Studentski protest – revolucija doslednosti i tišine

Monteskje je smatrao despotizam pogubnim oblikom Vladavine koji po je po prirodi iskvaren. Vladajući po svojoj želji i bez kontrole zakona, despotu je strana umerenost i on institucionalizuje svirepost I nasilje.

Marvin Peri - Intelektualna istorija Evrope

Tri meseca nakon tragedije u Novom Sadu kada je stradalo 17 nedužnih ljudi nakon pada nadstrešnice (po prvim izjavama A. Vučića ona i nije bila rekonstruisana) na železničkoj stanici u Novom Sadu i pokretanja studentskih protesta koji se odvijaju mirno i dostojanstveno i to nakon upornih pokušaja naprednjačke vlasti i A. Vučića da oni budu obesmišljeni i pacifikovani kao i mnogi dosadašnji protesti opozicionih stranaka i građana. Protesti studenata podržani od nezadovoljnih i ogorčenih građana uneli su toliko potrebnu novu i kreativnu dinamiku u naš umrtvljeni politički život ali i iznova postavili na dnevni red presudno važno pitanje legitimiteta A. Vučića i njegovog diktatorskog režima. Pitanje legitimiteta uvek se javlja kao osnova opstanka i funkcionisanja svakog političkog sistema bez obzira na njegov legalitet (u našim prilikama ostvaren na nelegitimnim i brutalno pokradenim izborima). Ostvarujući toliko nužan pseudo legitimitet (on je uvek i bio upitan zbog apsolutističkog načina vladavine, razaranja institucija i fundamentalnog principa podele vlasti ali i političkog i medijskog pluralizma) nakon proteklih parlamentarnih i lokalnih izbora A. Vučić je pomislio da ništa ne može da uzdrma njegov diktatorski režim. Ali i da nema više nikakvih ozbiljnih prepreka za sprovođenje njegovih megalomanskih i mesijanskih fantamazgorija kao i učvršćivanja njegovog bahatog, osionog, kriminalizovanog i kleptokratskog načina vladavine. Zato on neprestano ističe kako više nema posrednika između njega i običnog naroda jer on je jedino oličenje Srbije i branilac srpskih interesa koji su opet ugroženi od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Zato je jedan u nizu značajnih dometa studentskih protesta, dobijaju inače sve masovniju podršku građana, sadržan je u tome što je pitanje stvarnog i neupitnog legitimiteta ponovo postalo centralno i odlučujuće u funkcionisanju našeg političkog života.

Očigledno je da su institucije u ovom društvu izgubile mogućnost da deluju u okviru zakona i svojih ustavnih nadležnosti i to u saglasnosti i sadejstvu sa sistemom podele vlasti jer su pod neposrednom kontrolom i političkim uticajem izvršne vlasti i Predsednika Republike, što je i jedan od glavnih uzorka pobune studenata i građana u Srbiji

Očigledno je da su institucije u ovom društvu izgubile mogućnost da deluju u okviru zakona i svojih ustavnih nadležnosti i to u saglasnosti i sadejstvu sa sistemom podele vlasti jer su pod neposrednom kontrolom i političkim uticajem izvršne vlasti i Predsednika Republike, što je i jedan od glavnih uzorka pobune studenata i građana u Srbiji. Studentski protesti su pokazali iznad svega svoju autentičnost, nezavisnost, kreativnost i autohtoni politički karakter neprestano se pozivajući na načela vladavine prava, ostvarivanje ideala slobode i delovanja institucija u okviru zakona i Ustava što je temeljni princip postojanja demokratskog, pravednog i pluralistički organizovanog društva. Na taj način oni svojim upornim i doslednim protestnim aktivnostima i akcijama potkopavaju ovaj diktatorski režim jasno pokazujući da svaki poziv Predsedniku Republike da deluje u okviru svojih jasno određenih ustavnih nadležnosti ne nailazi na odjek jer on ne može zbog prirode njegovog diktatorskog načina vladavine da ispuni ovaj zahtev jer bi time izgubio osnovne poluge svoje političke moći i ugrozio svoj opstanak na vlasti. Slobodno se može reći da studentski protesti prerastaju u svojevrsni ustavobraniteljski pokret okrenut pre svega demontiranju neustavnog i apsolutističkog načina vladavine A. Vučića. Bilo bi dobro da se prisetimo da ovo nije jedina istorijska prilika kada je ustavobraniteljski pokret ustao protiv apsolutističke vladavine jednog čoveka. Ustavobranitelji su polovinom 19 veka tražeći donošenje Ustava i zakona kojim će se ograničiti despotska vladavina knjaza Miloša Obrenovića uspeli da se izbore za donošenje Ustava a potom Miloševo i Mihailovo odstupanje s prestola. I tada je bila na delu težnja da se ostvari vladavine prava, obezbeđenje ekonomskih sloboda, sigurnost imovine, razvoj obrazovanja i garantovanje lične slobode. Sada se u trećoj deceniji 21 veka istorija na sebi svojstven način ponavlja ali ovoga puta ne kao farsa već kao autentični i dosledni protest studenata i građana protiv diktatorske vladavine A. Vučića, on se inače veoma često, i to ne slučajno, poziva upravo na knjaza Miloša Obrenovića.

