Kako spasiti parlamentarizam u Srbiji

Dešavanja u Srbiji poslednjih meseci mnogima su iznenađenje. Između ostalog i zato što 2025. godine možemo da govorimo o najvećem studentskom događanju u istoriji (protest koji je prerastao u pokret, a ovaj u ''događanje naroda'') koje je otpočelo sa podsećanjima na komunističke dane uopšte, a pogotovu na 1968. godinu i tadašnje studentske proteste.

Šira javnost u Srbiji je, po prvi put posle više decenija, čula za pojam plenuma koji su postali osnovni studentski organ oglašavanja, ali i odlučivanja. Mi stariji se sećamo različitih plenuma koje su pominjani u komunističkoj diktaturi za vreme Titove vladavine u tadašnjoj državi. Tada nas to nije mnogo zanimalo, jer smo znali da se odluke donose u uskim krugovima vladajuće komunističke oligarhije, a da se plenumi koriste kao oblik javnog „šminkanja“ tih odluka. Inače, termin ''plenum''označava format sastanka donošenja odluka uz prisustvo svih članova organizacije. Među njima najpoznatiji su plenumi Centralnog komiteta SKJ na kojima su učestvovali ili trebali da učestvuju svi članovi CK-a. Na njima se moglo čuti ponekada i različito toniranje stavova, ali se uglavnom radilo o javnom, odnosno plebiscitarnom potvrđivanju stavova rukovodstva Komunističke partije.

U tom smislu u Srbiji se po prvi put 2012. godine jasno može videti kako jedna politička organizacija (SNS) postaje jedna hibridna ideološka organizacija sa karakterističnom (oksi)moronskom strukturom sopstvene parlamentarne liste.

Kad smo kod forme plebiscitarnog izjašnjavanja njegova odlika je tzv. javno glasanje i to u datom momentu koje ne mora imati prethodno definisanu proceduru glasanja. I danas u Srbiji čujemo mnogobrojne glasove onih koji uglavnom nisu živeli u tom periodu kako nam nedostaje ono što oni zovu „neposredna demokratija“. Gotovo da je uvek bilo tako u različitim periodima i zemljama tokom istorije, da se setimo neposredne demokratije kada tzv. rad institucija izgubi na funkcionalnosti ili uopšte na smislu. Pomenućemo samo još i pokušaje da se forme plenuma prošire na ostale sektore društva i društvenog života, a ne samo na Univerzitet. Čujemo da među studentima socijalističkih motiva (a ima ih i kao pripadnika oživljene organizacije SKOJ) postoje oni koji bi da primenjuju i tzv. zborove na neke drugačije organizacije od univerzitetskih. Unutar socijalističkog samoupravnog sistema poznati su između ostalog „Zborovi radnih ljudi“ koji su bili ustavna kategorija i forma kojom se odlučivalo o svemu u okviru tzv. društvenih preduzeća. Zborovi, kao i plenumi su više poznati novim generacijama iz čuvenih komičnih serija srpske kinematografije i televizije (kao što su Bolji život, Porodično blago ili nešto novija Državni posao)koje su besmrtnom srpskom duhovitošću opisale svu lažnost i karikaturalnost tog ideološkog sistema.

Jedan od značajnijih doprinosa lakšoj uočljivosti ovog negativnog trenda je nažalost i slučaj sa parlamentarnom demokratijom u Srbiji. Jedna od glavnih karakteristika neoliberalnog preuzimanja parlamentarne demokratije jeste hibridizacija tzv. ideologija, ali i opredelenja na svakodnevnom nivou. U tom smislu u Srbiji se po prvi put 2012. godine jasno može videti kako jedna politička organizacija (SNS) postaje jedna hibridna ideološka organizacija sa karakterističnom (oksi)moronskom strukturom sopstvene parlamentarne liste.

Taoci su ne samo oni koji nisu klijenti SNS-a, već i oni koji to jesu. U krajnjem ishodu pokazaće se da je i sam Aleksandar Vučić taoc celog tog procesa. On je uspeo da uzurpira, ne samo državu u svim njenim funkcijama, već i dominantne tokove društvenog i ekonomskog života. U najvećoj meri oslanjanjem na medijsko-udbašku polugu moći

Šta je uspeo da uradi neoliberalni model ponašanja u liku Aleksandra Vučića? Uspeo je da uradi ono što su 100 godina ranije anarhisti i komunisti kvalifikovali kao lažnu i od naroda odvojenu političku strukturu zasnovanu na elitama. Ovog puta taj utisak truleži dovodi se, ne toliko u ravan odnosa privilegovanih i eksploatisanih, koliko u osećaj nalik taocu svesnom procesa na koji ne može da utiče. Taoci su ne samo oni koji nisu klijenti SNS-a, već i oni koji to jesu. U krajnjem ishodu pokazaće se da je i sam Aleksandar Vučić taoc celog tog procesa. On je uspeo da uzurpira, ne samo državu u svim njenim funkcijama, već i dominantne tokove društvenog i ekonomskog života. U najvećoj meri oslanjanjem na medijsko-udbašku polugu moći.

