(Нео) романтично сећање на демократију!

Када је Ги Дебор, одредио друштво спектакла као тријумф „обмане и лажне свести“ и „непрекидни монолог самоуздизања, аутопортрет поретка у вези његове потпуне доминације над свим аспектима живота“, мало ко је препознао да је свет је пронашао нови начин успоставе империјалног поретка, и то - парадоксално у време када је процес деколонизације био у пуном јеку. Уместо превласти и глорификације расе, светске револуције и идеје тоталне државе, „спектакл“ се поставио као нова стварност и једини критеријум. Чак и када је Бодријар разоткрио последицу друштва спектакла као „интегралну реалност: иреверзибилно кретање тотализације света“, нисмо ни слутили да ће „крај историје“ појести самог себе и на почетку XXI века довести до упитности демократије као једног од „доказаних“ начина функционисања друштва. Друштво спектакла којем присуствујемо, изнова поставља питање сврсисходности, потребе и могућности демократије у XXI веку.

Наравно, преиспитивање демократије као изабраног начина функционисања и преживљавања организованих друштава старо је колико и сама идеја демократије. И на овом месту се мора направити јасна дисктинкција у основи питања. Реч је о демократији у државама које не улазе у круг „(нео)колонијалних сила“. Ово из разлога – и то представља основну премису овог осврта, што демократија у овим државама представља основ како унутрашњег функционисања кроз трагање и отелотворење воље народа, тако и важну могућност преживљавања у односу на интересе великих сила. Тек је наизглед чудно да се у условима када је међународно право постало прах и пепео којим се посипа глобализација, идеја демократије може разматрати као један од насушно потребних облика организовања и деловања једног друштва.

Последњи догађаји који се равномерно простиру од предела „Шиитског полумесеца“, Северне Африке до Јужне Америке, јасно потврђују старо правило о ограничености трајања сваког поретка који се заснива на ауторитаризму. И то без обзира на домете у погледу економског благостања и елементарних услова правичности у једном друштву. Реч је о системима који су нагрижени протеком времена и као такви су се претворили у слабост и немогућност одбране зацртаних циљева. Поредак који није у стању да сам себе репродукује, кроз повезаност са народом, обезбеђујући тако континуирану посвећеност циљевима, тако да је осуђен на привременост условљену калкулацијом Империје.

Сви ослободилачки процеси у последњих двестотине година у Србији, представљали су уједно демократске процесе – у складу са преовлађујућим околностима и условима времена

Српско друштво не представља изузетак, већ пре – и то се мора рећи потврђује правило. Сви ослободилачки процеси у последњих двестотине година у Србији, представљали су уједно демократске процесе – у складу са преовлађујућим околностима и условима времена. Први Српски устанак, Други Српски устанак, Сретењски устав, Вукова језичка реформа, балкански ратови и Први светски рат, чак и стварање Југославије, несумњиво су поред ореола националног носили са собом и јасан демократски карактер (Милорад Екмечић и Чедомир Попов пишу о другој национално-ослободилачкој револуцији Срба, од 1804. до 1918.године). Парадоксално је да су у овим стремљењима видљиви само дисконтинуитети. Али, као што је речено, српски случај је идентичан процесима са којима су се суочавале друге државе европског континетнта. Са свим успонима и падовима!

Само у оквирима дијалога и демократских процеса, које пажљиво прате институције једног друштва могуће је благовремено сагледати опасности и пронаћи одговоре на изазове са којима се суочава једно друштво

Највећа прегнућа и највећи резултати постизани само у оним тренуцима које је карактерисали значајано демократско одређење, поједностављено речено активно учешће народа у друштвеним процесима, који су се природно претварали у израз колективне воље и духа. Са друге стране је још једна особеност демократије, која се огледа у томе да се не исцрпљује само на нивоу изборног процеса у току једног дана, већ и кроз прихватање изражене воље бирача, без обзира на касније политичке калкулације, све са злоупотребама које са собом носи партијски или страначки живот, те однос према идеји власти који је углавном схваћен као концепт сурове моћи и ништа више. Посебно место у демократском функционисању представљају институције. Само у оквирима дијалога и демократских процеса, које пажљиво прате институције једног друштва могуће је благовремено сагледати опасности и пронаћи одговоре на изазове са којима се суочава једно друштво. Подсећам на чињеницу – која данас представља чисту егзотику, на стварање концентрационе владе 1914.године. Сличан пример представља и постигнут демократски конзензус по питању Косова и Метохије у коме су равноправно учествовали и власт и опозиција у периоду од 2003. до 2008.године. Уколико је у историјским успонима то тешко препознати, argumentum a contrario погледајмо то кроз историјске падове: српско бугарски рат, шестојануарска диктатура, приступање Тројном пакту, Бриселски и Вашингтонски споразум - примери су историјских пораза. Утисак добија на потврди када се погледа оно што је уследило 1945.године, а потом и период распада бивше СФРЈ. Данас је јасно да су закаснели и изостали демократски процеси крајем 80-тих и почетком 90-тих година, могли да спрече националне катастрофе, као што је то пад Републике Српске Крајине у лето 1995.године или постизборну кризу 1996-1997.