Studentski protesti su do sada, pored toga što su uspeli da aktiviraju pre svega u velikoj meri pasivnu Univerzitetsku zajednicu u Srbiji, pokrenuli su snažan i sve masovniji proces buđenja energije građana što dovodi do serije protesta i pobuna u različitim delovima društva

Ono što istinski odlikuje delovanje studentskog pokreta i pobunjenih građana je probuđena vera u moigućnost ostvarivanja pravednijeg i slobodnijeg društva u kome više neće biti moguće uspostaviti apsolutističku vladavinu jednog čoveka i njegove kleptokratsko-mafijaške klijentele što je danas pravo lice ovog diktatorskog, anticivilizacijskog i korupcionaškog režima. Upravo je pad  nadstrešnice i stradanje nedužnih ljudi ogolio ovakvu prirodu ovog pogubnog režima. To je prava metafora o endemskoj korupciji koja je način funkcionisanja ovog režima koji više ne može da garantuje ni elementarnu sigurnost i bezbednost građanima u njihovom svakodnevnom životu i kretanju. Ističući da predsednik Republike nije nadležan za rešavanje situacije nastale nakon zločina nastalog padom nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu studenti su koristeći razne oblike građanske neposlušnosti i prirodno pravo ljudi da se pobune protiv režima u kome s poništene i obezvređene sve demokratske vrednosti i načela ozbiljno i dalekosežno uzdrmali apsolutistički način vladavine A. Vučića. Pored toga doveli su u pitanje i njegov sad već farsični kult ličnosti- govoreći mu da nije nadležan i svodeći ga u ravan njegovih ceremonijalnih ustavnih nadležnosti. Studentski pokreti ima jasno određene ciljeve (oličene u njihovih četiri zahteva), vođeni su principom solidarnosti, doslednosti i jedinstvenog akcionog delovanja što je rezultat posebnog oblika direktne demokratije, što je od posebne važnosti u našem društvu gde je godinama razvijana i smišljeno podsticana atmosfera da građani ne mogu da menjaju stanje u društvu prepušteni nemoći,strahu, ucenama, apatiji, neprestanim i besomučnim tabloidnim medijskim manipulacijama. Studentski protesti su do sada, pored toga što su uspeli da aktiviraju pre svega u velikoj meri pasivnu Univerzitetsku zajednicu u Srbiji, pokrenuli su snažan i sve masovniji proces buđenja energije građana što dovodi do serije protesta i pobuna u različitim delovima društva-prosveta, zdravstvo, advokatura, poljoprivreda, kultura i umetnost, predškolske ustanove , sindikati i medijska sfera.

