Едвард Џозеф: Србију интегрисати у НАТО. Улазак Србије, најстаријег и најближег пријатеља Русије у Европи, задаће геополитички пораз Москви и Пекингу

За мање од годину дана, колико је провео на функцији америчког председника, Доналд Трамп је најмање шест пута променио став о Украјини – пре него што је формулисао актуелну позицију да је прекид ватре потребно успоставити на актуелним линијама фронта између Украјине и Русије. Реч је о приступу који су прихватили украјински председник Володимир Зеленски, као и Европска унија, пише Едвард Џозеф предавач Школе за напредне међународне односе (САИС) на вашингтонском Универзитету Џонс Хопкинс у свом научном раду.

Током ових осцилација које, како наводи Џозеф, изазивају вртоглавицу, руски председник Владимир Путин се све више усредсређивао на један краткорочни циљ: територију.

“Путин се устремио на важно подручје западног Донбаса, који руске снаге не контролишу, и можда никада неће контролисати – имајући у виду континуирану савезничку подршку Украјини. Са друге стране, Зеленски категорички није искључио преговоре о територији. Уместо тога, инсистира да се питање територија не може одвојити од безбедносних гаранција”, наводи амерички стручњак у студији.

Другим речима, пише Едвард Џозеф, модалитети заштите украјинске безбедности – не само питање територије – представљају непосредну препреку прекиду ватре.

“Пошто је (за сада) искључио снабдевање Украјине крстарећим ракетама Томахавк, Трамп указује да је потребно да се стране у сукобу изборе за решење. Осим људских жртава руских напада, продужавање тренутног стања охрабрује Путина, који верује да исцрпљивањем може да победи у рату”, наводи предавач САИС-а.

Џозеф, познавалац прилика на Балкану указује да је Кремљ - који сматра да има предност у људству, наоружању и мобилизацијским капацитетима - охрабрен очигледним потешкоћама Украјине да мобилише регруте.

“Пошто је Трамп и даље невољан, а Европа углавном неспособна да Кијеву пружи помоћ која ће допринети промени стања на фронту, постоји ли начин да се стране усмере ка прекиду ватре?”, пита предавач на престижном америчком универзитету у свом есеју.

“Заиста, председник Трамп може да прекине пат позицију окретањем ка Балкану – који делује као театар надгорњавања у ком Сједињене Државе и њихови савезници имају стратешку предност. На два комплементарна начина, Вашингтон може да искористи Путинове опсесивне ставове о Србији и Косову, отварајући одржив пут ка прекиду ватре у Украјини, истовремено вршећи додатни притисак на Кремљ да га прихвати”, пише Џозеф.

Указује да би Сједињене Државе могле да искористе, како га означава, косовски модел садржан у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација (УН).

„Услове са којима се сагласила Русија - примењене за заустављање сукоба са Србијом након интервенције НАТО-а пре четврт века. Уместо аморфног, неефикасног позива на размену територија која би окончала рат – или тражења од крајње неповерљивих страна да саме постигну решење – Бела кућа може да предложи да Кијев и Москва прихвате привремени споразум о Донбасу и другим (договореним) спорним територијама, сличан косовском”, сугерише предавач на Универзитету Џонс Хопкинс.

Џозеф примећује да би за САД и њихове европске партнере био кључан приступ попут Резолуције 1244. Алудира ту, како наводи, на одрживи редослед: “Бавио би се суверенитетом над Донбасом, пре него што се позабави безбедносним гаранцијама. Сада када је свеобухватно питање у чијем власништву је Донбас, остављено по страни, Русија и Украјина могу себи приуштити да преговарају – ставку по ставку, уз помоћ Сједињених Држава”, указује амерички стручњак.

Тим преговорима би, како наводи, били обухваћени модалитети потребе за трајно примирје, укључујући мировне снаге, континуирану војну помоћ Украјини, администрацију неке треће стране у Донбасу и друга важна питања.

