(Neo) romantično sećanje na demokratiju!

Kada je Gi Debor, odredio društvo spektakla kao trijumf „obmane i lažne svesti“ i „neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret poretka u vezi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života“, malo ko je prepoznao da je svet je pronašao novi način uspostave imperijalnog poretka, i to - paradoksalno u vreme kada je proces dekolonizacije bio u punom jeku. Umesto prevlasti i glorifikacije rase, svetske revolucije i ideje totalne države, „spektakl“ se postavio kao nova stvarnost i jedini kriterijum. Čak i kada je Bodrijar razotkrio posledicu društva spektakla kao „integralnu realnost: ireverzibilno kretanje totalizacije sveta“, nismo ni slutili da će „kraj istorije“ pojesti samog sebe i na početku XXI veka dovesti do upitnosti demokratije kao jednog od „dokazanih“ načina funkcionisanja društva. Društvo spektakla kojem prisustvujemo, iznova postavlja pitanje svrsishodnosti, potrebe i mogućnosti demokratije u XXI veku.

Naravno, preispitivanje demokratije kao izabranog načina funkcionisanja i preživljavanja organizovanih društava staro je koliko i sama ideja demokratije. I na ovom mestu se mora napraviti jasna disktinkcija u osnovi pitanja. Reč je o demokratiji u državama koje ne ulaze u krug „(neo)kolonijalnih sila“. Ovo iz razloga – i to predstavlja osnovnu premisu ovog osvrta, što demokratija u ovim državama predstavlja osnov kako unutrašnjeg funkcionisanja kroz traganje i otelotvorenje volje naroda, tako i važnu mogućnost preživljavanja u odnosu na interese velikih sila. Tek je naizgled čudno da se u uslovima kada je međunarodno pravo postalo prah i pepeo kojim se posipa globalizacija, ideja demokratije može razmatrati kao jedan od nasušno potrebnih oblika organizovanja i delovanja jednog društva.

Poslednji događaji koji se ravnomerno prostiru od predela „Šiitskog polumeseca“, Severne Afrike do Južne Amerike, jasno potvrđuju staro pravilo o ograničenosti trajanja svakog poretka koji se zasniva na autoritarizmu. I to bez obzira na domete u pogledu ekonomskog blagostanja i elementarnih uslova pravičnosti u jednom društvu. Reč je o sistemima koji su nagriženi protekom vremena i kao takvi su se pretvorili u slabost i nemogućnost odbrane zacrtanih ciljeva. Poredak koji nije u stanju da sam sebe reprodukuje, kroz povezanost sa narodom, obezbeđujući tako kontinuiranu posvećenost ciljevima, tako da je osuđen na privremenost uslovljenu kalkulacijom Imperije.

Svi oslobodilački procesi u poslednjih dvestotine godina u Srbiji, predstavljali su ujedno demokratske procese – u skladu sa preovlađujućim okolnostima i uslovima vremena

Srpsko društvo ne predstavlja izuzetak, već pre – i to se mora reći potvrđuje pravilo. Svi oslobodilački procesi u poslednjih dvestotine godina u Srbiji, predstavljali su ujedno demokratske procese – u skladu sa preovlađujućim okolnostima i uslovima vremena. Prvi Srpski ustanak, Drugi Srpski ustanak, Sretenjski ustav, Vukova jezička reforma, balkanski ratovi i Prvi svetski rat, čak i stvaranje Jugoslavije, nesumnjivo su pored oreola nacionalnog nosili sa sobom i jasan demokratski karakter (Milorad Ekmečić i Čedomir Popov pišu o drugoj nacionalno-oslobodilačkoj revoluciji Srba, od 1804. do 1918.godine). Paradoksalno je da su u ovim stremljenjima vidljivi samo diskontinuiteti. Ali, kao što je rečeno, srpski slučaj je identičan procesima sa kojima su se suočavale druge države evropskog kontinetnta. Sa svim usponima i padovima!

Samo u okvirima dijaloga i demokratskih procesa, koje pažljivo prate institucije jednog društva moguće je blagovremeno sagledati opasnosti i pronaći odgovore na izazove sa kojima se suočava jedno društvo

Najveća pregnuća i najveći rezultati postizani samo u onim trenucima koje je karakterisali značajano demokratsko određenje, pojednostavljeno rečeno aktivno učešće naroda u društvenim procesima, koji su se prirodno pretvarali u izraz kolektivne volje i duha. Sa druge strane je još jedna osobenost demokratije, koja se ogleda u tome da se ne iscrpljuje samo na nivou izbornog procesa u toku jednog dana, već i kroz prihvatanje izražene volje birača, bez obzira na kasnije političke kalkulacije, sve sa zloupotrebama koje sa sobom nosi partijski ili stranački život, te odnos prema ideji vlasti koji je uglavnom shvaćen kao koncept surove moći i ništa više. Posebno mesto u demokratskom funkcionisanju predstavljaju institucije. Samo u okvirima dijaloga i demokratskih procesa, koje pažljivo prate institucije jednog društva moguće je blagovremeno sagledati opasnosti i pronaći odgovore na izazove sa kojima se suočava jedno društvo. Podsećam na činjenicu – koja danas predstavlja čistu egzotiku, na stvaranje koncentracione vlade 1914.godine. Sličan primer predstavlja i postignut demokratski konzenzus po pitanju Kosova i Metohije u kome su ravnopravno učestvovali i vlast i opozicija u periodu od 2003. do 2008.godine. Ukoliko je u istorijskim usponima to teško prepoznati, argumentum a contrario pogledajmo to kroz istorijske padove: srpsko bugarski rat, šestojanuarska diktatura, pristupanje Trojnom paktu, Briselski i Vašingtonski sporazum - primeri su istorijskih poraza. Utisak dobija na potvrdi kada se pogleda ono što je usledilo 1945.godine, a potom i period raspada bivše SFRJ. Danas je jasno da su zakasneli i izostali demokratski procesi krajem 80-tih i početkom 90-tih godina, mogli da spreče nacionalne katastrofe, kao što je to pad Republike Srpske Krajine u leto 1995.godine ili postizbornu krizu 1996-1997.

