Pobunjeno društvo, EU i lična vlast Aleksandra Vučića u Srbiji

Zlatno doba odnosa EU i Vučića, koje je trajalo punih dvanaest godina, prošlo je. Lično ime u pomenutoj relaciji, umesto imena države (Srbija), nije izraz neke zlonamernosti, već oznaka tipa vladavine - lična vlast, poznatog u istoriji a aktuelnog u današnjoj Srbiji. Dakle, Evropska unija ušla je u sumnjive poslove upravo s Vučićem na samom početku njegovog građenja poretka lične vlasti. Visoki politički ciljevi svih rukovodećih garnitura EU u vezi sa Srbijom, tokom njihovih triju mandata (2009-2014, 2014-2019, 2019-2024) i početka četvrtog (2024...), bili su u saglasju s činjenicom da se u ovoj zemlji za to vreme ukorenjivao upravo režim lične vlasti.

Prvi i najpreči politički cilj Unije bilo je definitivno rešenje kosmetskog pitanja u ključu nezavisnosti tvorevine zvane „Kosovo“

Prvi i najpreči politički cilj Unije bilo je definitivno rešenje kosmetskog pitanja u ključu nezavisnosti tvorevine zvane „Kosovo“. Posle potpunog neuspeha u ispunjenju tog cilja tokom vlada Zorana Đinđića (2001-2003) i Vojislava Košunice (2004-2008), sledi najpre strateško popuštanje države (u mandatu Borisa Tadića, da ne kažemo – za vlade Mirka Cvetkovića, 2008-2012), posle čega stupa zlatno doba u odnosima EU-Srbija. Čarobna formula jedinog uspeha u spoljnoj i bezbednosnoj politici EU bila je izrečena dokumentom Pregovaračka platforma EU za pregovore o pristupanju Srbije (21. januar 2014). U članu 23 tog dokumenta stoji obaveza Srbije da prizna nezavisnost „Kosova“. Prihvativši dokument pisanim zaključkom, tadašnja vlada Srbije i formalno je prihvatila obavezu iz pomenutog člana da prizna nezavisnost „Kosova“.

Pre toga čina, tokom prethodne godine i po, nastajao je nepisani ugovor između između EU i vrednog neimara lične vlasti u Srbiji o međusobnoj razmeni zaštite i pokornosti. Ugovor je praktično proveren i potvrđen najpre Prvim briselskim sporazumom o normalizaciji odnosa (17. mart 2013), a potom i nasiljem nad Srbima u četiri opštine na saveru Kosova i Metohije. Toga dana (3. novembar, 2013) vlasti Srbije su na licu mesta pokušale da silom nateraju građane četiri opštine da izađu na lokalne izbore u režiji albanskih vlasti u Pokrajini. Akcija je u potpunosti propala, ali ne i praktični dokaz A. Vučića da EU može računati na njega lično u predaji Kosova i Metohije.

 Toga dana (3. novembar, 2013) vlasti Srbije su na licu mesta pokušale da silom nateraju građane četiri opštine da izađu na lokalne izbore u režiji albanskih vlasti u Pokrajini. Akcija je u potpunosti propala, ali ne i praktični dokaz A. Vučića da EU može računati na njega lično u predaji Kosova i Metohije

Tako je započela čvrsta veza dve strane, EU i Vučića kao nosioca lične vlaste, u poduhvatu pod lažnom zastavom – napretku Srbije u tzv. procesu evropskih integracija. 

Ovaj uvod neophodan je radi opisa šireg i dubljeg političkog konteksta unutar kojeg se odigrava višemesečni sukob između pobunjenog društva u Srbiji i režima lične vlasti, ogrezlog u korupciji i organizovanom kriminalu, režimu koji se brani nelegitimnim monopolom fizičke prinude gde su sredstva državne sile pomešana sa batinaškim paraformacijama. Unutrašnji sukob visokog intenziteta i dugog trajanja bez presedana je u savremenoj, recimo posleratnoj, istoriji Evrope. Uprkos tome, najveći deo te Evrope, koji sebe voli da naziva „uređena Evropa“, ne primećuje tu višemesečnu buru kakvu bi primetila posle par dana kada bi se događala, na primer, na Rogu Afrike. Tamošnji mediji gotovo šest meseci izveštavali su o događajima u Srbiji sporadično i šturo, izbegavajući krupne i suštinske teme koje su doticale prave interese te „uređene Evrope“ u Srbiji. Koji i kakvi su to interesi? Očuvanje poretka lične vlasti u Srbiji koja im je štedro isporučivala sve što je politička vrhuška EU tražila. Počelo se od projekta priznanja nezavisnosti „Kosova“, pa kad je to urodilo plodom prešlo se na eksploataciju prirodnih bogatstava, privilegovano investiranje, odbrambenu politiku (prilaženje Atlantskom savezu), trgovinsku asistenciju u ukrajinskom ratu (prodaja oružja i municije) i još mnogo štošta sitnije.

