Zavisnost Evrope od Amerike je – totalna

 Gotovo ništa u Evropi ne može da funkcioniše bez američkog oružja, tehnologije, obaveštajnih službi i finansijskih usluga. U kontekstu pogoršanja odnosa povodom Grenlanda, Špigl istražuje da li je moguće osloboditi se ove zavisnosti

Kada je Lars Klingbajl nedavno krenuo put Sjedinjenih Država, dva danska borbena aviona F-35 izvesno vreme su pratila „erbas“ nemačkog potpredsednika vlade. Taj susret u vazduhu verovatno je trebao da bude i svojevrsna demonstracija moći i da pokaže da i Evropljani umeju da pokažu zube. Čak i prema predsedniku SAD Donaldu Trampu, koji u međuvremenu otvoreno preti da će, ako bude potrebno, silom prisvojiti Grenland.

U stvarnosti, ta „vazdušna demonstracija moći“ otkrila je koliko su Evropljani zapravo nemoćni. F-35 je proizvod američkog vojno-industrijskog koncerna „Lokid Martin“, savremeni borbeni stelt avion koji u potpunosti zavisi od softvera i rezervnih delova iz Sjedinjenih Država. Stručnjaci su saglasni da je letelica operativno upotrebljiva samo ukoliko to odobri Bela kuća. Ko kupi F-35, postaje deo „američkog carstva“, izjavio je vojni stručnjak i bivši borbeni pilot Piter Lejton 2025. godine, za Špigl.

Reč je o bizarnoj situaciji. Evropa se navikla na SAD kao silu zaštitnicu. Američka vojska dominira NATO-om, dolar vlada finansijskim tržištima, a Silicijumska dolina zadaje digitalni ritam. Decenijama je taj poredak funkcionisao, delujući kao nešto prirodno. Međutim, pod Trampom su Sjedinjene Države od partnera postale rival i neguju opasan imperijalizam. A taj republikanac koristi svaku polugu moći koji mu je na raspolaganju. U slučaju Evrope, takvih poluga ima mnogo.

Evropa se navikla na SAD kao silu zaštitnicu. Američka vojska dominira NATO-om, dolar vlada finansijskim tržištima, a Silicijumska dolina zadaje digitalni ritam. Decenijama je taj poredak funkcionisao, delujući kao nešto prirodno

Bez američke vojske Evropa bi bila izložena ruskim raketama. Bez američke tehnologije nemačke institucije i preduzeća bi stali. Bez američkih obaveštajnih službi, bezbednosne strukture bile bi u velikoj meri „slepe“. Bez američkih finansijskih servisa, ekonomija bi se urušila. Ta zavisnost seže sve do svakodnevnog života pojedinaca u Evropi. Kada međusobno ćaskamo – SAD. Kada negde digitalno plaćamo – SAD. Kada se oslanjamo na pomoć veštačke inteligencije – SAD.

Industrijska zavisnost

Koliko je čak i nemačka industrija zavisna od američkih digitalnih kompanija, pokazuje jedno sunčano decembarsko prepodne u San Francisku. Matijas Štruk, zadužen za autonomnu vožnju u „Mercedes-benzu“, smešta se na zadnje sedište crvenog modela CLA kako bi predstavio svetsku novinu. Najnovija generacija osnovnog modela „Mercedesa“ može, po želji, da vozi poluautonomno. U stručnoj terminologiji to se naziva nivo dva.

Ono najznačajnije na tome – softver – ipak nije razvio „Mercedes“. Već američki gigant u proizvodnji čipova „Envidija“, sa kojom štutgartska kompanija sarađuje više od pet godina. „Na ravnopravnoj osnovi“, kako Štruk naglašava. Programeri su bili u bliskoj razmeni – kroz redovne radne sastanke, zajedničke test-vožnje i radne grupe. Samo na taj način ovaj automobil je bio moguć, dakle „u tesnom partnerstvu“.

Malo posle toga, u Las Vegasu, sve zvuči potpuno drugačije. Šef „Envidije“, DŽensen Huang, šeta scenom tehnološkog sajma CES u raskošnoj dizajnerskoj kožnoj jakni, široko se smeška i prima pohvale za svoju svetsku senzaciju. Velikodušno je „Mercedes“ nazvao „partnerom“. Ali CLA je publici predstavio kao „naš prvi autonomni automobil“, jedan od miliona takvih koji uskoro dolaze.

