Potencijalna spoljnopolitička stabilizacija

Povodom odlaska delegacije Republike Srbije na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem u Kinu, u javnosti su se pojavile kontroverzne reakcije. Bilo da se radi o tekstovima koji se podsmevaju ovom spoljnopolitičkom potezu sumnjajući u njegovu smislenost, efikasnost ili u njen eventualno pozitivan dugoročni ishod, bilo da se radi o tekstovima koji samo indirektno ispituju političku pozadinu ove posete Kini, i njeno stvarno značenje, poseta najmnogoljudnijoj i jednoj od najrazvijenijih zemalja, koja je poslednjih godina progresivno profitirala u svetskim trgovinskim razmenama, podigla stepen tehnološkog i ekonomskog razvoja bez radikalnijih promena društvenog uređenja, pokrenula je raspravu o spoljnoj politici Republike Srbije i još jednom uslovila postavljanje pitanja: Kuda ide Srbija?

Kraj 2007. godine je očigledno bio i kraj spoljne politike bazirane na specifičnoj, u suštini, disfunkcionalnoj teorijskoj paradigmi čija je esencija dolazila do izražaja u geografsko-političkom dogmatizmu, evrofanatizmu, deformisanoj percepciji sveta i odnosa snaga u njemu, kao i u specifičnom tumačenju unutrašnjih društvenih (regionalnih, urbano-ruralnih, klasno-slojnih, dijalektoloških, verskih) razlika pomoću teorijskog modela čiji je polazni aksiom: Srbija je na unutrašnjem planu politički i kulturološki nepomirljivo podeljena. Uspostavljanje ovakve paradigme, na čijoj osnovi su definisane strategije i prioriteti spoljne politike Srbije je, sa jedne strane, zaista bio ''istorijski nužan proces'' ma koliko ta istina iritirala ili banalno zvučala posebno kreativnim i inteligentnim ljudima koji ne pristaju na istorijske nužnosti i priče o bezalternativnim putevima, sa druge strane, njena istorijska nužnost bez navodnika, nije uspela da otkloni ili smanji utisak o bizarnosti iste.

Na sreću ovakav pristup spoljnoj politici je tokom 2008. godine dobrim delom napušten. Na unutrašnjem političkom planu, godina 2008. je bila puna političkih incidenata, političkih kolektivnih trauma, izbornih razočarenja. Godina 2008. je godina kada je Kosovo proglasilo nezavisnost i odmah nakon toga bilo priznato od čitavog niza zemalja od Avganistana, SAD, skoro svih članica Evropske unije pa sve do Crne Gore i Makedonije. Godine 2008. smo dobili udarac nožem u leđa, pa u srce, pa u leđa, pa opet u srce. Od onih od kojih to nismo očekivali. Godina 2008. je godina tokom koje su se organizovali najbizarniji politički performansi s namerom da emituju poruke u apsolutnoj suprotnosti sa proklamovanim idejama za koje su se učesnici i organizatori navodno zalagali. Godina 2008. je godina povišene aktivnosti pokvarene sile mraka, godina u kojoj su pretnje ubistvom poslate predsedniku države, jednom univerzitetskom profesoru i predsedniku jedne od najznačajnijih političkih stranaka. Godina 2008. je godina tokom koje su zaslužni ''majstori'' političke igre, propagande i manipulacije, kakvih ima malo u celom svetu, dobili nova ''nameštenja'', ''unapređenja'', u skladu sa zaslugom. Godine 2008. su nas Rusija, SAD, Nemačka, Velika Britanija, posmatrale sa najvišom pažnjom. Godine 2008. uhapšen je i predat Radovan Karadžić. Godina 2008. je godina tokom koje se politički haos u Srbiji poklopio sa svešću građana SAD i zemalja Evropske unije, da i oni žive u jednoj vrsti haosa generisanog višedecenijskom neoliberalnom ekonomskom politikom. Još jedan dokaz da se bitne unutrašnje promene u Srbiji uvek poklapaju sa promenama u svetu-1941, 1948, 1968, 1986, 1999 (?), 2008. (?) godina. Koliko su naši analitičari bili šokirani zbog čitavog niza kontroverznih događaja u Srbiji, isto toliko su bili šokirani zbog talasa finansijske krize koji se pojavio na Zapadu pitajući se: Da li je moguće da se i kapitalističkim zemljama desi ekonomska kriza?, a još više zbog promene američke politike koju je najavio i počeo da sprovodi novi predsednik SAD Barak Obama. Bilo je to napuštanje svih onih ključnih reči koje su obeležavale američki politički život tokom poslednjih decenija. Kao što su u Srbiji unutrašnje političke, idejne, a najverovatnije i mnoge, krajnje banalnim uzrocima, uslovljene konfrontacije, došle do kulminacije i do svog krajnjeg apogeja, zahtevajući nekakvu promenu, tako je i sa supersilom SAD. Dominantni unutarpolitički i spoljnopolitički koncepti  svojstveni američkoj politici tokom kasnih 80'tih, zatim tokom 90'tih i u prvoj polovini prve decenije 21. veka, su postali toliko disfukcionalni da su neizbežno morali biti dovedeni u pitanje, pa čak i delimično napušteni.