Zato je zadatak slobodarskih snaga u takvom društvu, i onih koje žele da daju supstancijalnu vrednost parlamentarnoj demokratiji, višestruko složen. U slučaju Srbije, građani koji se bore za slobodu i stvarni rad institucija imaju posla sa organizovanom mafijaškom mrežom i njenim podržavaocima iz spoljnjeg sveta.

Kada je reč o društvu, svako ima probleme, pa i one dublje prirode. Najdublji problemi srpskog društva vezani su sa nerazrešenim statusom prema komunističkom nasleđu. U suštini, komunizam u Srbiji nikad nije pao. Po mnogim pitanjima je opstao kao vladajući ili ogoljeno ili u kameleonskoj simbiozi sa neoliberalnim elementima ili kamufliran u (kvazi)nacionalističkom ruhu. Zato je za spasenje parlamentarne demokratije neophodno izvršiti proces sličan onom u Nemačkoj od 1945. godine, koji se zove denacifikacija, a u Srbiji i drugim post-komunistričkim zemljama - dekomunizacija.

Naravno da se proces dekomunizacije ne bi dešavao u nekom vanvremenom „prostoru“, već bi bio određen okolnostima savremenog trenutka i tako bi bio ufunkciji izgradnje novog institucionalnog uređenja društva i države. Ovaj proces bi se u najvećoj mogućoj meri naslonio na tradicije naše zemlje pre potpadanja pod ideološke ili utopijske programe 20. veka. Tu se svakako misli na bilo koji oblik nadnacionalne tvorevine kao što je Jugoslavija, mnogostruko pojačanu anti-nacionalnom, konkretno anti-srspkom komunističkom ideologijom.

U tom smislu uprkos zbunjenosti oko termina ''plenum'' suština događaja u poslednjih šest meseci evidentno je prerasla u ''događanje naroda'' ali na čijem je čelu kao retko kada srpska omladina. To događanje ima veze sa akumilaranim nezadovoljstvom i prethodnim protestnim dešavanjima koji su uglavnom ostali bez rezultata. Ovaj protest je pobuna protiv antiustavnog delovanja aktuelne vlasti a ne protiv parlamentarne demokratije.

U tom smislu uprkos zbunjenosti oko termina ''plenum'' suština događaja u poslednjih šest meseci evidentno je prerasla u ''događanje naroda'' ali na čijem je čelu kao retko kada srpska omladina

Pitanje savesti i lične slobode odlučivanja nisu u suprotnosti sa prirodom ovog protesta a ni sa hrišćanskom verom i definicijom desnih opredeljenja. Naprotiv, individualizam ukoliko je utočište savesti ukazuje na neslobodu, a ne obrnuto. Hrišćanska vera je povezana sa pojmovima ličnosti i zajednice, a ne sa individualizmom. Kolektiv nije isto što i zajednica. Hrišćanska vera nas upućuje jedne na druge, a ne jedne od drugih.

Individualizam je okosnica ideologije liberalizma, a kolektivizam ideologije komunizma. Samo sa stanovišta komunizma liberalizam je desno opredeljenje. Sa sopstvenog (izvornog, revolucionarnog), a i sa stanovišta autentične desne orijentacije liberalizam je levo stanovište. Zašto?

Liberalizam je levo u odnosu na tradiciju, levo u odnosu na državu, levo u odnosu na naciju... i još dosta toga. Sve što je navedeno, a suprotno otklonu na levo jeste osnova refleksije desne orijentacije. Revolucija u Francuskoj je bila u znaku liberalističke misli kao i na žalost proizašla filozofija. Ne slučajno nazvana ''filozofska revolucija'' uticala je na ideologizaciju filozofije i mišljenja uopšte i dovela do još radikalnije levih revolucionarnih projekata kao što je komunizam ili oksimoronskih izobličenja kao što je nacional-socijalizam.

Suprotno tome veliki pokret na čelu sa mladim ljudima u Srbiji je pre svega rodoljubivog, moglo bi se čak reći državotvornog karaktera. Jer, glavni motiv ili pokretač jeste život u svojoj, slobodnoj, pravednoj državi. On je utoliko naš, samonikao (autentičan) da nema nikakve ravni za poređenje sa modelim i oblicima tzv. obojenih revolucija ili WOKE pokretima kao što je Black lives matter u Americi kada je trebalo rušti Donalda Trampa.