 “Трамп може да изврши притисак на Путина да прихвати тај приступ тако што ће Србији (и Косову) понудити чланство у НАТО-у, чиме ће руском лидеру нанети тренутни и узнемирујући ударац. Таква промена курса за Вашингтон и Београд је изненада постала могућа, с обзиром на актуелну унутрашњу кризу у Србији и Трампову спремност да размотри неуобичајена решења. Новоисказана чврстина администрације у приступу према енергетском сектору Русије - сугерише да је Вашингтон отворен за притиске на Кремљ све док не обухватају системе наоружања на украјинском терену који би могли допринети ескалацији”, наводи Џозеф у научној студији.

Косовски модел и Резолуција 1244 као основа за примирје у Украјини

Амерички стручњак за Балкан наводи да би, како га назива, косовски модел омогућио свакој од страна да задржи територијалне претензије над Донбасом, док истовремено нуди значајне, непосредне користи Кијеву и Москви.

“Кључно за Украјину, Резолуција 1244 је заобишла питање суверенитета Косова – предвиђајући коначно решење засновано на вољи народа. Успостављајући искључиво привремену и прелазну администрацију УН, Резолуција 1244 је отворила путању за Косово да на крају прогласи независност од Србије, иако не проглашава независност – нити забрањује. Зеленски је много склонији да прихвати такав аранжман, који омогућава украјинском председнику да својим грађанима каже да је Донбас и даље саставни део Украјине – и да ће народ Доњецка и Луганска (и усаглашених суседних области) одлучивати коме ће се приклонити”, указано је у тексту.

Наводи се да би у корист Кијева могла ићи демографија у Донбасу и другим територијама обухваћеним спором – јер је становништво далеко измешаније него на Косову – где је сваки референдум о независности био готово унапред одеређен.

“Уз помоћ америчке администрације, Украјина и Русија могу преговарати о условима за гласање расељених лица и избеглица на могућим референдумима. Како је прописано украјинским Уставом, коначну одлуку донели би сви украјински гласачи на референдуму”, пише Едвард Џозеф.

Предвиђа да би, као и на Косову, за администрирање Донбасом биле задужене Уједињене нације или Европска организација за безбедност и сарадњу (ОЕБС).

“То би омогућило Зеленском да размотри привремени пристанак на администрацију УН у подручју западног Донбаса. Обухватање те територије, коју Русија не контролише, повећава изгледе за преговоре о одрживим безбедносним гаранцијама – односно компромис”, указано је у тексту.

Иако би, наводи Џозеф, додатну територију довео у опасност - Кијев би стекао општи степен безбедности, али и краткорочне користи на територији коју Русија окупира.

“То би допринело брзо заустављање интензивне русификације анектираног Донбаса, укључујући одузимање имовине, наметање руских пасоша и војну индоктринацију деце. Као и на Балкану, УН или ОЕБС би основали комисије за имовину, омогућавајући расељеним особама да остваре захтеве без руских ограничења, подстичући масовни повратак избеглица”, пише у студији.

Наводи се да је кључно за Русију, то што би решење по моделу Резолуције 1244 одмах прекинуло чак и симболички суверенитет над Донбасом и околним подручјима – укључујући, у складу са могућим договором, и области које Русија не контролише и никада не би контролисала.

“У Резолуцији 1244, Савет безбедности је имплицитно наложио да нема враћања Косова под српску контролу. Заиста, у новембру 2005. године, Русија, Сједињене Државе и још три чланице контакт групе поставиле су принципе да се Косово не враћа у ситуацију пре марта 1999. године”, наводи амерички стручњак.

У студији уверава да би Москва, Кијев и Вашингтон такав модел могли применити у тренутним околностима.

“Саглашавајући се унапред да неће бити повратка на предратне околности, док истовремено разматрају поделу, уједињење Донбаса са Русијом или нови облик интеграције унутар Украјине, у зависности од одлуке грађана тог региона. Без двосмислености, стране би одредиле дефинисана потенцијална решења која би обухватала став Москве о суверенитету, као и ставове Кијева. У случају ратификације у Савету безбедности, то би могло представљати снажан подстицај Путину, који би на унутрашњем пољу, то могао да представи као међународно признање руског Донбаса”, предложено је у тексту.