Njegovo otvoreno i samouvereno držanje nije bez razloga. „Envidija“ je razvila svoju veštačku inteligenciju (VI), koja omogućava autonomnu vožnju, kao platformu kojom mogu da se služe svi proizvođači automobila širom sveta. Tako Huang učestvuje i zarađuje svuda – dok je „Mercedes“ u smislu „budućnosti vožnje“ potpuno zavisan od američke tehnologije.

Direktor kompanije „Envidija“, DŽensen Huang sa DŽozepom Boreljom, bivšim predstavnikom EU za spoljnu politiku i bezbednost, Santa Klara, Kalifornija, 13. maj 2024. (Foto: Wikimedia commons/European Union/CC BY 4.0)

Kao što je, suštinski, slučaj sa svima. Podaci o ekonomskoj moći američkih kompanija kao što su „Epl“, „Majkrosoft“, „Meta“, „Gugl“ ili OpenAI deluju prosto zapanjujuće. Prema istraživanju „Bitkoma“, 96 odsto nemačkih preduzeća uvozi digitalne tehnologije i servise, dok samo 25 odsto takve tehnologije izvozi. Tri četvrtine svih kompanija koje kotiraju na berzi u Evropi koriste softver „Majkrosofta“ ili „Gugla“ za organizaciju e-pošte, kalendara i radnih timova. Četiri od pet firmi bi želele evropske alternative.

Bez proizvoda sedam velikih američkih digitalnih koncerna, koji zajedno vrede osam puta više nego svih 40 kompanija sa DAX-a, Nemačka bi stala. Skoro nijedne lokalne novine ne bi mogle da izađu, nijedna policijska stanica ne bi mogla da prima prijave, nijedna škola da pravi raspored časova, nijedan vrtić da održava roditeljske čet grupe

Bez proizvoda sedam velikih američkih digitalnih koncerna, koji zajedno vrede osam puta više nego svih 40 kompanija sa DAX-a, Nemačka bi stala. Skoro nijedne lokalne novine ne bi mogle da izađu, nijedna policijska stanica ne bi mogla da prima prijave, nijedna škola da pravi raspored časova, nijedan vrtić da održava roditeljske čet grupe. Sudovi i komunalne službe zavise od njih u upravljanju dokumentima, kao i srednja preduzeća, svetski koncerni i privatni korisnici.

Posebno je očigledna razlika kada je reč o najvažnijoj tehnologiji našeg vremena: veštačkoj inteligenciji. Samo američke tehnološke kompanije će 2026. uložiti više od 500 milijardi dolara u njen razvoj. Dok u Nemačkoj na naslovnu stranu idu vesti tipa izgradnje centra za obradu podataka za VI od strane „Telekoma“ u Minhenu, vrednog jednu milijardu. Partner projekta: „Envidija“, naravno.

Nijedan veliki jezički model veštačke inteligencije ne potiče iz Evrope. U najboljem slučaju, francuski startap Mistral može da se meri s njima. Nemačka nada Aleph Alpha? Povukla se s tržišta i mora da otpušta radnike. Dok je OpenAI iz San Franciska već prošlog leta prijavio 700 miliona korisnika svog servisa – ChatGPT – nedeljno.

Plaćene platforme

Prenos bogatstva je ogroman. Samo federalna vlada svake godine uplaćuje više od 200 miliona evra licencne takse „Majkrosoftu“, uz to dolaze troškovi na nivou pokrajina i opština. Politički, poluga uticaja SAD je još veća.

Cloud Act iz 2018. godine je zakon koji od američkih kompanija zahteva da na upit američkih vlasti predaju podatke o korisnicima, čak i ako se ti podaci obrađuju i čuvaju u centrima podataka izvan Sjedinjenih Država. Sadašnji potpredsednik Vens je već tokom prethodne izborne kampanje pretio da bi to moglo negativno uticati na podršku SAD NATO-u, ako Evropska unija nastavi da izriče kazne digitalnim kompanijama poput X-a Ilona Maska.

Koliko je Tramp spreman da isteruje svoju volju pokazalo se u decembru. Tada je Vašington zabranio ulazak bivšem komesaru EU Tjeriju Bretonu, zbog njegove uloge u zakonima Evropske unije o digitalnoj sferi. Breton je imao hrabrosti da primeni „Zakon o digitalnim tržištima“ i „Zakon o digitalnim uslugama“ na američke tehnološke platforme, kako bi ograničio njihovu tržišnu moć i zaštitio potrošače. Upravo je to smisao oba zakona. Američki ministar trgovine, Lutnik, bio je toliko gnevan zbog toga da je otvoreno zatražio da se oba zakona ukinu. To se, kaže on, postiže „štapom i šargarepom“.