Kada je posle pola godine evropske tišine kao medijskog odgovora na dnevnu buku u Srbiji, kako-tako proradio tamošnji medijski pogon, otvorilo se pitanje o konkretnom rešavanju opšte nelagode u kojoj se obrela politička klasa Evropske unije. Dakle, ono što se događalo u Srbiji nije ni za jotu pomerilo njihovu strategiju očuvanja lične vlasti A. Vučića, ali trebalo je smanjiti štetu pred licem sopstvene, sada već bolje obaveštene javnosti. Šta je sadržaj štete koja je razvojem događaja u Srbiji postajala sve vidljivija i nelagodnija?

Dakle, ono što se događalo u Srbiji nije ni za jotu pomerilo njihovu strategiju očuvanja lične vlasti A. Vučića, ali trebalo je smanjiti štetu pred licem sopstvene, sada već bolje obaveštene javnosti

Srbija je 2011. godine dobila status kandidata za članstvo u EU, najviše zahvaljujući kooperativnosti tadašnje vlasti u vezi s tzv. normalizacijom odnosa sa „Kosovom“. Naredna vlada, uspostavljena leta 2012, prethodnu politiku kooperativnosti podigla je na nivo kolonijalne trgovine između zaposedničke sile i plemenskog poglavice. Prva strana se nije mešala u unutrašnje stvari druge sve dok se druga držala svog dela obaveze. Od 2014. do 2023. godine u Srbiji je održano pet opštih izbora, od kojih četiri vanredna. Svi vanredni izbori bili su održani u situacijama znatnih parlametarnih većina vladajuće stranke i njenih stabilnih koalicionih vlada. Dakle, vanredni izbori imali su funkciju stalne obnove legitimnosti režima u vremenu njegove postepene predaje Kosova i Metohije. U istom periodu došlo je do faktičke promene političkog poretka, od ustavnog racionalizovanog parlamentarizma prema protivustavnoj neograničenoj vladavini po modelu lične vlasti. U svakom drugom pogledu - privrednom, finansijskom, investicionom, medijskom, stranačkom, kulturnom, obrazovnom, zdravstvenom, infrastrukturnom i dr., mogla se videti naredbodavna ruka vođe i osetiti pretnja bilo kakvoj alternativi.

Takvo stanje trajalo je i pogoršavalo se godinama u kojima je saradnja zvanične Srbije i EU tekla po planu. Zastoji u procesu pristupanja Srbije Uniji nisu se ticali glavnog toka međusobnih relacija koji su bili sasvim odvojeni od službenog. U okvirima glavnog toka, Srbija je Uniji uredno isporučivala njene zahteve, od priznanja „Kosova“ nadalje, sve u okviru prećutnog dogovora („ugovora“). Uniji je bilo dovoljno da drži Vučića uza se kao nezamenljivog „Evropljanina“, doduše jedne ojađene Evrope.