Susret studenata Beograda i Novog Sada je pitanje statusa Vojvodine u potpunosti marginalizovao što sada bezuspešno pokušava da oživi A. Vučić prikazujući po ko zna koji put sebe kao jedinog garanta državnog jedinstva Srbije

Medijska oblast našeg društvenog života koja oblikuje i kontroliše javnost jer od posebne važnosti, jer je postizanje apsolutnog uticaja u vladavini idejama i ostvarivanje ideološke hegemonije u javnom mnjenju i prostoru kulture od presudnog je značaja za funkcionisanje i održanje na vlasti i ovog diktatorskog režima, što se svakodnevno može videti u režimskim tzv. medijima. Poziv na otvaranje RTS kao javnog servisa mora uslediti i u pravcu tzv. nezavisnih i profesionalnih medija (N1,Tv Nova, Danas i NOVA, časopisi Radar i Novi Magazin) jer ni oni ne menjaju svoju već uspostavljenu propagandističku matricu, pozivaju se neprestano isti komentatori, podržavaju se nekritički određene struje unutar studentskog protesta (SVIĆE I STAV sa filozofskog fakulteta u Novom Sadu), uporno se izbegava izveštavanje o protestima studenata i profesora sa Kosova i Metohije jer oni imaju u ovoj izuzetno teškoj situaciji za srpski narod poseban značaj i primer su istinske građanske hrabrosti. Zar ovi tzv. profesionalni mediji nisu mogli da prenesu podršku studentskim protestima koju je uputila profesorka srpske književnosti i jezika Valentina Pitulić. Ona je u svom obraćanju okupljenim studentima sa kosova i Metohije rekla“ Zaista je kukavički da mi danas gledamo naše studente koji 15 minuta stoje na ovoj hladnoći, ami stojimo i virimo iza nekih prozora i da ne smemo da im se pridružimo. Danas sam sa studentima, iz jednog razloga, a to je što su se naši studenti okupili da 15- minutnim ćutanjem daju podršku svemu onome što je zdravo, što je dobro, što je državotvorno, mislim da se mi svi nalazimo pod nekom nadstrešnicom. Ovo su neka čista mlada bića koja su odlučila da dignu svoj glas protiv svega onoga što je dostojno čoveka i dostojno života u državi Srbiji. Oni nisu strani plaćenici, ovo nisu potkupljeni studenti, ovo nisu studenti koji su stali u ovaj stroj iz bilo koje koristi, ovde je progovorila mladost koja je u Beograd pevala i državnu himnu, i VostaniSerbie i Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“. Zato su se pokazale potpuno ishitrine i neprikladne ocene o nedovoljnom patriotizmu studentskih protesta i opasnosti da oni budu preuzeti od pojedinih nevladinih organizacija, posebno se navode Pro-Glas i separatističke organizacija iz Vojvodine. Susret studenata Beograda i Novog Sada je pitanje statusa Vojvodine u potpunosti marginalizovao što sada bezuspešno pokušava da oživi A. Vučić prikazujući po ko zna koji put sebe kao jedinog garanta državnog jedinstva Srbije.

Do sada se pokazalo da niko ne može da preuzme ove studentske proteste jer oni imaju svoju posebnu političku logiku i način funkcionisanja i to bez istaknutih lidera uz izuzetnu organizaciju i dosledno poštovanje i zastupanje formulisanih zahteva od kojih se ne odustaje jer nema kompromisa u njihovom ispunjavanju i nema dijaloga sa onim ko nije nadležan