Jedini izlaz iz ove dileme su sopstvena digitalna rešenja. Prava suverenost deluje gotovo nedostižno, ali nešto veća samostalnost mogla bi pomoći u borbi protiv američkih pritisaka. I zaista, Trampova imperijalna „politika šoka“ izaziva novu dinamiku u Evropi. Tako je ministar za digitalna pitanja Karsten Vildberger sredinom novembra sazvao Samit o suverenitetu EU. Na listi gostiju: nemački kancelar Merc i francuski predsednik Makron. Američki tehnološki lideri nisu bili prisutni.

Kancelar je jasno poručio da se zavisnosti „koriste politički i za utvrđivanje moći“. Zato Evropa mora „ići svojim digitalnim putem, koji treba da vodi ka digitalnoj suverenosti“. Ministar Vildberger veruje da to može uspeti: veštačka inteligencija ponovo meša karte i mogla bi otvoriti prostor za „digitalni povratak“ Evrope.

Programerski kod, algoritam, ilustracija (Foto: Markus Spiske on Unsplash)

Kancelar i ministri morali bi da počnu od sebe. Država, osim kroz subvencije i smanjenje birokratije, direktan uticaj ima i kroz svoje kupovne odluke – a upravo tu stvari zapinju. Tako je Ministarstvo unutrašnjih poslova 2023. godine sklopilo višegodišnji ugovor vredan više milijardi evra sa kompanijom „Orakl“, a Bundesver 2025. godine sa „Gugl klaudom“. Pokrajina Baden-Virtemberg je, kao i nekoliko drugih pokrajina pre nje, za svoju policiju čak sklopila ugovor sa „Palantirom“, orvelijanskom kompanijom za sveobuhvatni nadzor koju je osnovao Piter Til.

Sve se to radi iako postoje alternative. Recimo, Šlezvig-Holštajn je većinu svoje pokrajinske uprave prebacio sa „Majkrosofta“ na slobodni softver i planira da ubuduće uštedi najmanje 15 miliona evra godišnje na licencama. I savezna kompanija ZenDis (Centar za digitalnu suverenost), osnovana 2022. radi veće nezavisnosti, beleži rast potražnje. Više od 80.000 radnih mesta u javnoj upravi već je prebačeno na njihovu kancelarijsku alternativnu platformu „Opendesk“.

Neka od njih se nalaze i pri Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Od stupanja na dužnost, Tramp je opteretio sankcijama jedanaest sudija i tužilaca, među njima i glavnog tužioca Karima Kana. On je, nakon izraelskog napada na Gazu, između ostalog zatražio izdavanje naloga za hapšenje Trampovog saveznika Netanjahua. Sud je odlučio da takve represalije ne prihvati i odustao je od američke tehnologije – u korist „Opendeska“.

Isto bi mogao da učini svako. Danas za gotovo sve važne digitalne usluge postoje domaća rešenja. Inicijativa „Dan digitalne nezavisnosti“, pokrenuta početkom januara pod sloganom „Vraćamo svoj slobodni digitalni život“, nudi čak i konkretne „recepte za prelazak“. Zasad, međutim, to još nije masovni pokret.

Zapuštena odbrana

Koliko je zavisnost u oblasti odbrane dramatična, Evropljani su zaista postali svesni tek nakon ruskog napada na Ukrajinu. Šta bi se dogodilo ako Trampova Amerika više ne bi želela da podržava saveznike u NATO-u? „Kada bi Rusi ispalili hipersoničnu raketu ka Berlinu, Nemci bi bez američkog satelitskog izviđanja to primetili tek kad raketa udari u Kurfirstendam“, ironično primećuje jedan nemački menadžer iz odbrambene industrije. Samo SAD raspolažu globalnim sistemom za rano upozoravanje na raketna lansiranja i sveobuhvatnim satelitskim nadzorom.