Pa ipak, u Srbiji se tokom 2008. godine, uprkos mnogobrojnim teškim događajima, koji nisu ulivali nikakvu nadu niti davali povoda za optimizam, pojavila konstruktivna transformacija upravo u oblasti spoljne politike. Ta transformacija je došla do izražaja u napuštanju ili revidiranju starog postpetooktobarskog spoljnopolitičkog koncepta i u konstrukciji nove spoljnopolitičke paradigme adekvatnije unutrašnjem političkom životu ali i savremenom globalnom svetu i promenama koje se u njemu odvijaju. Međutim do napuštanja/revidiranja ovog spoljnopolitičkog koncepta ne bi došlo da se nisu desile neočekivane promene idejnog profila skoro svih naših političkih stranaka. U najvažnije promene spadaju promene idejnog profila/identiteta DS, SPS, i SRS(SNS). Promene idejnih profila nekoliko naših političkih stranaka su se desile skoro sinhronizovano, u vremenskom intervalu od samo nekoliko meseci, pod uticajem čitavog niza faktora, od onih koji se mogu protumačiti kroz prizmu tzv. pokretne hegemonije (izlaženje u susret bloku otpora institucionalnoj političkoj moći usvajanjem baš njihovih ideja), preko onih koji se odnose na idejnu promenu determinisanu željom da se uđe u vlast po cenu autonegacije, pa sve do onih faktora koji se odnose na svest skoro svih učesnika našeg političkog života da je sukob došao do tačke kulminacije te neizbežno mora biti relativizovan i prevaziđen. Demokratska stranka je krajem 2007. godine svoj profil delimično promenila u tri sektora, to su: politika identiteta, ekonomska politika, spoljna politika. Iako je nemoguće izbeći pitanje da li je to učinila zbog želje da opstane na vlasti ili zbog unutrašnje promene odnosa snaga u ovoj stranci, neosporno je da je ova stranka uz, ipak, mnogobrojne ograde i upitnike, demonstrirala svoj delimičan izlazak iz političko-ekonomsko-spoljnopolitičkog i kulturološkog koncepta koji joj je bio svojstven u periodu od 2000. godine pa do 2007. Dolazak kineskog generala na svečanost povodom obeležavanja Dana vojske 2008. godine, saradnja sa Rusijom, poseta Kini, skori dolazak predsednika Rusije D. Medvedeva u Srbiju, obnavljanje odnosa sa zemljama koje su pripadale nekadašnjem Trećem svetu, ukazuju na eventualnu promenu identiteta i profila ove stranke, koja će se svakako reperkutuje na ekonomski i politički život u Srbiji. Sledeća stranka koja je ozbiljno promenila svoju prirodu je SPS. Ulaskom u vlast nakon parlamentarnih izbora tokom 2008. godine, ova stranka je takođe što zbog interesa, što zbog društvenih okolnosti, odbacila svoju antievropsku poziciju i počela aktivno da učestvuje u evrointegracijskim procesima. Ovu stranku više nije moguće kvalifikovati bilo po političkim ili navodno kulturološkim kriterijumima, kao stranku koja pripada antievropskom bloku. Najdramatičnije promene profila su se desile unutar SRS. Raspad SRS spada u red najvažnijih događaja u Srbiji od 2000. godine do 2008. No, iako značajan, nije napisan skoro nijedan tekst u kojem bi se ozbiljnije analizirao ovaj fenomen. Upadljivo odsustvo analiza ovog događaja uz istovremeno rasprostiranje jednog od najbanalnijih tumačenja cepanja SRS u vidu proglašavanja Tomislava Nikolića izdajnikom u ''opozicionim'' medijima, predstavlja jedno od najjeftinijih oblika političke manipulacije koju je smislio ko zna ko i ko zna gde. Lokalni izbori u Voždovcu, Zemunu, Kosjeriću, uz uvažavanje ocene da su ovi izbori ukazali na rast broja izbornih apstinenata, indikator su da će SNS najverovatnije biti politička stranka sa ogromnom podrškom građana. Dakle, sa jedne strane, ova stranka će imati veliku izbornu podršku na eventualnim izborima sledeće godine, sa druge strane, njen profil se bazira na spoljnopolitičkoj paradigmi, najavljivanoj tokom poslednjih predsedničkih i parlamentarnih izbora 2007, i 2008. godine, koja ne isključuje saradnju sa Evropskom unijom, odnosno Zapadom. Sledeća bitna karakteristika ovih stranaka tiče se njihove internacionalne ideološke pozicioniranosti. Dok je DS članica Socijalističke internacionale, i sebe definiše kao stranku levice (mada u njenoj dosadašnjoj praksi nema skoro ničega, osim multikulturalizma i internacionalizma, što bi asociralo na stranku leve orijentacije), SNS samu sebe definiše kao stranku umerene desnice (mada se SRS konstantno protivila neoliberalnoj ekonomskoj, kulturnoj politici) i teži pridruživanju koaliciji narodnjačkih stranaka u Evropskoj uniji. Iako mnogi s razlogom smatraju da je distinkcija levo-desno nepotrebna i politički opasna jer asocira na podelu komunisti-antikumunisti, odnosno partizani-četnici, i mada je u skoro svim evropskim zemljama ova podela relativna, ipak je srpskom političkom sistemu potrebno preciznije definisanje političkog sistema i preciznije pozicioniranje političkih stranaka. U protivnom se politički život u Srbiji od sukoba ideja, i koncepata koji se odnose na realne društvene probleme, pretvara u huku i buku o Zapadu i Istoku, u sukob ličnosti, puku borbu za moć, klevetanje. Iza ove huke i buke, u pozadini kleveta i bavljenja banalnim pitanjima ili pitanjima koja su izvan potencijala svih građana zajedno, se često i uglavnom odvija pljačka i enormna korupcija.