Imali smo nažalost prilike da vidimo kako je to izgledalo sa njegovom veleizdajom Srba na Kosovu i Metohiji. Do sada se pokazalo da niko ne može da preuzme ove studentske proteste jer oni imaju svoju posebnu političku logiku i način funkcionisanja i to bez istaknutih lidera uz izuzetnu organizaciju i dosledno poštovanje i zastupanje formulisanih zahteva od kojih se ne odustaje jer nema kompromisa u njihovom ispunjavanju i nema dijaloga sa onim ko nije nadležan. Pozivi na razgovor i dijalog neprestano dolaze od predsednika Republike koji je toliko puta pokazao da on u svojoj osionosti i beskrupuloznosti nije sposoban za bilo kakav smislen i delotvoran dijalog, osim za njegove gotovo svakodnevne sve besmislenije i ispraznije monologe na medijima koje on kontroliše. Studentskim marševima do Novog Sada i Kragujevca studenti su proneli baklju slobode kroz Srbiju i podstakli najplemenitije emocije i osećanja u gradovima i selima kroz koja su prolazili vraćajući ljudima povezujući ih i budeći veru u mogućnost dostojanstvenog i slobodnijeg života. Zato nije slučajno što se neprestano čuje poziv na Ustanak kao izraz našeg shvatanja prava na pobunu i otpor protiv uzurpatorske i diktatorske vlasti. Mi smo sada videli drugačiju i slobodniju Srbiju koja nije samo vezana za gradska jezgra u kojima mi živimo o čemu je u jednom pismu svedočio svojevremeno Slobodan Jovanović kao ozbiljnu pouku za vreme u kome mi živimo “Ja sam pred sam rat gotovo sasvim izgubio veru u našu budućnost; sada mi izgleda da smo se prevarili svi m i koji smo postali suviše pesimisti. Beograd nije Srbija, to ne bi trebalo zaboraviti- i mi smo svi grešili što smo u Beogradu videli i zaključivali o celoj zemlji“.

Prateći dosadašnji tok protesta studenata i građana sve je očiglednije da je A. Vučić po prvi put u ozbiljnoj i dubokoj političkoj defanzivi i krizi (uspevao je da ranije proteste relativno lako i uspešno pacifikuje) i da nikako ne uspeva da ostvari suzbijanje i gašenje studentskih protesta i njihovih jasno izraženih zahteva prebaci na politički i stranački teren gde je on tu i najsigurniji

Prateći dosadašnji tok protesta studenata i građana sve je očiglednije da je A. Vučić po prvi put u ozbiljnoj i dubokoj političkoj defanzivi i krizi (uspevao je da ranije proteste relativno lako i uspešno pacifikuje) i da nikako ne uspeva da ostvari suzbijanje i gašenje studentskih protesta i njihovih jasno izraženih zahteva prebaci na politički i stranački teren gde je on tu i najsigurniji, jer u tom prostoru u sudaru sa dezorganizovanom, podeljenom i nejedinstvenom stranačkom opozicijom uspeva da bude apsolutni arbitar i pobednik. Ovoga puta njegovi toliko puta korišćeni politikantski manevri, medijske denuncijacije i difamacije i stigmatizacija političkih aktera upotrebljavani u razaranju i obesmišljavanju delovanja opozicionih partija nemaju očekivane rezultate (osim u njegovom biračkom telu kome se on svakodnevno obraća). Studentski protesti nemaju istaknute lidere i primenjuju oblike direktne demokratije i to je dodatna teškoća u pokušaju njihove diskreditacije i vođenja uspešne medijsko tabloidne hajke protiv njih. U svojim nastojanjima da pacifikuje i ugasi studentske proteste, što je njemu od presudne važnosti za njegov dalji opstanak na vlasti,koristi oveštale i isprazne medijske monologe (hrabreći sebe, svoju kamarilu i pristalice) pokazujući pri tome svu anahronost i prevaziđenost njegovog diktatorskog načina vladavine. Ostao je zaglavljen u analognoj političkoj sferi, prenebregavajući prostu činjenicu da ove proteste vodi generacija koja ima potpuno drugačiji i savremeniji način digitalne brze, koncizne, lucidne i nepredvidljive komunikacije, originalan i na poseban način struktuiran politički senzibilitet i shvatanje politike u kojoj su u centru njihovog zalaganja ideali slobode i pravde.

On u svojoj megalomanskoj opijenošću apsolutnom vlašću i narscističkom opsednošću njegovom do sada neviđenom „istorijskom“ i mesijanskom ulogom (koju je on sam sebi dodelio) ne može da prihvati i razume da je definitivno u Srbiji okončana epoha brutalnog i bahatog kršenja svih demokratskih, civilizacijskih i ustavnih načela, epoha diktatorske vladavine i kulta ličnosti u kojoj je korupcija, beskrupulozna pljačka naprednjačke tzv. poslovne elite i njihovo enormno bogaćenje prožela sve oblasti društva