Čak i krhka srpska demokratija nakon 2000-te godine, nije dozvoljavala takvo urušenje ustavnog poretka koje je usledilo sa Briselskim sporazumom 2012.godine, Sporazumom iz Vašingtona 2020.godine ili tzv. Francusko nemačkim planom za Kosovo. Možda masovna ubistva u Srbiji 2023.godine ili „pad nadstrešnice“ ne predstavljaju vidljiv dokaz ukidanja ustavnog poretka, ali opštenarodna horizontalna pobuna koja je usledila, svakako predstavlja pouzdan dokaz reakcije na odsustvo odgovornosti i nefunkcionalnost sistema, što je prirodno izazvalo krizu vlasti.

Nećemo pogrešiti ukoliko izvore problema nađemo najpre u načinu izbora vlasti koji je kod nas odavno od suštinske demokratije pretvoren u formalnu demokratiju, kao jasnim dokazom teze o „kolonijalnoj demokratiji” kao trenutno vladajućem obrascu. Iz formalne demokratije, može da proistekne samo vlast kao nusprodukt kolonijalne demokratije. Zato i ne čude napori takve vlasti koji jedino državi oduzimaju pravo na samoegzistenciju, time i trajanje, halapljivo uzurpirajući to pravo samo za sebe, i prenebregavajući činjenicu da je država konstantan entitet, dok vlast to svakako nije.

Pouzdan dokaz ukidanja demokratije predstavljalo je ćutanje svih činioca demokratskog društva na ukidanje državnosti Srbije na Kosovu i Metohiji u vidu Briselskog sporazuma

Pouzdan dokaz ukidanja demokratije predstavljalo je ćutanje svih činioca demokratskog društva na ukidanje državnosti Srbije na Kosovu i Metohiji u vidu Briselskog sporazuma. Naime, onog trenutka kada je potpisan Briselski sporazum, ukinut je pravni poredak u Srbiji. Ukidanje demokratije, odnosno prelazak u kolonijalnu demokratiju bila je prirodna i predvidljiva posledica Briselskog sporazuma. Važno je prepoznati vezu između državnosti i demokratije. U tom smislu, svaki protivdržavni akt (Briselski sporazum, Sporazum iz Vašingtona, Francusko nemački predlog iz Ohrida ) novi je udarac na demokratski sistem kao izabrani oblik uređenja jednog društva. Slučaj „Generalštab“ ili današnji parlamentarni život u Srbiji predstavljaju logičnu posledicu. Reč je o potezima koji su totalitarni u osnovi, predstavljali poslednji ekser u kovčeg srpske državnosti i demokratije. Jer, ukidanje države nikada nije demokratski proces, štaviše uvek je totalitaran budući da je zapanjujuće nelegalan. I uvek se odvija mimo i protiv volje naroda. Međutim, demokratija u Srbiji je „naša stvar“. Upravo kao što je izgradnja demokratije moguća kao izabrani cilj i autohton proces. Odustajanje od demokratije nikada nije samosvojan proces. On je uslovljen interesima velikih sila koje po pravilu ne kriju simpatije za uzurpatore svakog ideološkog opredeljenja, ali i spremnošću elita da spuštene glave prihvate odustanak od (kakvog-takvog) demokratskog življenja. Politička i društvena kriza kojom je veće duže od godinu dana oprhvana Srbija pouzdan je pokazatelj. Nije romantičarsko preterivanje kada se kaže da demokratija ujedno predstavlja i distribuciju odgovornosti, koja suštinski može pomoći u suočavanju sa besprizornim zahtevima i interesima velikih sila i uopšteno sa geopolitičkom realnošću. Saglasnost koju nudi, kroz razvoj zajedničke svesti o izazovima, takođe je oružje u odbrani ne samo nacionalnih interesa već i sveukupnog vrednosnog sistema jednog društva.

Poseban problem, je činjenica što dugo prebivanje van demokratije onemogućava stvaranje odnosa između vlasti i naroda, kao i odnosa između vlasti i elementarnih potreba jednog društva. To se pre ili kasnije reflektuje i na karakter, ali i na kapacitete jednog društva. Južnoameričke države dobar su primer.

Srbija mora iznova krenuti u otkrivanje demokratije. To je jedini način da preživi u današnjem nedemokratskom svetskom poretku. Opet na novom početku!

(NSPM)