Strategija superhika - Vučićeve "reforme" preko leđa najsiromašnijih

Najavljene bolne reforme buduće vlade podsećaju na priču o Cigi kome je dosadilo da hrani konja i odluči da ga odvikne od hrane. Kad konj posle nekoliko dana ugine, Ciga zavapi: „Hej nesreće moje! Taman sam naučio konja da ne jede, kad on crče!“

Nije sporno da su ekonomske i sistemske reforme neophodne, samo je pitanje koliko će nas one koštati i ko će najviše platiti tu cenu. Ne manje važno je i koji je stručnjak, ekonomski autoritet, napisao najavljene mere i da li su one negde dale rezultate. Od odgovora na ova pitanja imamo samo jedno – program Vlade pisao je Aleksandar Vučić. A kako on zamišlja reforme, najbolje se vidi iz sledeće izjave:

„Zbog mera koje treba preduzeti svi će biti ljuti, ali me to ne interesuje, jer od Srbije treba napraviti pristojnu zemlju zdrave ekonomije, makar naredne dve godine svi morali da trpimo.“[1]

Od teških mera, najavljene su linearno smanjenje plata od 10 odsto u javnoj upravi, porez na plate funkcionera još 10 odsto, dok je porez na imovinu od 1. aprila uvećan do 80 odsto. Ima dosta najava da će i penzije morati da idu dole[2], ali se mandatar još nije izjasnio o tome. Najsiromašniji penzioneri već su prestali da dobijaju pomoć, koja im je sledovala u martu. Očekuje se novi zakon o radu koji će olakšati otpuštanje radnika i smanjiti otpremnine.

Nije teško pretpostaviti, da parafraziramo Vučića, da će slon od reformi, koje se svode na smanjenje plata, otpuštanje, ukidanje socijalne pomoći i povećanje poreza, da se svali preko leđa jelena - običnih građana. Stoga, ovakve reforme ne deluju kao rezultat stručnog promišljanja, već kao ideja koja bi na pamet pala Cigi s početka teksta. Ali, što reče naš budući premijer: „A je l' vi znate bolje?“ Pa, možda i znamo. Ali, hajde najpre da vidimo šta (ne) zna on.

Nova vlada će, dakle, ukinuti solidarni i uvesti linearni porez. Najava ukidanja solidarnog poreza usledila je nakon što su profesori s Pravnog fakulteta ocenili da on krši dva člana Ustava – o jedinstvu pravnog poretka i o nediskriminatornim osnovama oporezivanja. Grupa intelektualaca podnela je Ustavnom sudu zahtev[3] za ocenu ustavnosti solidarnog poreza, koji je potpisalo više od 2.800 profesora, lekara, sudija i umetnika.

Solidarni porez uveden je u januaru ove godine. Njime se za 20 odsto umanjuje deo plate koji prelazi 60.000 dinara i za 25 odsto iznos koji premašuje 100.000 dinara. Linearno smanjenje plata oduzeće svima kojima je država poslodavac 10 odsto plate.

Ovo umanjenje zarada najviše će pogoditi većinu u javnom sektoru koja ima mala primanja, i to pre svega zdravstvo i prosvetu, što će se, između ostalog, odraziti na njihovu motivisanost i produktivnost. Kako ne bi osećali nepravdu zbog političkih funkcionera koje će linearno smanjenje plate manje koštati nego solidarni porez, Vučić je najavio dodatno oporezivanje političara u iznosu od još 10 odsto[4]. Još, međutim, nije jasno kako će se sprovoditi to oporezivanje i na osnovu čega. 

Koliko će pravedno to linearno smanjenje plate zaista biti može se videti iz sledećeg primera. Naime, najveće plate u državnoj administraciji, gde su u većini uhlebljeni stranački kadrovi, imaju isključivo postavljena lica, funkcioneri, rukovodioci i specijalni savetnici. Takođe, s dolaskom (praktično) Vučićeve vlade 2012. godine, porastao je, u mnogim organima i premašio dozvoljenu kvotu, broj zaposlenih po ugovorima. Tako studenti ugovorci za fantomske poslove imaju veće plate nego dugogodišnji fakultetski obrazovani službenici. Stranačkim kadrovima se, po pravilu, primanja pumpaju i visokim platnim razredima, davanjem takozvane pripravnosti i stavljanjem „na projekte“. Ti kadrovi će, i pored linearnog smanjenja plate, moći sebi i dalje da obezbede više nego velike zarade. Pošto budući premijer sada želi da „od Srbije napravi pristojnu zemlju“, trebalo bi prvo da prekine s ovakvom praksom u državnoj upravi. Ako to ne uradi, kola će se slomiti upravo na onim službenicima koji rade posao i koji nemaju partijsku knjižicu.