Oni su uspeli da u svet politike iznova vrate ideale moralnosti i doslednosti sve ono što upravo negira retrogradni naprednjački režim. A. Vučić je uveliko istrošen i prevaziđen tzv. pragmatični politički veteran (kako on sebe voli da predstavlja) postajući tako glavna prepreka za demokratski oporavak i razvoj Srbije i ostvarivanje ideala pravde i slobode koji vode studente u borbi za njihovu budućnost u kojoj nema mesta za lični oblik apsolutističke vladavine. On neprestano koristi zloćudnu retoriku devedestih godina (obojena revolucija, unutrašnji i spoljni neprijatelji, strani plaćenici, beskrupulozni napadi na opoziciju i ljude koji kritički misle, demagogija, ogoljeni populizam i bezočna medijska manipulacija) pokazujući iznova da ostao beznadežni zarobljenik svog izvornog šešeljevskog radikalskog vođenja i poimanja politike. Živi i dalje zaglibljen u njegovom zatvorenom svetu i živom blatu stvorenog privida okružen njegovom slugeranjskom i klijentelističkom svitom, stvarajući sve vidljiviju odvojenost od realnog života, ne verujući više nikome osim svojim iluzijama u opustošenom prostoru u kome se kreće. On u svojoj megalomanskoj opijenošću apsolutnom vlašću i narscističkom opsednošću njegovom do sada neviđenom „istorijskom“ i mesijanskom ulogom (koju je on sam sebi dodelio) ne može da prihvati i razume da je definitivno u Srbiji okončana epoha brutalnog i bahatog kršenja svih demokratskih, civilizacijskih i ustavnih načela, epoha diktatorske vladavine i kulta ličnosti u kojoj je korupcija, beskrupulozna pljačka naprednjačke tzv. poslovne elite i njihovo enormno bogaćenje prožela sve oblasti društva razarajući u isto vreme sve osnovne moralne i vrednosne norme širenjem primitivizma, banalnosti, beskrupulozne pljačke državnih resursa, slugeranjstva, rajetinstva, nasilja i bezobalne laži.

Do A. Vučića ne dopire i ne može da dopre već sada prepoznat osnovni impuls i suština studentskih protesta da su oni pre svega izraz svojevrsne revolucije tišine i doslednosti i mirnih, gandijevskih oblika građanske neposlušnosti ali i manifestacija izuzetne maštovitosti i kreativnosti i samo od reagovanja naprednjačke vlasti i A. Vučića zavisi da li će takvi i ostati

Sloboda i pravda postaju danas vodeće ideje široke i masovne političke pobune u Srbiji i one uspevaju da podignu i ohrabre naše klonulo i dezorijentisano društvo i otvore prostore za vraćanje poljuljanog dostojanstva i vere građana da naše slobodarstvo i odanost idealima pravednog i civilizovanijeg društva (što je naše bazično istorijsko iskustvo i politička tradicija) nije nestala, naprotiv ona je iznova snažno probuđena. Do A. Vučića ne dopire i ne može da dopre već sada prepoznat osnovni impuls i suština studentskih protesta da su oni pre svega izraz svojevrsne revolucije tišine i doslednosti i mirnih, gandijevskih oblika građanske neposlušnosti ali i manifestacija izuzetne maštovitosti i kreativnosti i samo od reagovanja naprednjačke vlasti i A. Vučića zavisi da li će takvi i ostati. Ivana Stefanović je to veoma dobro opisala „Uverena sam da od te tišine nema snažnijeg znaka društvenog osvešćivanja i civilizacijskog preobražaja“. I to lekovito i dalekosežno društveno osvešćivanje potvrđuje reći F. Ničea“ Ništa na svetu ne obuzme čoveka brže od strasti pobune“. Međutim, sve očiglednija je   grčevita namera A. Vučića da istraga o očiglednoj korupciji u rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu ne dođe do njega, sve je izvesnije da će do toga doći jer to je očekivana i predvidljiva posledica njegovog diktatorskog načina vladavine u kome on jedino odlučuje o svim „istorijskim“ građevinskim i infrastrukturnim poduhvatima u našoj zemlji. On mora neprestano pothranjivati svoj posebni „istorijski „ status velikog graditelja i pobednika koji je sada definitivno doveden u pitanje. Zato od toga da li će on u svojoj nemoći da reši ovu za njega najveću i najdublju društvenu i političku krizu koja pre svega dovodi u pitanje njegov opstanak na vlasti, posegnuti za otvorenom upotrebom sredstava sile zavisi i dalji tok i karakter ove istorijske pobune studenata i građana čija strast za pobunom je jača od bajoneta na kojima sada sedi A. Vučić.

