Преносимо | |||
Застава Косова на Нотр Даму или како је прича о српско-француском пријатељству већ одавно само шупља дипломатска фраза |
![]() |
![]() |
![]() |
петак, 09. новембар 2018. | |
Коју карту „разграничења” носи Вучић у Париз на разговор са Тачијем? Шта је предлог за који тражи подршку од Макрона? Уместо о томе говори се о изневереном француско-српском пријатељству, као да то одавно није само шупља дипломатска фраза. Колико Срби данас познају Француску? Веома мало, судећи по полемици око заставе Косова на Нотрдаму. Она показује колико је дубоко неразумевање данашње Француске из угла Београда. Повод је стогодишњица Првог светског рата који Србија није умела да обележи и да му да праву тежину. Један од разлога је што Београд не разуме контекст у коме се данас у Европи гледа на овај рат и што није пронашао начин да о њему говори у садашњем времену. Француска је преузела главну иницијативу за обележавање годишњице. Том послу је приступила темељно – оформила је мисију која је са радом почела 2012. године, на чијем је челу Јозеф Зимет, са задатком да осмисли програм комеморација током четири године и усклади јавне и приватне иницијативе у Француској и француске иницијативе у иностранству, дајући им ознаку „стогодишњице”. Мисија је овај програм замислила не од врха државе, не као комеморације у затвореним конгресним салама са статистима који служе као декор за политичке говоре, већ је у њега укључила све департемане, регионе и општине, школе и музеје, читаву мрежу домаћих и страних истраживача, историчара, уметника, редитеља који су радили на томе да данашњем човеку, његовом сензибилитету и његовим погледима приближе доживљај овог рата и смисао који има за данашње генерације. Велики и значајан подухват који сведочи о одговорном односу према историји и традицији. За разлику од Србије, која гледа у своју ратничку прошлост несигурна какве поуке да из ње извуче, Француска је комеморације везала за политички контекст времена у коме живимо. За Француску, која је поставила темеље Европске уније и која себе сматра „мотором” заједнице европских народа, њеном „осовином”, заједно са Немачком, ово је прилика да афирмише идеју француско-немачког помирења и изградње заједничке будућности, идеју која је пољуљана у данашњој Европи. На Први светски рат се гледа из угла пацификоване Европе. Зато се не слави њена војна прошлост, велике битке и генерали, већ се они помињу у контексту страдања и цивилних жртава које су ратови изазвали. Први светски рат је катастрофа дотад неслућених размера у коју су народи ушли попут месечара, тако би се укратко могао резимирати француски поглед на Први светски рат из данашње перспективе. Победници и поражени су у тој кланици изједначени. Једнако се слави успомена на француске и немачке војнике. Књиге и романи о Првом светском рату који су последњих година објављени писани су у том духу.
У том кључу треба тумачити и обележавање стогодишњице од потписивања примирја у Првом светском рату 11. новембра у Паризу. У позиву за овај скуп Макрон је објаснио да је он упућен „шефовима држава које су учествовале у овом рату и бројним другим шефовима држава који ће такође бити присутни, не само због комеморације стогодишњице првог светског сукоба, већ и зато да заједно покушамо да испунимо обећање које смо тада дали: да се ово више никад не понови”. Он је објаснио да ће 11, 12. и 13. новембра бити одржан форум за мир, са циљем да окупи шефове влада, представнике међународних организација, невладиних организација, интелектуалце. Шта је циљ овог форума? Циљ је да се афирмише мултикултурализам и одбрани мир који је угрожен, каже француски шеф државе, упозоравајући на „ризик од подела, од национализма, од затварања”.
Форум у Паризу је покушај да се Макрон афирмише као светски лидер који има иницијативу и који је у стању да убеди друге да следе његову визију. Кључно је окупљање снага, па је зато позвао учеснике форума (шефове држава, представнике невладиних организација, шефове предузећа, грађане, интелектуалце) да предложе „пројекте за мир”. Шта је предлог Београда, уколико га има? Не знамо. Да ли је то идеја о „разграничењу са Албанцима” коју је председник Александар Вучић стидљиво изнео, о којој ништа не знамо „јер би тако отворио карте Србије у преговорима”, као што је рекао у Шиду почетком августа. Коју мапу поделе износи својим француским саговорницима, да ли је то она коју је објавио Монд, на којој су означени Север Косова и општине на југу Србије, Прешево, Бујановац и Медвеђа, за коју из овог листа кажу да је то мапа коју је Вучић показао француском министру за Европу и спољне послове, Жан Ив Ле Дријану? О чему ће у Паризу разговарати са Хашимом Тачијем, који је позван као један од државника? То је разлог што је на Нотр Даму застава Косова? Да ли ће наставити са тајним преговорима о територијама које су спремни да размене? Убедљива већина грађана Србије је против трампе Прешевска долина за Север Косова, за коју се верује да је један од предлога, а још одлучније против признавања независности Косова за чланство Србије у Европској унији, показује најсвежије истраживање Демостата.
