Germanizacija Severnih Srba u Bizmarkovoj nemačkoj imperiji

Proces identifikacije sa agresorom je kada se pojedinac, grupa ili čitavo stanovništvo usled delovanja različitih faktora odjednom identifikuje sa onim ko je na njega izvršio agresiju i dođe do zaključka da je agresor u pravu i posledično pokušava sve što može da postane politički, ekonomski, kulturno, moralno isti kao i sam agresor. (…) Na kraju: Sam sam kriv. Ja sam čovek niže vrste. Mi smo glupi. Mi ništa ne znamo.

Ljubomir Kljakić, RTV Marš, Valjevo, 24. novembar 2018. g

• Do 1871. g. su pruskom „gvozdenom voljom“ vojno potučene Francuska i Austrija

• Nemačka je ujedinjena a na severne Srbe se sručio novi talas germanizacije

• Nestanak Srba predstavljan je kao neminovan i prirodan proces

• Pomaganje izumiranja Srba i njihovog jezika u ujedinjenoj Nemačkoj je prikazivano kao milosrđe. Bio je to novi način nemačke borbe protiv Srba. Protiv Srba su ujedinjeni „domaćini“ njihove domovine počeli psihološki rat

Pošto su severni Srbi pokrenuli narodni preporod, stvorili pisanu književnost na svom jeziku, osnovali svoju štampu, stvorili svoje ustanove kulture i objedinili ih pod okrinjem Matice srpske, ujedinjena Nemačka je germanizaciju Srba počela da sprovodi novim načinom. Pored zabrane bogosluženja i školovanja na srpskom jeziku, prvi put je upotrebljen metod psihološkog rata u cilju germanizacije.

Novi talas germanizacije severnih Srba nastupio je ujedinjenjem Nemačke pod pruskom dinastijom Hoencolerna i pod upravom njihovog „čeličnog kancelara“ Ota fon Bizmarka. U zborniku Acta Historica Mađarske akademije nauka (1983) izneta je beleška da je Bizmark u doba nemačkog ujedinjenja 1872. g. rekao da su severni Srbi „središte panslavističke agitacije“.

Kulturkampf protiv „Sorbenvenda“ i Rihad Andre

Germanizacija Srba je u Nemačkoj sprovođena kao poseban deo programa Kulturkampfkancelara Ota fon Bizmarka. Planirala se brza i tiha germanizacija istočnih oblasti carstva. Na osnovu te politike su nastali brojni novinski članci Nemaca o slaboj životnoj volji lužičkih Srba i njihovom brzom i izvesnom nestanku. Počelo je falsfikovanje srpske istorije kroz publicistiku. Delatnost rodoljubivih srpskih stvaralaca je naglašeno predstavljana kao „muzejska“. Srbi su tada načelno predstavljani kao „stranci“ u Nemačkoj, iako je njihovo postojanje u njihovom sopstvenom zavičaju istorija u kontinuitetu beležila duže od hiljadu godina.

Promotivni plakat iz doba ustanovljenja nemačke imperije, sa fotografijama imperatora Vilhelma Hoencolerna i kancelara Ota Bizmarka: „Nemačka se boji samo Boga i nikoga više na svetu“

Naročitu ulogu u propagandi nipodaštavanja Srba imao je nemački geograf i etnolog Rihard Andre. On je za severne Srbe čak skovao novi naziv: „Sorbenvendi“.Andre je posebno „milosrdno“ posmarao nestajanje srpskog jezika:

„Sudbina vendskog jezika je zapečaćena. Osnovni uzroci njegove propasi izgladaju danas jasniji nego ikad, nezaustavljivi su, sve brže dostižu svoju sudbinu u porastu Venda koji govore nemački. Maleno jezičko ostrvo je danas samo etnografska radoznalost. Naravno, mogu se Sloveni žaliti da se slovenska zemlja žrtvuje nemačkom Molohu. Ali, ko god želi dati dobar odgovor sposobnim seljačkim narodima, reći će `neka što pre nestanu poslednji ostaci slovenskog jezika koji uznemiruju njih same, jer je i bolje da nestanu`. Nemac silu ne koristi, on dozvoljava da usnu, ne gura ih veštački ka procesu raspuštanja, štoće verovatno da se okonča u bliskoj budućnosti“.

Tvrdio je Rihard Andre da među Srbima ima krvi polinezijskih rasa. U doba tadašnjeg visokog ugleda eugeničkih stanovišta o darvinizmu, polinezijske rase su se smatrale evoluciono prevaziđenim oblikom ljudske rase koje prirodno treba da nestanu:

„Kome god je u prsima slovensko srce može da žali što ovi ostaci nekada velikog naroda ovdenestaju, ali nemamo pravo na osećanja u današnje doba. Među rasama i pojedincima, među jezicima i narečjima, najsnažniiji pobeđuju u borbi zaopstanak“.