Samo Nemačka namerava da od 2029. godine ulaže oko 150 milijardi evra godišnje. Ali ni mnogo novca samo po sebi nije dovoljno. Evropa je u oblasti odbrane neefikasna: gotovo da nema zajedničke nabavke, postoji previše međusobno nekompatibilnih sistema, a neke vrste naoružanja u potpunosti nedostaju

Istina je da zemlje poput Nemačke, Francuske i Poljske masovno ulažu u naoružavanje: prema trenutnim prognozama, vojni rashodi u EU porasli su u roku od pet godina za oko 63 odsto, na 381 milijardu evra. Evropske članice NATO planiraju da ubuduće izdvajaju 3,5 odsto svog bruto domaćeg proizvoda za odbranu, nakon što su godinama bile ispod dva odsto.

Samo Nemačka namerava da od 2029. godine ulaže oko 150 milijardi evra godišnje. Ali ni mnogo novca samo po sebi nije dovoljno. Evropa je u oblasti odbrane neefikasna: gotovo da nema zajedničke nabavke, postoji previše međusobno nekompatibilnih sistema, a neke vrste naoružanja u potpunosti nedostaju.

Koliko je to izraženo, postalo je jasno u novembru, kada je ministar odbrane Boris Pistorijus, na sibirskoj hladnoći, sedeo na tribini u Minhenu-Alahu i posmatrao „pancerski balet“: vojni koncern KNDS predstavljao je novu verziju tenka „Leopard 2“. Pistorijus je naručio 123 ova oklopna kolosa i planira da porudžbinu poveća za još 75.

Ministar, tom prilikom, sa ponosom nabraja ko sve kupuje nove „leoparde“ – od Norveške, preko Litvanije, do Hrvatske. Poruka je jasna: Evropa udružuje snage i oslanja se na standardizovane sisteme naoružanja.

Leopard 2, tenk nemačke proizvodnje (Foto: Wikimedia commons/Bundeswehr-Fotos – originally posted to Flickr as Leopard 2 A5/CC BY 2.0)

Ali ta tenkovska predstava prikriva ono što nedostaje. „Bez GPS-a, bez upravljanja sistemima, mi uopšte ne bismo mogli bilo čime da upravljamo“, priznaje sam Pistorijus. Zato su, dodaje, „važni svemir i sateliti, i sajber prostor je važan“.

Nažalost, Evropa je u svemiru gotovo potpuno razoružana – kao i u drugim modernim sistemima naoružanja. Kod autonomnih sistema, umreženih sistema i sistema kojima upravlja veštačka ingelitencija, kao i kod nove generacije borbenih aviona ili hipersoničnih raketa, evropski razvoj i proizvodnja su, kako konstatuje Kilski institut za svetsku ekonomiju, „u najboljem slučaju ograničeni, a u najgorem – nepostojeći“. Evropljani su predugo zanemarivali istraživanje i razvoj. Zavisnost od SAD je velika – i takva će ostati još dugo.

Evropske kompanije kao što su „Erbas“, „Tales“ ili „Leonardo“ jedva da su u stanju da serijski proizvode satelite. Čak i kada bi mogle – bez američke pomoći teško da bi išta lansirale u svemir. Dok je „Spejs-iks“ prošle godine izveo 165 raketnih lansiranja, evropska nova raketa „Arijan šest“ zabeležila je svega četiri leta

Svemir je zaista dobar primer. Kada je direktor „Spejs-iksa“, Ilon Mask, prošlog marta ukazao na to da bi Ukrajina bez njegove satelitske mreže „Starlink“ bila bespomoćna, evropske vojske je oblio hladan znoj. U praksi, ukrajinskim dronovima su po pravilu neophodni sateliti u niskoj Zemljinoj orbiti kako bi sa minimalnim kašnjenjem komunicirali sa komandnim centrima na zemlji.

Mask je kasnije izjavio da ne namerava da Ukrajini uskrati satelitsku vezu. Ali ukazivanje na zavisnost je ostavilo traga. Samo tokom 2024. godine SAD su u svemir poslale više od 260 vojnih satelita, dok su Evropljani lansirali svega 44. U niskoj orbiti Evropa je gotovo nevidljiva.

Evropske kompanije kao što su „Erbas“, „Tales“ ili „Leonardo“ jedva da su u stanju da serijski proizvode satelite. Čak i kada bi mogle – bez američke pomoći teško da bi išta lansirale u svemir. Dok je „Spejs-iks“ prošle godine izveo 165 raketnih lansiranja, evropska nova raketa „Arijan šest“ zabeležila je svega četiri leta.