Više nema prostora za politikantske, konformističke i kunktatorske kalkulacije i ezopovštinu, ovo vreme zahteva jasno i nedvosmisleno opredeljivanje u odnosu na pogubne posledice ovog kleptokratskog i duboko anticivilizacijskog režima 

Na jednom od studentskih transparenata je pisalo SVAKO CRTA SVOJU DUŠU, to je izraz uspostavljene vododelnice i demarkacione linije u opredeljivanju u odnosu na proteste studenata i građana a samim tim i prema diktatorskom režimu A. Vučića. Više nema prostora za politikantske, konformističke i kunktatorske kalkulacije i ezopovštinu, ovo vreme zahteva jasno i nedvosmisleno opredeljivanje u odnosu na pogubne posledice ovog kleptokratskog i duboko anticivilizacijskog režima. Ovaj talas studentske pobune i sve šireg otpora građana naprednjačkoj vlasti i A. Vučiću nisu pokazali samo anahronost i prevaziđenost vladajućeg režima, njihovu nesposobnost i nespremnost za promenu nedemokratskog i diktatorskog političkog obrasca kojim se oni rukovode, već su jasno ukazali i na nemoć i nemogućnost postojećih etabliranih opozicionih stranaka da sada budu jedan od značajnih političkih subjekata u neophodnoj političkoj artikulaciji sve otvorenijeg narodnog nezadovoljstva i ogorčenja (što bi morao da bude njihov glavni razlog postojanja).

Oni vraćaju moral, načelnost i doslednost u politiku što vapijuće nedostaje našem savremenom političkom životu ali i pre svega opozicionim strankama, one su izgubile integritet i sposobnost akcionog i programskog delovanja

Studentski pokret je otvoreno demonstrirao i nov način razumevanja i oblikovanja politike kao pre svega uporne i dosledne borbe za ostvarivanje jasno postavljenih ciljeva ali i za opšte interese slobode i pravde i uzvišene republikanske vrednosti. Oni vraćaju moral, načelnost i doslednost u politiku što vapijuće nedostaje našem savremenom političkom životu ali i pre svega opozicionim strankama, one su izgubile integritet i sposobnost akcionog i programskog delovanja. A. Vučić je koristeći brutalne metode diskreditacije, stigmatizacije i obesmišljavanja ukupnog opozicionog političkog delovanja uspeo da razori sam pojam politike i našim građanima ogadi svaku političku delatnost, čemu su svoj nezanemarljiv doprinos dali i pripadnici postojeće stranačke opozicije. I to zbog njihove hronične nespremnosti da svoje usko-stranačke interese, liderske sujete , stranačke kalkulacije ali i svoja poslaničke mandate podrede opštem društvenim potrebama interesima. Sasvim bi bilo u skladu sa duhom promena koji nose ovi studentski protesti da predstavnici parlamentarnih opozicionih stranaka vrate svoje mandate i zađu iz Narodne Skupštine, time bi samo dodatno produbile već veliku krizu legitimiteta naprednjačkog režima i A. Vučića. Nažalost, oni nisu spremni da učine ovaj odlučni i delotvorni korak i time dodatno gube svoj već dobrano okrnjeni ugled i kredibilitet god građana koji traže doslednost i principijelnost u vođenu politike. Studentski pokret predstavlja pravu suprotnost ovakvom ustaljenom i prevaziđenom ukupnom načinu stranačkog i političkog delovanja, stoga oni imaju izuzetno veliku podršku pobunjenih i slobodoljubivih građana koji traže političku artikulaciju i društvenu snagu u kojoj će prepoznati spremnost za doslednost i načelnost u zastupanju ideala pravde i slobode.