Mandatar bi morao, takođe, da ozbiljno ograniči službena putovanja, te da se po atraktivnim destinacijama ide samo kada je to za državu neophodno i opravdano. Morao bi da za one koji putuju kontroliše da li se sprovodi uredba Vlade prema kojoj se ne može odsesti u hotelu kategorije iznad četiri zvezdice. Kad ćemo već svi da trpimo, mogao bi da ukine primamljive devizne dnevnice, kao što ih se sam, kako je rekao, odrekao. Dobro će biti ako dosledno sprovede najavu da će prepoloviti broj službenih automobila, kojih je trenutno 50.000 u  javnom sektoru. Računi za benzin, karikirano ulaganje u održavanje i opremu ovih automobila tek dostižu neverovatne cifre.

Ako zaista hoće da pokaže da svi snosimo isti teret bolnih mera, mogao bi u državnoj administraciji da ukine takozvane "posebne" ili "specijalne" savetnike, koji primaju više od 100.000 dinara a najčešće ništa ne rade, niti su po zakonu u obavezi da se pojavljuju na poslu. U „normalnoj“ i „pristojnoj“ Srbiji, postavljena lica u javnoj upravi ne bi mogla kad im se prohte da menjaju mobilne telefone, laptopove, tablete, već da moderne tehnološke trendove prate o svom trošku. Ne bi mogli da na račun države prave basnoslovne račune za mobilne telefone i ne bi mogli da se hrane i opijaju naplaćujući to od države kao „reprezentaciju“. Lica na položajima sklona su da ništa ne plaćaju – ni račune, ni hranu, ni stan, ni gorivo. To su ljudi koji ne žive od svojih plata kao ostali građani. Do kojih sitnica ide ta praksa parazitiranja govori i priča upućenih da je ministar u Cvetkovićevoj vladi na račun ministarstva naručivao ženske časopise za svoju suprugu.

Na drugoj strani, za najniže državne službenike koji nose posao i koji nemaju stranačku zaleđinu, primanja nisu zavidna. Savetnik sa fakultetom bez stranačkih leđa ima platu od 40.000 do 50.000 dinara i nema nikakvu šansu da napreduje koliko god bio odličan u svom poslu. Čistačica, vozač ili kafe kuvarica u Vladi primaju 20.000 do 30.000.

Zanimljivo je i to što je Vučić, najavljujući teške mere, zaboravio na brojne beskorisne državne agencije u kojima su plate i po nekoliko puta veće nego u ministarstvima i lokalnim vlastima. Od gromoglasno najavljene seče agencija pre dve godine kada je došao na vlast, od njih 131, ukinuto je samo 7 agencija, tj. one su pripojene odgovarajućim ministarstvima.

Prema podacima Unije poslodavaca[5], Srbija je evropski rekorder po broju državnih agencija. Nemačka kao vodeća privredna sila sveta ima svega 6 takvih agencija, Slovačka 8, Finska 9, a Češka 11. Ove agencije državu koštaju 820 miliona evra godišnje. Za mnoge od njih nije jasno ni čemu služe, poput Agencije za pomorsku plovidbu, Direkcije za izgradnju i razvoj Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom, Uprave za rodnu ravnopravnost itd.

S druge srane, delatnosti brojnih agencija se međusobno preklapaju ili se podudaraju s poslovima koje obavljaju druge slične institucije ili ministarstva. Primera radi, Ministarstvo prosvete osnovalo je dva zavoda čije se nadležnosti očigledno podudaraju – jedan za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, a drugi za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Imamo tako i Upravu za šume, Budžetski fond za šume i Upravu za zaštitu bilja, Direkciju za građevinski inženjering i Građevinsku direkciju Srbije. O broju zaposlenih u ovim telima nema zvaničnih informacija.

Pored toga, ušteda bi mogla da se ostvari i ukidanjem nadoknada u upravnim i nadzornim odborima preduzeća u stoprocentnom državnom vlasništvu, gde su, opet, uhlebljeni stranački i njima bliski ljudi. Izvršni direktor Asocijacije malih i srednjih preduzeća Zoran Vujović tvrdi da na nadoknade u upravnim i nadzornim odborima u javnim preduzećima odlazi 500 miliona evra godišnje[6]. Nadoknade u odborima su u proseku 600 evra, dok su u zavodima za zdravlje, Beogradskoj tvrđavi, Gradskim pijacama po 1.000 evra. Vujović je naveo da u Srbiji postoji 7.000 ustanova koje su 100 odsto na državnom budžetu, a 8.000 indirektnih korisnika budžeta.

Najzad, kakve su to reforme zbog kojih će „običan smrtnik“ u Srbiji morati na pritegnutom kaišu da probuši još koju rupu, a da tajkuni ne plaćaju milionske iznose za porez? Poreska uprava je objavila spisak dužnika[7] na kojem su 482 firme koje ukupno duguju 513 miliona evra, od čega deset tajkuna duguje 100.