Ova idila pokvarenog sveta ugrožena je velikom pobunom razorenog društva u Srbiji. Ono traži besprizivni odlazak Vučića i njegovog personalnog instrumentarija. Evropska unija je zatečena zbivanjima koja razotkrivaju korumptivno-kriminalnu prirodu režima, ali i svedoče o obilju prekomernog nasilja kojim se režim brani

Ova idila pokvarenog sveta ugrožena je velikom pobunom razorenog društva u Srbiji. Ono traži besprizivni odlazak Vučića i njegovog personalnog instrumentarija. Evropska unija je zatečena zbivanjima koja razotkrivaju korumptivno-kriminalnu prirodu režima, ali i svedoče o obilju prekomernog nasilja kojim se režim brani. Unija je u neprilici da reaguje. Ona objektivno ne može da se posluži uobičajenim postupkom kritike autokratije i njenog vođe. U ovom slučaju vođi ne može da radi o glavi, a ne može ni da se lukavo izvuče iz posla koji je sama vodila u cilju konačnog dobitka u inače mršavom bilansu njene spoljne politike. Ona ne može ni da okrene leđa svom strateškom partneru u Srbiji, ne zato što je on samo partner, nego zato što ne može tako brzo i na prečac da nađe odgovarajuću zamenu. Dok glavni odlučioci – šefovi većih država i vlada u Evropskom savetu, njihovi ministri u Savetu EU i nosioci važnih portfelja u Komisiji – ne dođu do nekog solomonskog rešenja, stvar je prepuštena Evropskom parlamentu, koji u ovim predmetima nema snagu odlučivanja, ali ima značaj javnog kazivanja o onome što javno mnjenje voli da čuje.

Od šest tačaka svojih zaključaka na sednici EP od 9. septembra samo jedna je u domenu njegovog direktnog delovanja: slanje svoje misije u Srbiju. Ako ne možemo da predvidimo rezultat takve misije, možemo da podsetimo da je prethodna parlamentarna misija EU, koja je imala cilj da pomogne u poboljšanju uslova za izbore 2022. godine, odbacila sve predloge opozicije a prihvatila predloge grupe koju je u Narodnoj skupštini predvodila vladajuća stranka (jun i septembar 2021). Na tim izborima vladajuća stranka prekršila je čak i ta pravila, pokrala izbore kao i uvek, a preporuke OEBS-a o inovacijama izbornog procesa bacila u vodu.

Dok su u Uniji te vrednosti najobičniji politički instrumenti, pa prema tome zapravo ne-vrednosti ili anti-vrednosti, u protestnim kretanjima Srbije reč je upravo o ciljevima koji povezuju različite grane tog velikog pokreta. Zato od EU ne treba očekivati veliku pomoć, već pre danajske darove

Nije nemoguće da u dogledno vreme važniji odlučioci u EU podrže predlog o prevremenim izborima kako bi sačuvali bar zrno izgubljenog autoriteta institucija EU, posebno u relaciji prema Srbiji. Od maja meseca ove godine prevremeni izbori su glavni zahtev svih pobunjenih segmenata srpskog društva. A. Vučić nema razloga da ih raspisuje u vreme koje obeležavaju duboko vanredne prilike. On to može, tj. morao bi, da uradi samo na upozorenje visokih predstavnika EU. Nije nemoguće da oni to učine pod pritiskom svoje javnosti. Ako bi se to desilo, na političkoj sceni Srbije došlo bi do brojnih skrivenih kombinacija. Iskustvo govori da je nemoguće očekivati aktivan stav Unije po pitanju održavanja izbora bez njenog dubljeg uplitanja u unutrašnje prilike Srbije. Naime, njen decenijski favorit može da izgubi samo uz sigurnost da će nova politička garnitura nastaviti politiku svog prethodnika, ili, može izbore da dobije samo uz izbornu krađu koju će Unija da prećuti. Oba scenarija bi značila kraj velike društvene pobune bez iole vrednog rezultata.

Ukratko, ne postoji realna varijanta da EU pomogne Srbiji u ostvarivanju zahteva pobunjenog društva: da posle trinaest godina otvorene diktature stane na zelenu granu pravne države i demokratije. Upravo ti ciljevi razlikuju društveni pokret u Srbiji od vladajuće klime političkih duhova u EU. Na prvi pogled, reč o istim političkim vrednostima, koji vladaju u EU a nedostaju u Srbiji. Zapravo, reč je o nečemu sasvim drugom. Dok su u Uniji te vrednosti najobičniji politički instrumenti, pa prema tome zapravo ne-vrednosti ili anti-vrednosti, u protestnim kretanjima Srbije reč je upravo o ciljevima koji povezuju različite grane tog velikog pokreta. Zato od EU ne treba očekivati veliku pomoć, već pre danajske darove.