Предлогом политичког решења за Донбас Џозеф указује да може отпочети важна дискусија о безбедносним гаранцијама – једном од неиспуњених обећања Путиновог и Трамповог самита на Аљасци.

“И ту је потребно укључити одредбе повољне по Путина - уз повећани притисак Сједињених Држава на Москву и већу војну подршку Кијеву. То повећава изгледе за договор о безбедности. На крају крајева, мировне снаге других држава обезбеђиваће територију коју жели Путин. Теоретски, могле би и да је контролишу кроз политички процес (или прекид примирја, руски план који САД и њихови савезници морају да зауставе). Као и Резолуција 1244, ново решење којим су посредовале Сједињене Државе садржаће детаљне, свеобухватне безбедносне одредбе, укључујући и о мировним снагама”, прецизирано је у документу.

Наводи се и да би се Путин тешко могао имати нешто против употребе модела по узору на Резолуцију 1244.

“Руски лидер је учестало тражи строго придржавање одредаба Резолуције Савета безбедности 1244 о Косову, док је више пута указивао на ‘косовски преседан’ као оправдање за анексију украјинске територије. Говорећи пред Думом у марту 2014. године, изјавио је да је ситуација на Криму апсолутно иста као и сецесија Косова од Србије. Након инвазије у фебруару 2022. године, Путин је пренео генералном секретару УН Антонију Гутерешу да је признање Косова као независне државе преседан на ком би било засновано руско признавање независног Донбаса”, примећује Џозеф у својој студији.

У тексту подсећа и на тврдње руског председника Путина да поштује вољу народа.

“Предлажући анексију Крима руској Думи марта 2014. године, Путин је рекао да је Крим одржао референдум у потпуности усклађен са демократским процедурама и међународним нормама. У септембру 2022. године, Путин је прогласио да су одржани референдуми и пребројани гласачки листићи, као и да је народ Донбаса и суседних региона одабрао недвосмислено отцепљење”, пише амерички стручњак.

Према његовом мишљењу, тренутно је неважно да ли су ти референдум били лажни, Путинове речи цинизам, или је пак циљ руског лидера да Украјину у потпуности претвори у марионетску државу.

“Важно је хитно оживљавање дипломатије коју предводе Сједињене Државе приморавањем Русије и Украјине да одговоре на конструктивне америчке предлоге за прекид ватре. Путинова посвећеност Резолуцији 1244 и подршка референдуму отварају простор за то. Како се шансе Украјине на бојном пољу буду побољшавале уз континуирану подршку САД и Европе, тако ће се побољшавати и изгледи за дипломатију — засновану на практичном моделу Уједињених нација за Косово. Руски председник га заговара дуже од две деценије”, примећује Едвард Џозеф.

Унапредити модел прекида ватре на Косову увођењем Србије у НАТО

Амерички стручњак уочава и да, како наводи, незадовољство руског председника због Косова, отвара могућности напретка са Србијом који би Београд могао извући из орбите Кремља и оснажити амерички утицај на Москву.

“Више од словенског братства, историје или антиамеричке антипатије, руско-српски односи почивају на чврстом противљењу Кремља независности Косова. Уз Кину, Русија користи своје право вета у Савету безбедности да држи Косово ван УН, подржавајући непријатељство Београда према бившој покрајини. Изолација Косова остаје главни приоритет спољне политике српског председника Александра Вучића, темељ блиских односа Београда са низом малигних актера, укључујући Иран, Венецуелу, Кубу, као и Русију и Кину”, наводи он.

Подсећа и да су у реткој отвореној критици, априла 2022. српски медији оптужили Путина да је Србији забио нож у леђа, пошто је генералном секретару Уједињених нација Гутерешу пренео да је, како га је означио, косовски преседан омогућио да заобиђе централне власти – импицитно Београд или Кијев.