Velika ulaganja

Kako bi to promenio, Pistorijus planira da do 2030. godine uloži 35 milijardi evra u vojno jačanje u svemiru. Nemački startapi kao što su Isar Aerospace ili Rocket Factory Augsburg trebali bi da izrastu u konkurenciju „Spejs-iksu“, dok odbrambeni gigant „Rajnmetal“ planira ulazak u satelitsku proizvodnju zajedno sa finskom kompanijom ICEYE.

Međutim, kao i često u pitanjima odbrane, nedostaje koordinisan evropski pristup. Tako posle godina sporova panevropskom projektu FCAS za razvoj novog vazdušnog borbenog sistema, preti potpuna propast. Moguće je da će Nemci i Francuzi zasebno razvijati milijardama evra skupi borbeni avion.

U svakom slučaju, FCAS ne bi bio operativan pre početka četrdesetih godina ovog veka. Do tada će se Bundesver oslanjati na američke F-35. Istina, Pistorijus je kod „Erbasa“ naručio nove „jurofajtere“, ali oni trenutno ne mogu da nose nuklearne bojeve glave i ne mogu da učestvuju u sistemu nuklearne odbrane.

Ni u pogledu nuklearnog odvraćanja Evropa ne može bez Amerike. Tačno je da Francuska i Velika Britanija imaju oko 500 nuklearnih bojevih glava i mogle bi agresoru da nanesu ozbiljnu štetu uzvratnim udarom. Ali to je tek mali deo američkog ili ruskog arsenala. Pre svega, Britancima i Francuzima nedostaju taktičke nuklearne bombe za ograničene, ciljane vojne operacije.

Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus sa američkom ambasadorkom u Nemačkoj, Emi Gutman, 19. januar 2023. (Foto: Wikimedia commons/U.S. Secretary of Defense – 230119-D-XI929-1011/CC BY 2.0)

Zbog toga se u nekim vojnim krugovima, recimo od strane brigadnog generala Franka Pipera, razmatra nemačko učešće u izgradnji evropskih nuklearnih snaga. „Nemačkoj su potrebne sopstvene atomske bombe“, napisao je nedavno na mreži LinkedIn direktor za strategiju i nastavu na Vojnoj akademiji Bundesvera u Hamburgu. Ipak, Nemačkoj je, prema Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. godine, međunarodnim pravom zabranjeno da poseduje nuklearno oružje; to isključuje i Sporazum „dva plus četiri“ o ujedinjenju. Realnije je da Nemačka finansijski podrži evropski razvoj i razmeštanje taktičkog nuklearnog oružja. Ali i za izgradnju nezavisnog i potpunog sistema nuklearnog odvraćanja bila bi potrebna najmanje jedna decenija.

Praznine postoje i kod konvencionalnih sistema dugog dometa, kao i u protivvazdušnoj odbrani. SAD su u tom pogledu postavile standarde – kako u sistemima, tako i u softveru. Čak i tamo gde postoje evropske alternative, one su često neatraktivne, jer su kao nacionalna rešenja međusobno nekompatibilne.

Praznine postoje i kod konvencionalnih sistema dugog dometa, kao i u protivvazdušnoj odbrani. SAD su u tom pogledu postavile standarde – kako u sistemima, tako i u softveru. Čak i tamo gde postoje evropske alternative, one su često neatraktivne, jer su kao nacionalna rešenja međusobno nekompatibilne

Nadu uliva činjenica da odbrambeni startapi poput firma Arx Robotics i Helsing ne samo da razvijaju nove, autonomne tehnologije, već i grade evropske oblike saradnje. I etablirane kompanije, poput „Rajnmetala“ i KNDS-a, sve češće se udružuju sa partnerima iz drugih zemalja EU – od Italije do Finske – kako bi brže pokrenule projekte.

Kada je reč o umrežavanju oružanih sistema i izgradnji odbrane od dronova, Bundesver ubrzava tempo. U novom planu nabavke, udeo američke tehnologije pada na svega oko deset odsto.

Direktne sankcije

Kakve posledice ima kada se neko nađe na radaru američke vlade, dobro zna Nikolas Gijo. Francuz je sudija Međunarodnog krivičnog suda, jedan od potpisnika naloga za hapšenje Netanjahua i žrtva Trampove osvetoljubivosti. „Ove sankcije pogađaju svaki segment mog svakodnevnog života. To daleko prevazilazi običnu zabranu ulaska u SAD“, izjavio je Gijo nedavno za pariski dnevnik Mond. Sudija je izgubio naloge kod „Amazona“, „Erbienbija“ i „Pejpala“, a „Ekspedija“ mu je otkazala rezervaciju hotelske sobe.