Србија је изгубила везе са Француском још за време Југославије (Де Гол никада није хтео да се види са Титом), а потом нисмо умели да их обновимо. Не знамо ни сада да искористимо огроман потенцијал млађих генерација наших емиграната који живе у Француској, образованих и упућених, нити да ојачамо културне везе, када нам већ политичка клима није наклоњена. Не познајемо политичку културу Француске и идеје које су обликовале Европу и понављамо митове о томе како су се огласила звона на Богородичиној цркви у Паризу у славу победе хришћана у косовском боју.
Француска је међу првима заинтересована да се о томе ћути, јер је она једна од земаља које су поставиле темеље независности Косова. Стало јој је да ту ствар оконча, јер је у овом неуспеху међународних мисија и велики део њене одговорности. Неко би могао да је пита шта је урадила да заштити људска права становништва на Косову за чију безбедност је, у оквиру међународне мисије и НАТО-а (КФОР), била задужена. Само нема ко.
Од када је признала независност Косова Француска није престала да помаже његовој афирмацији на међународном плану. То је било јасно и 14. јула 2014. године на Шанзелизеу, на војној паради за највећи национални празник Француске, пад Бастиље, где су међу гостима на трибинама били и представници Косова, док су испред трибина дефиловали представници земаља учесница у Првом рату, међу њима и српски гардисти.
Те године постало је јасно и које место има Балкан у тумачењу Првог светског рата из данашње европске перспективе – француска „мисија стогодишњице” званичне комеморације је почела у Сарајеву, одакле су у директном преносу радија Франс ентер историју и нас тумачили француски медијски „каплари”, од Бернар Анри Левија до Ремија Урдана, новинара Монда који је од извештавања из Сарајева за време рата направио каријеру.
Ко је крив што нас други тумаче? Великим делом смо сами криви, зато што имамо неодговоран однос према својој култури и историји, зато што је важније да се отвори још једно градилиште и прода још једна фабрика него да уложимо у културу и развијемо културну политику која ће у свету афирмисати наше идеје и наше погледе. Имамо ли ми политику сећања (званични поглед на историју) и да ли је она у раскораку са европским токовима? Млађе генерације историчара, оне које су у дослуху са данашњим светом, знају како да свој поглед на неки историјски период уведу у главне историографске токове. Историја није уклесана у камену као Хамурабијев законик. У тумачењима прошлих догађаја увек налазимо одјек времена у коме живимо. У Француској се уџбеници историје мењају сваке две године.
Француски ђаци су, уосталом, у уџбеницима могли да науче да су Принцип и друштво острашћени српски националисти који су хтели Велику Србију и да су Срби у последњем рату на Балкану агресори, највише захваљујући Левију, новинарима и њиховом кругу истомишљеника.
Овде мислим на нашу способност да пронађемо место у концерту нација у коме ће се наш глас чути. А то је оно што нам драматично недостаје. Не можемо да добацимо. Покушаји изасланика из француске мисије који су у току припрема за обележавање стогодишњице долазили у Београд како би разговарали о заједничким пројектима, остали су неостварени. У Београду нико за њих није имао слуха. То су ми у Француској причали сами учесници француске делегације, међу њима и највиши представници војних архива, чланови научног савета при мисији обележавања стогодишњице. Долазили су са предлозима, у Београду су их примали на највишем нивоу, а потом од тога није било ништа јер са српске стране није било идеја, знања, средстава. Тако смо пропустили да се укључимо у заједничко обележавање овог догађаја и одужимо нашој историји и нашим прецима. Када чујем представнике власти како се питају како се застава Косова нашла на Нотр Даму, горко се осмехнем. Видети још: |