Posebno je zanimljiva sledeća njegova tvrdnja kojom povodom germanizovana Srba Nemačkoj opominje austrijske Nemce da se ugledaju na metode koji se koriste u Nemačkoj:

„Naročito nam je drago da je iskorenjenje kod nas mirno, ne ostavlja gorki ukus i da se vrši naprosto jednom rečju, nemačkom i poštenom, a ne neiskrenio i surovo, poput Slovena koji se suprotstavljaju našoj braći u Austriji“.

Iako su za proteklih stotinak godina naši sunarodnici u Nemačkoj stekli prijatelje, ipak i danas knjiga Riharda Andrea  Wendische Wanderstudien: Zur Kunde der Lausitz und der Sorbenwenden iz 1874. g. i dalje ima svoju nemačku publiku, dovoljno brojnu da knjiga bude ponovo štampana 2016. g. Ovo štivo Riharda Andrea „Sorbenvendima“ je postalo osnova kasnijeg psihološkog rata Nemaca u cilju germanizacije severnih Srba.

Patetično gledište Riharda Andrea na severne Srbe nije bilo opšte nemačko gledište. Bilo je mnogo onih koji su ubrzavali nestanak Srba.

Kurt fon Štranc je u svom radu Altdeutschen Verbandes tvrdio da su „Lužički Vendi“ bili „od početka jedan bastard germansko-slovenske krvi“. Stereotipe i Riharda Andrea i drugih nemačkih autora o Srbima obradio je u savremeno doba Valter Šmic u svojoj doktorskoj disertaciji Analiza jednog sistema stereotipa na primeru gornjelužičkih Srba.

Fotografija centra srpskog Budišina iz 1909. g. na koj je stare kasarne utvrđena fotografijama nemačkog imperatora, prestolonaslednika, nove kasarne i vojne parade

Asimilacija severnih Srba u Nemce

Vatikanska politika se u rimokatoličkim sredinama priklonila nemačkom nacionalizmu, o čemu je naučne radove u savremeno doba objavio Martin Valde. Tada je ugašena i rimokatolička Lužička seminarija u Pragu. Time su Srbi rimokatolici onemogućeni da se školuju na svom maternjem jeziku van svoje domovine, o čemu je u naše vreme pisala Henrijeta Jozef. Podele među Srbima po verskoj osnovi su takođe pomagale proces germanizacije, što je takođe naučno obradio Martin Valde. On je naveo da su u doba kulturkampfa naročito germanizovani Srbi koji su postajali činovnici, trgovci i zanatlije, a naročito rimokatolički Srbi Saksonije. Još u to doba je primećeno da Srbi koji su poslovno, trgovinski i radno integrisani u nemačko društvo prestaju da koriste svoj jezik svuda van kruga porodičnog doma. Zatvaranje socijalnog kruga govora maternjim jezikom unutar porodične sredine bilo je opasan uvod u gubljenje nacionalne samosvesti. Značilo je odbacivanje socijalne veze sa sunarodnicima i postajalo predvorje potpune germanizacije severnih Srba. Baš je to bio način germanizacije Srba kojeg je Nemcima preporučio Rihard Andre u svom delu o „Sorbenvendima“:

„Obožavaoce Venda treba menjati nemačkim gde god nedostaje duh vendskog propovedanja, jer kako pokazuje iskustvo, vendski jezik nestaje nakon jedne generacije. On odmah nezaustavno umire kad mu nedostaje vendski propovednik. Taj je uporišna tačka kroz koju vendski elementi pucaju, još uvek tu nalaze uporište i podršku svojoj male nacionalnosti. To je ranije bio njihov način, tako je i danas.“

Već godinu dana po izdavanju knjige Riharda Andrea, odlukom Bizmarkove vlade iz 1875. g.  je „lužičkoj manjini“ zakonom zabranjena nastava u školama na sopstvenom jeziku.

Srbi oko Vroclava koji su bili rimokatolici, naročito uspešno su germanizovani. Sporovi bivših feudalaca sa oslobođenim seljacima dodatno su pomagali germanizaciju Srba, naročito ako se radilo o siromašnim seljacima.

Čuveni nemački geograf Rihard Andre i naslovna strana njegove knjige u kojoj je preporučivao da severne Srbe treba prepustiti propasti tako što će im biti onemogućena javna upotreba jezika. Ovo štivo je postalo okosnica psihološkog rata nemačke imperije protiv Srba i  odmah je dovela do potpune zabrane srpskog jezika u njihovim crkvama i školama

U Lignici (Legnica, danas u Poljskoj), nemačka vlast je izdala propis kojim je odstranjen „lužički jezik“ iz pruskih delova Gornje Lužice, a u cilju germanizacije srpske dece su učitelji čak finansirani iz posebnog fonda.