“Путин је предузео одлучујући корак у признавању Косова, олакшавајући Вашингтону и Западу да га реше“, преноси Џозеф у својој студији речи Срећка Ђукића, бившег амбасадор Србије у Белорусији.

Такође, амерички стручњак подвлачи да би, за разлику од председника Џоа Бајдена – за кога сматра да је пропустио одличну прилику да прекине стратешко партнерство Београда са Москвом, Доналд Трамп може да изазове одлучујући раскид нудећи Србији и Косову чланство у НАТО-у.

 “Понуда Вашингтона и прихватање Београда имаће тренутни, трансформишући ефекат на Балкану и шире. Рушећи самонаметнути табу о придруживању Алијанси, прихватање НАТО-а Србије – најстаријег и најближег пријатеља Русије у Европи – задаће брз и узнемирујући ударац Путину и геополитички пораз Москви и Пекингу”, уверен је Џозеф.

Осим тога наводи и да за разлику, како је означава, београдске споре шараде у вези са чланством у ЕУ - окончање српске неутралности и чланство у НАТО-у није компатибилно са Вучићевом вишевекторском спољном политиком или оживљавањем великосрпског национализма.

“За Београд, прихватање чланства у НАТО-у – који је бомбардовао Србију 1999. године – значило би и коначно прихватање исхода резултата агресивних ратова покренутих под председником Слободаном Милошевићем. Са највећом, најдестабилизујућом земљом на Балкану коначно у западном табору, Трамп може преузети заслуге за окончање читаве тридесетпетогодишње драме у вези с Југославијом. Нестабилни Балкан више неће служити као полигон за руско хибридно ратовање, кинеску економску субверзију, нити ће чамити као ‘сива зона’ организованог криминала, трговине дрогом и друге безбедносне претње”, подвлачи амерички стручњак за Балкан.

Та, како је означава, драматична промена правца за Трампа и проширење Алијансе снажно би одјекнули у Кијеву -  чинећи украјинске територијалне уступке изводљивијим.

“Безбедносне гаранције америчке администрације постаће уверљивије за Украјину, са недвосмисленом посвећеношћу САД-а НАТО-у исказаном на Балкану. Зеленски ће прихватити помоћ знајући да ће српска муниција директно пристизати у Украјину, неометана претњама Москве. Понуда чланства Косову и Србији ће нагласити агенду Алијансе, показујући да НАТО доноси стратешке одлуке, било да се ради о Балкану или источном крилу, без спољног притиска”, уверава Џозеф у студији.

Он примећује да председник Србије Александар Вучић, за кога каже да се суочава са најтежом кризом током дванаестогодишње владавине, има добар разлог да прихвати описану понуду.

 “Трампова огромна популарност у Србији чини америчког председника једином фигуром која може учинити чланство у НАТО-у прихватљивим у земљи. Дуго одлагана одлука Трампове администрације да спроведе Бајденове санкције против српске националне нафтне компаније, НИС, отвара нову фазу у односима Србије са Русијом и САД. Администрација је јасно ставила до знања да Београд мора да организује продају руског власничког удела у НИС-у власницима који нису Руси или да национализује НИС. У сваком случају, Београд би могао да доживи раскид са Кремљом и добије прилику да коначно одреди своју стратешку оријентацију ка Западу”, тумачи Џозеф.

Срдачни односи Београда са НАТО-ом

Неспорећи негативне наративе српских власти, амерички стручњак примећује да Београд има срдачне односе са НАТО-ом, како у Србији тако и на Косову, где су мировне снаге КФОР-а прихваћене међу становништвом.

 “Случајно или не, Београд је упутио новог амбасадора у Вашингтон - бившег министра одбране Драгана Шутановца, који се снажно залагао да Србија прихвати реалност и унапреди економске и безбедносне интересе придруживањем НАТО-у. Трамп би понуду Србији за чланство у НАТО-у могао појачати издашним инвестиционим и одбрамбеним пакетом у оквиру Стратешког дијалога Сједињених Држава и Србије који је покренула Бајденова администрација”, сматра експерт за Балкан са Универзитета Џонс Хопкинс.

