима, у одређивању најважнијих државних питања и начинима њиховог решавања мора да постоји национална сагласност политичке елите.

Нажалост, Преписка показује управо супротно: лоша стратегија и тактика, непостојање националног јединства око најважнијих државних питања међу политичким елитама у Београду, Книну и на Палама су проузроковали још већу кризу и ентропију целокупног друштва. Помоћ српске дијаспоре у Америци нарочито Конгреса српског уједињења у саветима и акцијама, није прихваћена у матици. Ђорђевић сматра да између дијаспоре и Србије треба изградити нове односе који ће бити ослобођени идеологија и осветољубивих осећања. У том смислу, ова књига доприноси бољем разумевању и сагледавању односа између дијаспоре и матице.

Иако идеолошки раздвојени с другачијим системом вредности, али повезани заједничком љубављу за Србију и српски народ, Ђорђевић и Ћосић се политички и морално помирују. Ћосић закључује: „Спас ове земље се налази у њој, а не у свету... Покретач развоја и кредитор будућности ове земље је њен властити народ, његова интелектуална и морална моћ.“[4] Ђорђевић држи и упозорава: „Ако неке идеје и закључци буду од користи млађем нараштају и њиховим напорима да створе светлију и бољу будућност Србије, онда је наш циљ постигнут. Речено је мудро: Паметнији људи уче на грешкама других, паметни на својима, а глупи ни на чијим.“[5]

Ова књига улива наду да упркос великим тешкоћама и изазовима са којима се српски народ и држава суочавају, решења се ипак могу пронаћи. На тај начин, Преписка може послужити као историјска грађа за будуће нараштаје – истраживача и градитеље нове Србије.