Чак и крхка српска демократија након 2000-те године, није дозвољавала такво урушење уставног поретка које је уследило са Бриселским споразумом 2012.године, Споразумом из Вашингтона 2020.године или тзв. Француско немачким планом за Косово. Можда масовна убиства у Србији 2023.године или „пад надстрешнице“ не представљају видљив доказ укидања уставног поретка, али општенародна хоризонтална побуна која је уследила, свакако представља поуздан доказ реакције на одсуство одговорности и нефункционалност система, што је природно изазвало кризу власти.

Нећемо погрешити уколико изворе проблема нађемо најпре у начину избора власти који је код нас одавно од суштинске демократије претворен у формалну демократију, као јасним доказом тезе о „колонијалној демократији” као тренутно владајућем обрасцу. Из формалне демократије, може да проистекне само власт као нуспродукт колонијалне демократије. Зато и не чуде напори такве власти који једино држави одузимају право на самоегзистенцију, тиме и трајање, халапљиво узурпирајући то право само за себе, и пренебрегавајући чињеницу да је држава константан ентитет, док власт то свакако није.

Поуздан доказ укидања демократије представљало је ћутање свих чиниоца демократског друштва на укидање државности Србије на Косову и Метохији у виду Бриселског споразума

Поуздан доказ укидања демократије представљало је ћутање свих чиниоца демократског друштва на укидање државности Србије на Косову и Метохији у виду Бриселског споразума. Наиме, оног тренутка када је потписан Бриселски споразум, укинут је правни поредак у Србији. Укидање демократије, односно прелазак у колонијалну демократију била је природна и предвидљива последица Бриселског споразума. Важно је препознати везу између државности и демократије. У том смислу, сваки противдржавни акт (Бриселски споразум, Споразум из Вашингтона, Француско немачки предлог из Охрида ) нови је ударац на демократски систем као изабрани облик уређења једног друштва. Случај „Генералштаб“ или данашњи парламентарни живот у Србији представљају логичну последицу. Реч је о потезима који су тоталитарни у основи, представљали последњи ексер у ковчег српске државности и демократије. Јер, укидање државе никада није демократски процес, штавише увек је тоталитаран будући да је запањујуће нелегалан. И увек се одвија мимо и против воље народа. Међутим, демократија у Србији је „наша ствар“. Управо као што је изградња демократије могућа као изабрани циљ и аутохтон процес. Одустајање од демократије никада није самосвојан процес. Он је условљен интересима великих сила које по правилу не крију симпатије за узурпаторе сваког идеолошког опредељења, али и спремношћу елита да спуштене главе прихвате одустанак од (каквог-таквог) демократског живљења. Политичка и друштвена криза којом је веће дуже од годину дана опрхвана Србија поуздан је показатељ. Није романтичарско претеривање када се каже да демократија уједно представља и дистрибуцију одговорности, која суштински може помоћи у суочавању са беспризорним захтевима и интересима великих сила и уопштено са геополитичком реалношћу. Сагласност коју нуди, кроз развој заједничке свести о изазовима, такође је оружје у одбрани не само националних интереса већ и свеукупног вредносног система једног друштва.

Посебан проблем, је чињеница што дуго пребивање ван демократије онемогућава стварање односа између власти и народа, као и односа између власти и елементарних потреба једног друштва. То се пре или касније рефлектује и на карактер, али и на капацитете једног друштва. Јужноамеричке државе добар су пример.

Србија мора изнова кренути у откривање демократије. То је једини начин да преживи у данашњем недемократском светском поретку. Опет на новом почетку!

(НСПМ)