Изгледи озбиљних реформи које захтева НАТО, уз много ефикаснији приступ ЕУ, привући ће значајан део опозиције. Одједном, превремени избори и изборне реформе којима се Вучић опирао више му неће изгледати тако застрашујуће

Џозеф сматра да би одлука о придруживању НАТО-у донела нову динамику протестима у Србији који, како наводи, прогоне Вучића због корупције у влади и мањка одговорности – што су теме која су међу грађанима Србије одавно засениле Косово.

“Док ће тврдокорни националисти нападати Вучића због НАТО-а, његова база – послушна као и Трампова – прогутаће одлуку свог лидера, кога активно промовишу послушни национални медији. Изгледи озбиљних реформи које захтева НАТО, уз много ефикаснији приступ ЕУ, привући ће значајан део опозиције. Одједном, превремени избори и изборне реформе којима се Вучић опирао више му неће изгледати тако застрашујуће”, пише амерички стручњак.

У складу са Трамповим талентом за спектакл, наводи Џозеф, Трамп би лидере Србије и Косова мога позвати у Овални кабинет – као што је то учинио у свом првом мандату – да потпишу обавезе о чланству (условљене реформама и процесом приступања које захтева НАТО) и кључни мировни споразум који је измицао свим Трамповим претходницима, почев од председника Клинтона.

Историјски споразум председника Трампа између Косова и Србије такође ће формално кодификовати помало заборављени Споразум о нормализацији односа Косова и Србије, којем је посредовала Европска унија, уз његов Анекс. Вучић ће моћи да реафирмише процес придруживања без потребе да формално призна Косово, уз де факто признање које је већ приписано Београду и Приштини. (Трампов историјски споразум могли би да потпишу одвојено српски и косовски лидери, као што је био случај са Вашингтонским споразумом из 2020. године)

“Историјски споразум председника Трампа између Косова и Србије такође ће формално кодификовати помало заборављени Споразум о нормализацији односа Косова и Србије, којем је посредовала Европска унија, уз његов Анекс. Вучић ће моћи да реафирмише процес придруживања без потребе да формално призна Косово, уз де факто признање које је већ приписано Београду и Приштини. (Трампов историјски споразум могли би да потпишу одвојено српски и косовски лидери, као што је био случај са Вашингтонским споразумом из 2020. године). Сама понуда за чланство у НАТО-у – алфа и омега за косовске Албанце – убедиће сваког косовског премијера, укључујући и тврдокорног техничког председника владе Албина Куртија да коначно успостави самоуправу за косовске Србе. У случају отварања пута за придруживање НАТО-у, Курти или било који косовски премијер може да задовољи дугогодишњи захтев Београда и потпише нацрт статута којим се ствара Заједница општина са српском већином (ЗСО) на Косову”, сугерише предавач на Универзитету Џонс Хопкинс.

У том процесу, наводи даље, Вучић би дошао до успостављања ЗСО без потребе формалног признавања Косова, поред де факто признања које се већ приписује Београду и Приштини.

“Упркос свим тврдњама из владе, Вучић разуме да српски став о Косову никада није био слабији. Низ смелих потеза Куртија на северу, где доминирају Срби, маргинализовао је српске институције и поткопао наде Београда за поделом. Истовремена понуда Вашингтона Косову за чланство у НАТО-у Вучићу оставља мало избора - осим да прихвати Трампов план, укључујући чланство Србије у НАТО-у”, истиче Џозеф.

Евентуално одбијање Србију би оставило иза Косова које би, у случају прихватања услова, наставило напредовање уз подршку Трампове администрације.

“Пут ка Алијанси окончава утицај Београда над бившом покрајином, чинећи бесмисленом српску кампању за поништавање признања независности Косова, као и руско-кинеску опструкцију чланства Косова у УН (Чланство у НАТО-у је много важније за Косово од уласка у УН)”, прецизирано је у студији.