Stvar je još ozbiljnija, Gijo više ne može da plaća karticama „Amerikan ekspres“, „Viza“ ili „Masterkard“, koje u Evropi praktično imaju monopol. „Postoje banke koje, iako nisu američke, zatvaraju račune sankcionisanim licima. Prosto dan za danom ostajete bez bankovne kartice. Biti pod sankcijama znači biti vraćen u devedesete godine.“

Zaista, dominacija američkih finansijskih servisa je ogromna. Platni sistemi, banke, berze, fondovi, penzioni fondovi, rejting-agencije – svuda preovlađuju američke adrese. Severnoamerički investitori drže oko četvrtinu akcija svih 40 kompanija DAX-a (najvažniji berzanski indeks u Nemačjoj; prim. NS), a 2024. godine njima je otišao i najveći deo dividendi. Američki finansijski fondovi ulažu novac u evropske startape, koji zatim izlaze na berzu u Njujorku. Sirovine se uglavnom trguju u dolarima, a SAD su najveće svetsko tržište kapitala. „Potencijal za ucenu koji Amerikanci imaju je ogroman“, kaže Voker Bril, direktor Centra za finansijske studije pri Univerzitetu „Gete“ u Frankfurtu.

Platna kartica, ilustracija (Foto: Pixabay)

Oko 60 odsto svih bezgotovinskih plaćanja u Evropi obavlja se preko „Vize“ i „Masterkarda“, uz dodatak „Pejpala“. To je ogromna riznica podataka – Amerikanci tačno znaju na šta Evropljani troše novac. Nacionalni platni sistemi poput Bizuma u Španiji, iDEAL-a u Holandiji, Twint-a u Švajcarskoj ili MobilePay-a i Swish-a u severnoj Evropi praktično ne poseduju opcije za prekogranična plaćanja.

Panevropska alternativa Wero, koju većina banaka nudi svojim klijentima, jedva da se pomera s mesta. I uprkos svim svečanim izjavama o evropskoj nezavisnosti od SAD, upravo je „Dojče banka“ u utorak najavila proširenje saradnje sa „Pejpalom“. „A platni promet je naš centralni nervni sistem“, kaže ekonomista Bril. „Ako američki servisi isključe Evropu – ovde će se ugasiti svetla.“

Do sada se to, osim u pojedinačnim slučajevima poput Gijoovog, nije dogodilo. Evropsko unutrašnje tržište je suviše značajno da bi prekookeanski finansijski igrači masovno rizikovali odnose sa klijentima. „Ali više nije isključeno da SAD, kao što to čine sa carinama, svoj uticaj na globalni finansijski sistem ciljano usmere i prema saveznicima, kako bi ostvarile trgovinske ili geopolitičke ciljeve“, upozorava Štefan Šajble, predsednik uprave minhenske konsultantske kuće „Roland Berger“.

Sistem pritisaka

Posebno oštro sankciono oružje nalazi se u rukama jedne agencije koja je podređena američkom ministru finansija i Trampovom pristalici Skotu Besentu. Kancelarija za kontrolu imovine u inostranstvu (OFAC) može da blokira imovinu i zabrani transfere novca kako bi teroriste, narko-kartele, pojedince ili čitave države isključila iz američkog finansijskog sistema, ukoliko SAD procene da su njihovi bezbednosni interesi ugroženi.

Kancelarija za kontrolu imovine u inostranstvu (OFAC) može da blokira imovinu i zabrani transfere novca kako bi teroriste, narko-kartele, pojedince ili čitave države isključila iz američkog finansijskog sistema, ukoliko SAD procene da su njihovi bezbednosni interesi ugroženi

U novembru je OFAC stavio mrežu „Antifa Istok“ na svoju listu terorističkih organizacija. Ta mreža je odgovorna za nasilne napade na desničarske ekstremiste. Nakon toga je udruženje „Rot Hilfe“, koje pruža pravnu pomoć levim ekstremistima, izgubilo račun kod Šparkase banke u Getingenu. Verovatno zato što se na jednom uplatnom nalogu u polju „svrha“ nalazio natpis „Antifa Istok“. Pritom, „Rot Hilfe“ nije zabranjena, niti pripada toj mreži čiju terorističku klasifikaciju domaće vlasti u Nemačkoj inače odbacuju; sama mreža je, po njihovoj oceni, značajno oslabljena presudama, istragama i hapšenjima.