Uzimajući u obzir ove promene i profilisanje nekoliko političkih stranaka, odbacivanje radikalnog geografsko-političkog dogmatizma u spoljnopolitičkoj orijentaciji, definisanje, koncipiranje i vođenje spoljne politike čiji je prioritet članstvo u Evropskoj uniji, uz istovremenu saradnju sa zemljama kao što su Rusija, Kina, sada je moguće i nema ni spoljnopolitičke ni unutarpolitičke inhibicije koje bi zemlju mogle ponovo izolovati za jednu od četiri postojeće strane sveta.

Potrebno je takođe istaći da je promenjena spoljnopolitička paradigma Srbije kompatibilna trendovima u svetu koji su odavno (baš kada je SRJ bombardovana) najavili novi talas prestrojavanja u međunarodnim odnosima, kraj vladavine svetom iz jednog centra moći,početak multipolarizacije, aktivniju ulogu Rusije, Kine, Brazila, Indije u svetskoj politici, u svetskim trgovinskim razmenama, pa i unutar OUN. Upravljanje spoljnom politikom na početku 21. veka, zahteva veći stepen fleksibilnosti i adaptibilnosti, svest o činjenici da je savremeno društvo izrazito dinamično, da se unutar njega velikom brzinom smenjuju centri tehnološkog i ekonomskog razvoja. Srbija je (zajedno sa Crnom Gorom) u jednom dugom vremenskom intervalu bila u fazi sukoba najvišeg stepena sa zemljama Evropske unije, a nakon ove faze ušla u sledeću fazu koju su karakterisali mukotrpni pokušaji popravljanja svog položaja u međunarodnoj zajednici. Promene političkog profila naših najvažnijih političkih stranaka, odnosno odbacivanje sopstvenih dogmi, ali i promenjen, bar delimično blagonakloniji odnos stranih diplomata prema strankama ''bivšeg režima'', nam govore o tome da ulazimo u sledeću, novu političku fazu na unutrašnjem ali i na spoljnopolitičkom planu.