Jedan školski savetnik po imenu Bok je sprovodeći ukidanje nastave na srpskom jeziku u oblasti Donje Lužice 1875. godine obustavio izdavanje dvojezičknih udžbenika obrativši se učiteljima doslovno ovim rečima: „Vi ste dužni da pomognete u iskorenjenju lužičkog jezika. Srpski narod i onako izumire. Njega radi je bolje ubrzati njegovu agoniju“. Bio je to cinični stav o potrebi eutanazije za srpsku kulturu, pravdanje njenog ubijanja milosrđem, baš na način koji je preporučio Karl Andre.

Evo kako je izgledalo to „milosrdno ubijanje“ srpske kulture u ujedinjenoj i „naprednoj“ Nemačkoj. U školama su se nemački učitelji čak telesnim kaznama borili protiv razgovora dece na srpskom jeziku. Prekinuti su svi programi obuke učitelja na srpskom jeziku, a 1888, godine su odlukom ministra prosvete srpski učitelji najureni iz gimnazije u Hoćebužu.

U selu Slepo (Schleife) je sveštenik J. E. Velan javno govorio protiv odstranjenja srpskog jezika u školama i bogosluženju, pa je odmah stavljen pod policijsku prismotru.

Prihodi školama i crkvama u kojima se koristio srpski jezik su od 1848. do 1800. godine drastično smanjivani ili ukidani.

U Vroclavu je konzistorija 1885. godine ukinula molitvena obraćanja na srpskom jeziku.

Mora se znati da ni pre zabrane srpskog jezika u Nemačkoj nije bilo ni jedne jedine škole u kojoj je nastava u potpunosti obavljana na srpskom jeziku, već su samo održavani posebni časovi „lužičkog jezika“, a taj jezik i onako nije ni smeo da bude nazivan srpskim. Bogosluženja na srpskom jeziku održavana su i onako samo za praznke ili kao posebni molebani, a pre potpune zabrane je to primenjivano u svega 17 crkava u kojima su sveštenici bili Srbi koji su mogli da upotrebe svoj jezik.

Do 1876. godine je srpski bukvar sasvim izbačen iz 12 od 51 škole Budišinskog školskog okruga. Svo to ograničavanje srpskog jezika se naročito usrdno sprovodilo na teritorijama koje su pre ujedinjenja Nemačke pripadale Saksoniji, gde su Srbi van uticaja gvozdene discipline Pruske i stoga bolje utemeljili svoje nacionalno osećanje i ponosili se njime. Na teritorijama Pruske, srpski jezik je u potpunosti bio zabranjen još pre ujedinjenja Nemačke. Ipak, u ujedinjenoj Nemačkoj neprijatelji srpskog jezika i kulture nisu uništili srpski jezik, pismo i kulturu.

Nemački publicista Kurt fon Štranc je 1904. godine u časopisu Sever i jug (Nord und Süd) pisao: „Neka lužički jezik i dalje životari na zabavama uz prela i stare pesme, ali u javnom životu, crkvi i školi mora da nestane. To je dug ustanovama nacionalne države u čijim rukama je sudbina tog malog naroda“.

Eto kako je u okvirima pruske vrline sprovođeno ono „civilizovanje Slovena“ o kome je govorio Hegel, pruski ideolog čije životno filozofsko delo je apologija sopstvenih zamisli izloženih u Fenomenologiji duha, mudrosti koju „obrazovani“ među Slovenima vekovima slave, prelešćeni njegovim zamršenim stilizacijama.

Naravoučenije Ljubomira Nenadovića

Predsednik društva srpske slovesnosti i Ljubomir Nenadović je u Nemačkoj boravio neposredno pre njenog imperijalnog ujedinjenja. Znao je srpski diplomata da će tek nova pokoljenja južnih Srba biti sposobna da shvate njegove reči. Tek saznanjem činjenica o germanizaciji Srba u Nemačkoj, savremenom čitaocu postaje jasan smisao kopernikanskog obrta u naizgled paradoksalnom zaključku Nenadovićevih Pisama iz Nemačke:

„Lepa Germanijo! svaki nesebični kosmopolit sa osobitim poštovanjem priznaje tvoje velike zasluge za ceo ljudski rod; i sami Slaveni (koji oberučke primaju tvoju civlizaciju i prosvetu, pa strahujući za svoju narodnost, mrze te), imaju poslovicu koja veli: `Nemac – svetac.` Lepa Germanijo! Idealima – na koje svi narodi u budućnosti glede – ti si najbliža: veštini tvoga uma i tvojih ruku divi se svet. Tvoj napredak, to je napredak celoga čovečanstva. Ti si ono sunce što od zapada istoku putuje da svetlost donese udaljenim narodima; dokle dopiru zraci tvoje prosvete, dotle je videlo. Ko god ljubi pravo razviće ljudskoga roda, treba da ti želi svako dobro; zato i ja – tvojom svetlošću obasjan i od detinjstva grejan – svršujući ovo pismo, ustajem na noge i sa nekom pobožnošću vičem: `Živela Rusija!`“

Ljubomir Nenadović i jedno od izdanja njegovog dela „Pisma iz Nemačke“

(carsa.rs)