Такође, Едвард Џозеф процењује да постоје добри разлози да непредвидљиви Трамп – за кога наводи да је у прошлости презирао приступање малене Црне Горе НАТО-у, промени курс према Косову и Србији.

 “За разлику од Украјине, терет и ризици ширења Алијансе на Балкану – одвојеног од руског копна великим бројем НАТО држава, практично су никакви. НАТО задржава апсолутну превласт у читавом региону. Свега три државе на Балкану нису чланице Алијансе: Босна и Херцеговина, Косово и Србија, једина која је искључила чланство. У свим државама приступање НАТО-у повећало је стабилност, смањило трошкове за Сједињене Државе и повећало амерички утицај и шансе за улагања”, указује амерички стручњак.

Уверен је и да би проширење НАТО-а на Косово и Србију додатно смањило изазове по безбедност Америке.

“Снаге НАТО-а, укључујући америчке трупе, већ су оптерећене заштитом Косова. Сам Трамп је више пута истицао нестабилност ситуације, тврдећи у Генералној скупштини УН, на самиту НАТО-а и у Овалном кабинету да је спречио Србију да покрене велики рат на Косову. Споразум између Србије и Косова заснован на чланству у НАТО-у одмах ће смирити тензије, омогућавајући трупама НАТО-а и Сједињених Држава да умање присуство, а на крају се и потпуно повуку”, сматра Џозеф.

Амерички стручњак за Балкан мишљења је и да републикански чланови Конгреса схватају логику ширења НАТО-а на Балкану.

“Брајан Маст, председавајући Одбора за спољне послове Представничког дома, предложио је закон којим се Стејт департменту сугерише да подржи чланство Косова у НАТО-у и да подстакне Србију да смањи или прекине стратешко ангажовање са Руском Федерацијом и Кином”, подсећа Џозеф.

Формално признање Србије и Косова биће све мање спорно, имајући у виду разговоре и споразуме о добродуседским односима о чему је било речи последње три године

Наводи и да ће формално признање Србије и Косова бити све мање спорно, имајући у виду разговоре и споразуме о добродуседским односима о чему је било речи последње три године.

“Као и у случају Грчке и Турске, Грчке и Северне Македоније, Хрватске и Црне Горе, трансформативна и опипљива перспектива придруживања НАТО-у – заједно са смањењем тензија и повећањем трговине – умириће чак и Приштину и Београд. Уз помоћ способног генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа и његове веште заменице, Радмиле Шекеринске, бивше македонске министарке одбране, Вашингтон може да убеди Алијансу да понуди пут ка НАТО-у Косову и Србији”, предвиђа Едвард Џозеф.

Очекује и да би могући Трампов дипломатски искорак са завађеним балканским странама, уз мало правне софистицираности, придобио чак и четири чланице НАТО-а које не признају независност Косова.

Уз помоћ способног генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа и његове веште заменице, Радмиле Шекеринске, бивше македонске министарке одбране, Вашингтон може да убеди Алијансу да понуди пут ка НАТО-у Косову и Србији

“Дуго очекивано грчко признање Косова вероватно би уследило након церемоније потписивања Трамповог споразума у ​​Белој кући, подстичући прагматизам у Румунији, Словачкој и Шпанији – од којих ниједна не мора одмах да призна Косово. Потом, изласком из балканског оквира, администрација може остварити огроман утицај у Украјини. Ослањајући се на Путинова уверења о Србији и Косову, Трамп може стећи значајну предност над Москвом, одрживе уступке од Кијева и озбиљно разматрање Нобеловог комитета за доделу награде”, закључује Едвард Џозеф у научној студији коју је објавио Универзитет Џонс Хопкинс.

***

Едвард П. Џозеф, предавач је и виши сарадник Института за спољну политику Мерил центра за стратешке студије на Универзитету Џонс Хопкинс

(Н1)