U ovoj novoj fazi se nalaze i potencijali za dugoročnu stabilizaciju, ali i potencijali za socijalnu eksploziju i nestabilnost. Od samih ljudi u ovoj zemlji, odnosno od intelektualaca, narodnih poslanika, političara, predsednika političkih stranaka i njihovih savetnika, masovnih medija-urednika, zavisi da li će doći do stabilizacije ili destabilizacije zemlje. Teme koje će biti aktuelne, bilo zato što se nalaze na dnevnom redu u parlamentu, ili zato što ih nameće sama stvarnost su sledeće: autonomija Vojvodine, evrointegracije, za odnosno protiv NATO-a, socijalno stanje, korupcija u svim oblastima. Sve ove teme su ozbiljne i zahtevaju rasprave koje karakteriše visok stepen racionalnosti sa što manje emocionalnog angažovanja i što više svesti o opštem interesu,što više uzajamne tolerancije uz istovremenu političku borbu koju višepartijski sistem podrazumeva i zahteva. Bivša SFRJ se na drastičan, dramatičan i nesrećan način raspala upravo zbog povišenih emocija koje su karakterisale tadašnje socijalnopsihološko stanje. Intenzifikacijom i aktivacijom emocija na kolektivnom planu, čoveku mase se uliva osećaj da aktivno učestvuje u istoriji, da je svoje postojanje jednom zauvek potvrdio i dokazao svojom mržnjom, svojom strastvenom željom za osvetom, itd. Upravo suprotno, baš tada je postao objekat jezivih političkih manipulacija i nemilosrdne propagande. Poslednja priča o četnicima i partizanima, pokrenuta u svrhu dezintegracije i antagonizacije društva, po ko zna koji put, je mnogima dokazala da, iako se busaju u svoja patriotska prsa, u svoj um, u svoje dušebrižništvo, u svoju borbu za nacionalni identitet i državni suverenitet, lako ih je okrenuti jedne protiv drugih. To nije zato što je srpski narod podeljen, jer srpski narod je podeljen politički, dijalektološki, po geografskom poreklu, po kulturnim karakteristikama, koliko i svi drugi narodi na kugli zemaljskoj.To je zato što nedostaje racionalnosti. A što se tiče podeljenosti, Maks Veber je baveći se problemom nacije, striktno isticao da postojanje regionalnih, kulturnih, dijalektoloških podela i razlika unutar jedne nacije ne dovodi u pitanje postojanje te nacije.Kulturna homogenost nije svojstvena ni primitivnim plemenima a kamoli savremenim nacijama.

Sve u svemu, uz uvažavanje argumenata koji su navedeni u svrhu odbrane različitih stavova u vezi najnovijih spoljnopolitičkih poteza Ministarstva spoljnih poslova, ti potezi su, uz izvesne ograde, ipak umniji od onih koji su se povlačili u periodu od 1989. do 2000. i od 2000. pa sve do 2007. godine. Građani ove zemlje bi hteli nakon dvadeset godina turbulencija stabilno pozicioniranje Srbije u međunarodnom kontekstu odmah, sada, istog trenutka. Ali, ako postoji nešto što je u savremenom društvu na kraju prve decenije 21. veka, dinamične i procesualne prirode, onda je to upravo spoljna politika. Nastavak evrointegracijskih procesa, saradnja sa SAD, Rusijom, Kinom pa čak i sa zemljama koje su pripadale Pokretu nesvrstanih će možda doprineti postepenoj stabilizaciji Srbije na spoljnopolitičkom planu. Trenutna spoljna politika koju karakteriše kompleksnost, dinamičnost, rezolutnost po pitanju prioriteta, ulagalje napora u odbranu i realizaciju državnih interesa što i jeste svrha spoljne politike, zaslužuje da ima društvenim, političkim i parlamentarnim konsenzusom obezbeđenu podršku građana ove zemlje.