Ako pogledamo dosadašnje efekte studentskih protesta možemo videti da oni istrajno i u talasima podrivaju politički monolit uspostavljen od strane A. Vučića i to je politička strategija koju su oni izabrali ograđujući se od uticaja opozicionih političkih stranaka i svih onih koji pokušavaju da nametnu svoju političku agendu i preuzmu njihov pokret

Ako pogledamo dosadašnje efekte studentskih protesta možemo videti da oni istrajno i u talasima podrivaju politički monolit uspostavljen od strane A. Vučića i to je politička strategija koju su oni izabrali ograđujući se od uticaja opozicionih političkih stranaka i svih onih koji pokušavaju da nametnu svoju političku agendu i preuzmu njihov pokret, što zorno pokazuje da oni brane i čuvaju svoju autohtonost u anti- političkom i nadstranačkom delovanju. Međutim, ovakav format i oblik funkcionisanja studentskih protesta ima svoje limite i ograničenja, jer nama nije potrebna nekakva talibanizacija studentskog pokreta čemu oni i nisu skloni, niti su okrenuti osvajanju i preuzimanju vlasti mimo opšteg društvenog konsenzusa o formulisanju jasne i dosledne političke i društvene alternative.

A. Vučić pribegava svojoj oprobanoj taktici da kupuje vreme nastojeći da što više utiče na gašenje , iznurivanje i osipanje studentskog protesta što mu do sada nije uspevalo. Takvim njegovim ponašanjem neminovno u centar pažnje i dešavanja dolazi i postavljanje pitanja o nužnosti i formi pre svega neophodne političke artikulacije sve šireg nezadovoljstva građana jer bez promene naprednjačkog režima i ostavke A. Vučića neće biti moguće promeniti vladajući diktatorski režim niti ostvariti promenu sistema u kome će institucije raditi svoj posao kako to zahtevaju studenti na svojim protestima. Nema promene ovog uzurpatorskog sistema u kome su institucije zarobljene i funkciji su vladajuće stranke i A. Vučića bez radikalne promene njegovog diktatorskog režima. Studentski protesti iz 1996. godine i 2000. godine imali su pre svega politički karakter iako su i oni očuvali svoju nezavisnost i posebnost delovanja, ali su ipak u sadejstvu sa tadašnjim snažnim i delotvornim političkim strankama i nevladinim organizacijama uspeli ostvare političku promenu režima Slobodana Miloševića. U sadašnjim društvenim okolnostima to nije slučaj, jer su političke i istorijske okolnosti promenjene, a ova generacija studenata i mladih ljudi ima potpuno drugačiji senzibilitet, shvatanje politike i njene suštine. Zato smo sada svedoci dva paralelna procesa – studentski protest koji ima svoju logiku i doseg delovanja i funkcionisanja parlamentarnih opozicionih stranaka u velikoj meri marginalizovanih bez jasne i jedinstvene političke strategije – izostaje međusobna sinergijai sadejstvo kako bi omogućili organizovanje najšireg društvenog pokreta radi političke artikulacije nezadovoljstva građana i stvaranja uslova za formiranje privremene vlade čiji će zadatak biti da stvori prihvatljive uslove za održavanje slobodnih i demokratskih izbora.

Stvaranje najšireg društvenog pokreta za promenu ovog režima pretpostavlja pre svega minimum zajedničkog pristupa u formulisanju političke alternative koja bi dovela do promene ovog režima mirnim putem. Njeni obrisi se mogu videti u konsenzusu postignutom na zajedničkom stavu da se pre svega beskompromisno podržavaju studentski zahtevi kao osnov za okupljanje i drugih političkih aktera u stvaranju najšireg društvenog pokreta