Iznad svega, Vašington može da zapreti da će bankama uskratiti pristup sistemu SWIFT – svojevrsnoj pošti preko koje hiljade banaka u oko 200 zemalja komuniciraju. Ko iz tog sistema ispadne, može da ugasi poslovanje. Fridrih Merc je, govoreći o mogućem isključenju Rusije iz SWIFT-a, rekao da bi to mogla biti „atomska bomba za tržišta kapitala“.

OFAC, SWIFT ili Komitet za strane investicije (CFIUS), koji može da blokira strane investicije u SAD: kombinacija su moćnih institucija i dominantnih finansijskih servisa koji pokazuju kakve poluge ima Tramp.

Američki predsednik Donald Tramp u Beloj kući, 16. januar 2026. (Foto: Official White House Photo by Molly Riley)

Kako Evropa može da se oslobodi toga, a da ne objavi finansijski rat Sjedinjenim Državama? Direktor „Roland Bergera“ Štefan Šajble iznosi nekoliko dalekosežnih, delimično radikalnih ideja. „Ako to zaista želimo, nije toliko teško – i u SAD to nikoga ne bi iznenadilo“, kaže on.

„Imamo zajedničku valutu u 21 zemlji. Evro je očigledna poluga za projekat nezavisnosti.“ Politika, kaže Šajble, mora masovno da ojača evro i evropske institucije. „Potrebne su nam zajedničke obveznice – evroobveznice. Po mogućstvu sa svim zemljama, a ako ne, onda barem sa onima koje poštuju budžetsku disciplinu.“ Evropa mora više sirovina da trguje u evrima i da izgradi sopstveni klirinški sistem po uzoru na SWIFT. „To jača evro kao rezervnu valutu. Evro je osnova svega.“ Pored toga, Evropi su potrebni i sopstveni, snažniji rejting-kapaciteti. A Šajble ide i korak dalje: „Moramo dosledno da guramo digitalni evro.“

Slično razmišlja i Joahim Virmeling, dugogodišnji član uprave Bundesbanke, koji danas radi na privatnoj Evropskoj školi za menadžment i tehnologiju (ESMT) u Berlinu. On smatra da bi borba oko digitalnog novca mogla postati centralno bojno polje finansijske industrije – i da Evropljani moraju paziti da ne izgube korak sa SAD. Tramp je uklonio sve prepreke kako bi privatnim kompanijama omogućio da, kao dopunu dolaru, izdaju „stabilne kriptovalute“ (eng: stablecoin) – digitalni novac obezbeđen američkim državnim obveznicama.

„SAD žele da proguraju stabilne kriptovalute i time učvrste dominaciju dolara. Tako dobijaju još jedno sredstvo pritiska“, kaže Virmeling. Kao protivteža potreban je digitalni evro – pre svega da bi kompanije i banke postale nezavisnije od SAD. „U geopolitičkoj borbi za moć, snažna valuta je ključni faktor. Evro time dobija potpuno novi, geostrateški značaj.“

Ko su saveznici SAD?

Jednog ponedeljka u decembru: šef Savezne službe za zaštitu ustava Zinan Zelen sazvao je sastanak. Okupili su se obaveštajci, političari, visoki zvaničnici iz Mercove kancelarije. Tema su bile posledice ruske invazije na Ukrajinu po Nemačku.

Ali neposredno pre toga SAD su objavile novu Nacionalnu strategiju bezbednosti. Decenijama je Savezna Republika mogla da se oslanja na to da će joj  Amerika uvek pružati ruku zaštite. Sada Tramp otvoreno podržava „patriotske evropske stranke“ – poput krajnje desničarske AfD, koje žele da razore Evropsku uniju.

Međutim, sada je jasno: na SAD se više ne može osloniti. Tramp i njegov MAGA pokret previše temeljno preoblikuju bezbednosni aparat

U nemačkom bezbednosnom aparatu nova strategija je odjeknula kao bomba. U gotovo nijednoj oblasti zavisnost od SAD nije velika kao kod njih. Početkom godine visoki zvaničnici su uveravali javnost da neće biti dramatičnih promena. Saradnja na operativnom nivou, tvrdili su, tokom Trampovog prvog mandata funkcionisala je solidno.

Međutim, sada je jasno: na SAD se više ne može osloniti. Tramp i njegov MAGA pokret previše temeljno preoblikuju bezbednosni aparat. Na ključnim pozicijama sada sede ideolozi (poput direktora FBI-a Keša Patela i koordinatorke obaveštajnih službi Tulsi Gabard) koji neguju desničarske ideje i teorije zavere.