Aleksandar Vučić je uspostavljajući potpunu kontrolu nad institucijama države ogolio uzurpaciju i načine kontrolisanja vlasti i opozicije, a na društvenom planu tu kontrolu preneo na ekonomske faktore i na stavljanje u položaj ucenjenosti velikog broja ljudi, koji rade za partijski kontrolisana preduzeća

Pogotovu iz ranije iznetih karakteristika glavnine i suštine pokreta u Srbiji ne može se govoriti o rušenju države. Naprotiv, radi se o obnovi države. Međutim, oni koji ponavljaju papagajske tvrdnje da je Aleksandar Vučić država, namerno ili u neznanju nerazlikuju državu od vlasti, a pogotovu njenih pojedinačnih nosilaca. A to što u beskraju političkih igara (čitaj manipulacija) svedočimo prenemaganju da vlast ne upoterebljava silu, a morala bi, da bi navodni ''lojalni građani Srbije'' mogli normalno da žive, jeste s jedne strane (A. Vučića), izbegavanje ''brzog kraja'' ove vlasti u sukobu sa sopstvenim narodom, a sa druge (''deca komunizma''), čežnja prikrivenih staljinista za obračunom sa onim što u svom bolesnom umu i dalje vide kao ''klasnog neprijatelja''.

Čak i uz pomoć (svemogućeg) ''lukavstva uma'' teško je čitaocu da se svrsta među tako samorazumljene ''lojalne građane'' i njihovu ''normalnost''.

Ono što je najgore u praktičnom životu u Srbiji možda je paradoksalno najbolje u teorijskoj ravni zapitanosti nad parlamentarizmom. Aleksandar Vučić je uspostavljajući potpunu kontrolu nad institucijama države ogolio uzurpaciju i načine kontrolisanja vlasti i opozicije, a na društvenom planu tu kontrolu preneo na ekonomske faktore i na stavljanje u položaj ucenjenosti velikog broja ljudi, koji rade za partijski kontrolisana preduzeća. Uprkos svemu tome, on govori ne samo o demokratiji, nego i o odbrani demokratije od onih koji bi želeli njega da sklone sa vlasti. Kako je to moguće?

Borba srpskog naroda, na čelu sa studentskom omladinom, nije tek borba protiv korupcije, već borba za Vaskrs Srbije.

Moguće je zato što je tiranin uspeo, na prethodno opisani način, da izvede jedan praktično-politički reductio ad absurdum demokratskog principa vlasti, odnosno da ga svede na apsurd. Radi se o principu legitimiteta. Mehanizmima apsolutne kontrole, takoreći permanentnim društvenim inženjeringom i uticajem na formiranje percepcije javnog mnjenja do nivoa ispiranja mozgova posredstvom zloupotrebe televizijskih kanala kojima je on dodelio nacionalnu frekvenciju (uglavnom svojim prijateljima, kumovima ili poslovnim partnerima), dolazio je do pobeda na tzv. „izborima“ u kojima se broji po principu jedan čovek – jedan glas. Na taj način on sebe legitimiše kao demokratski izabranog predsednika, ili pak sopstvenu parlamentarnu listu, kao parlamentarnog pobednika. Celina ovoga mehanizma naravno da podseća na političku grotesku, odnosno na jedan specifičan ''rijaliti'' fenomen u kome se nešto stvarno dešava, ali se u isto vreme i glumi da se stvarno dešava. Posledica toga je potpuno uništavanje društvenog poverenja u bilo kakve vrednosti i ideje o društvenom razvoju.

Da zaključimo, pouke po parlamentarizam su dalekosežne, duboke i brojne. Parlamentarna demokratija ne može da se podrazumeva niti može sama od sebe da bude imuna na izobličenja. Zato su nam dobrodošla najnovija iskustva iz tzv. neposredne demokratije ali samo ukoliko je shvatimo kao neophodan korektiv a ne zamenu za predstavničku, parlamentarnu demokratiju. Zarad uspešnog VaskrsavanjaSrbije mora se uspostaviti visok stepen tzv. kvalifikovane demokratije koja uzima u bzir kvalitativne kriterijume kao što su stručnost i osvedočeni rezultati rada.

To bi značilo i restruktuiranje uređenja političkog društva, odnosno života u parlamentarnoj državi. Pored tri dobro poznata stuba vlasti u takvom društvu, kao što su zakonodavna, izvršna i pravosudna (navodno nezavisna jedna od druge), moramo pristupiti i ustpostavljanju četvrtog stuba vlasti, koji bi bio utemeljen na meritokratiji. Odnosno, staranju o dostojanstvu države, institucija društva i pre svega ljudi koji ne žele da napuštaju svoju Otadžbinu.

Borba srpskog naroda, na čelu sa studentskom omladinom, nije tek borba protiv korupcije, već borba za Vaskrs Srbije.