Treba izbeći kako to ističe Slobodan Samardžić “olako licitiranje o privremenoj vladi“ a to će se desiti ako se ima jasna koncepcija o tome kakav će biti karakter i sastav te vladei na koji način će biti predlagani njeni članovi. Stvaranje najšireg društvenog pokreta za promenu ovog režima pretpostavlja pre svega minimum zajedničkog pristupa u formulisanju političke alternative koja bi dovela do promene ovog režima mirnim putem. Njeni obrisi se mogu videti u konsenzusu postignutom na zajedničkom stavu da se pre svega beskompromisno podržavaju studentski zahtevi kao osnov za okupljanje i drugih političkih aktera u stvaranju najšireg društvenog pokreta. Zatim sledi opredeljenje da opozicione stranke i drugi politički akteri neće učestvovati na izborima bez obezbeđivanja optimalnih izbornih uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora (ti uslovi su već ranije pred parlamentarne i lokalne izbore jasno određeni i formulisani), to je jasan poziv na bojkot izbora koji bi opet bili organizovani po kleptokratskoj naprednjačkoj matrici (sada se zalažu za bojkot izbroa upravo oni koji su tvrdili da je bojkot nesvrsihodan i da ne daje rezultate).

A zahteva se i traži stvaranje uslova za formiranje društva u kome će biti ovaploćeni ideali slobode i pravde kao zaloge za ostvarivanje budućnosti mladih generacija koje neće svoju životnu perspektivu videti u odlasku iz Srbije već u svojoj zemlji u kojoj više nikada neće moći da se stvori diktatorski, kleptokratski, kriminalizovani režim, u kome će biti zarobljene institucije i svakodnevno gažen Ustav. Zato ovi studentski protesti imaju istorijski značaj i ništa više u ovoj napaćenoj zemlji neće više biti isto

Od posebne važnosti da se održi jedinstvo u opredeljenju za bojkot izbora jer imali smo dovoljno neposrednog iskustva kakve su razorne posledice imale nejedinstveni nastup na izborima koalicije Srbije protiv nasilja. Danas ne traži okupljanje političkih i društvenih snaga koje su opredeljenje za promenu ovog diktatorskog režima na koalicionim osnovama već se radi o stvaranju uslova za radikalnu promenu ovog anticivilizacijskog režima i stvaranja uslova za uspostavljanja društva u kome će se poštovati osnovni demokratski principi podele vlasti, sloboda medija i ostvarivati ideali pravde i slobode. Zalaganje za formiranje privremene vlade može se dogoditi samo ako se nastavi što masovniji i širi protest studenata i građana jer je dosadašnje iskustvo pokazalo da A. Vučić jedino reaguje na pritisak javnosti i pobunjenih građana i što on bude veći i organizovaniji to će bti sve otvoreniji put ka prihvatanju ovog zahteva. On zato mora biti jasno i precizno formulisan i određen (koji je karakter privremen vlade, ko je sačinjava i ko predlaže njene članove), bez ostavljanja prostora režimu za manipulisanje i politikantsko manevrisanje. U ovoj fazi studentskih protesta stvoreni su osnovni elementi koji čine njihovu političku artikulaciju, koji će oblik i društveni okvir ona imati odgovor će dati nastupajući dani, možda će nas studenti i ovoga puta iznenaditi kao što su to učinili i nakon prvih protesta koji su organizovale opozicione stranke i organizacije u Novom Sadu.

Nakon Novog Sada i Kragujevca, veličanstvenih okupljanja na Slaviji i Autokomandi neminovno se nameće da će veliko okupljanje u Beogradu dati konačni odgovor da li smo zaista spremni da sprovedemo efikasnu i delotvornu političku artikulaciju studentskih zahteva protesta. Alber Kami s puno prava kaže“ Pobuna nije plemenita sama po sebi, već po onome što traži“. A zahteva se i traži stvaranje uslova za formiranje društva u kome će biti ovaploćeni ideali slobode i pravde kao zaloge za ostvarivanje budućnosti mladih generacija koje neće svoju životnu perspektivu videti u odlasku iz Srbije već u svojoj zemlji u kojoj više nikada neće moći da se stvori diktatorski, kleptokratski, kriminalizovani režim, u kome će biti zarobljene institucije i svakodnevno gažen Ustav. Zato ovi studentski protesti imaju istorijski značaj i ništa više u ovoj napaćenoj zemlji neće više biti isto.