Za bezbednost Nemačke to predstavlja problem. Berlin se godinama oslanjao na to da ključne informacije o teroristima ili špijunima dolaze iz SAD. Američke službe su daleko moćnije od nemačkih – i zahvaljujući znatno većim budžetima: dok su SAD prošle godine u svoje službe uložile 101 milijardu dolara, nemački budžet je iznosio jedva oko tri milijarde.

Više puta su američki dojave sprečile napade u Nemačkoj. Tako je 2018. godine američka služba upozorila nemačke organe na islamiste koji su u Kelnu planirali da od izuzetno otrovnog ricina naprave biološku bombu – do 200 ljudi moglo je da strada. Čak je i ključna informacija o „Saksonskim separatistima“, istočnonemačkoj neonacističkoj ćeliji, došla od FBI-a. Trojica osumnjičenih terorista koji su uhapšeni krajem 2024. bili su aktivni u AfD-u.

U međuvremenu, Trampova administracija ubraja AfD među svoje saveznike. Republikanci su više puta u Vašingtonu primali delegacije AfD-a. Kada je Savezna služba za zaštitu ustava u maju AfD klasifikovala kao „potvrđeno desničarsku ekstremističku stranku“, državni sekretar Marko Rubio je pobesneo, nazvavši to „prikrivenom tiranijom“. Prema istraživanjima Špigla, njegovo ministarstvo je čak razmatralo sankcije protiv nemačkih državnih službenika odgovornih za tu klasifikaciju.

Predizborni materijali Alternative za Nemačku, 31. maj 2024. (Foto: Wikimedia commons/Lupus in Saxonia/CC BY-SA 4.0)

Nemačke službe su svesne svoje zavisnosti. Prošle godine (2025.) jedan zaposleni u američkoj Vojno-obaveštajnoj agenciji (DIA), ogorčen Trampom, javio se nemačkoj obaveštajnoj službi BND i ponudio tajne informacije – u zamenu za novi identitet i nemački pasoš.

Umesto da iskoristi uzbunjivača kao izvor, BND je obavestio američke vlasti, koje su ga uhapsile kao izdajnika. Očigledno su se u Berlinu previše plašili da bi Nemačka mogla biti isključena iz transatlantskog protoka informacija.

Takozvana „koordinaciona“ saradnja u BND-u važi za samostalnu obaveštajnu delatnost: informacije se ne pribavljaju sopstvenim sredstvima, već kroz saradnju sa drugim službama. BND je u tom cilju ispleo globalnu mrežu; pored tehničkog nadzora, međunarodna saradnja se smatra jednom od jačih strana nemačkih službi – negovanom, između ostalog, i kroz popularne pozive partnerima na Oktobarfest.

Situacija postaje sve čudnija. S jedne strane, Nemci bi trebalo da dostavljaju više informacija Amerikancima; s druge, Berlin i Vašington odjednom imaju suprotstavljene interese – pre svega u vezi sa Grenlandom i Ukrajinom

Pre rata u Ukrajini, britanske i američke službe su BND-u davale upozorenja da ruski predsednik Vladimir Putin planira napad. Nemačke službe nisu imale sopstvene uvide koji bi potvrdili da će Moskva zaista izvršiti invaziju; čak su sumnjale u informacije partnera.

Britanski i američki predstavnici su 2025. godine obišli Berlin kako bi ukazali na slabosti nemačkog obaveštajnog sistema. Prikupljanje podataka, analiza, operacije – u svemu ima prostora za napredak. Previše regulativa, previše ograničenja – tako spolja gledaju na nemačke službe.

Situacija postaje sve čudnija. S jedne strane, Nemci bi trebalo da dostavljaju više informacija Amerikancima; s druge, Berlin i Vašington odjednom imaju suprotstavljene interese – pre svega u vezi sa Grenlandom i Ukrajinom. Sa velikim nepoverenjem u Berlinu je posmatran i pokušaj biznismena bliskih Trampu da ponovo puste u rad gasovode „Severni tok“ u Baltičkom moru.

 Autori: Tim Barc, Simon Bok, Sofi Garbe, Martin Hese, Roman Leberger, Rene Fister, Marsel Rozenbah, Fidelijus Šmit, Volf Vidman-Šmit i Matijas Gebauer

(Novi standard)