Како спасити парламентаризам у Србији

Дешавања у Србији последњих месеци многима су изненађење. Између осталог и зато што 2025. године можемо да говоримо о највећем студентском догађању у историји (протест који је прерастао у покрет, а овај у ''догађање народа'') које је отпочело са подсећањима на комунистичке дане уопште, а поготову на 1968. годину и тадашње студентске протесте.

Шира јавност у Србији је, по први пут после више деценија, чула за појам пленума који су постали основни студентски орган оглашавања, али и одлучивања. Ми старији се сећамо различитих пленума које су помињани у комунистичкој диктатури за време Титове владавине у тадашњој држави. Тада нас то није много занимало, јер смо знали да се одлуке доносе у уским круговима владајуће комунистичке олигархије, а да се пленуми користе као облик јавног „шминкања“ тих одлука. Иначе, термин ''пленум''означава формат састанка доношења одлука уз присуство свих чланова организације. Међу њима најпознатији су пленуми Централног комитета СКЈ на којима су учествовали или требали да учествују сви чланови ЦК-а. На њима се могло чути понекада и различито тонирање ставова, али се углавном радило о јавном, односно плебисцитарном потврђивању ставова руководства Комунистичке партије.

У том смислу у Србији се по први пут 2012. године јасно може видети како једна политичка организација (СНС) постаје једна хибридна идеолошка организација са карактеристичном (окси)моронском структуром сопствене парламентарне листе.

Кад смо код форме плебисцитарног изјашњавања његова одлика је тзв. јавно гласање и то у датом моменту које не мора имати претходно дефинисану процедуру гласања. И данас у Србији чујемо многобројне гласове оних који углавном нису живели у том периоду како нам недостаје оно што они зову „непосредна демократија“. Готово да је увек било тако у различитим периодима и земљама током историје, да се сетимо непосредне демократије када тзв. рад институција изгуби на функционалности или уопште на смислу. Поменућемо само још и покушаје да се форме пленума прошире на остале секторе друштва и друштвеног живота, а не само на Универзитет. Чујемо да међу студентима социјалистичких мотива (а има их и као припадника оживљене организације СКОЈ) постоје они који би да примењују и тзв. зборове на неке другачије организације од универзитетских. Унутар социјалистичког самоуправног система познати су између осталог „Зборови радних људи“ који су били уставна категорија и форма којом се одлучивало о свему у оквиру тзв. друштвених предузећа. Зборови, као и пленуми су више познати новим генерацијама из чувених комичних серија српске кинематографије и телевизије (као што су Бољи живот, Породично благо или нешто новија Државни посао)које су бесмртном српском духовитошћу описале сву лажност и карикатуралност тог идеолошког система.

Један од значајнијих доприноса лакшој уочљивости овог негативног тренда је нажалост и случај са парламентарном демократијом у Србији. Једна од главних карактеристика неолибералног преузимања парламентарне демократије јесте хибридизација тзв. идеологија, али и определења на свакодневном нивоу. У том смислу у Србији се по први пут 2012. године јасно може видети како једна политичка организација (СНС) постаје једна хибридна идеолошка организација са карактеристичном (окси)моронском структуром сопствене парламентарне листе.

Таоци су не само они који нису клијенти СНС-а, већ и они који то јесу. У крајњем исходу показаће се да је и сам Александар Вучић таоц целог тог процеса. Он је успео да узурпира, не само државу у свим њеним функцијама, већ и доминантне токове друштвеног и економског живота. У највећој мери ослањањем на медијско-удбашку полугу моћи

Шта је успео да уради неолиберални модел понашања у лику Александра Вучића? Успео је да уради оно што су 100 година раније анархисти и комунисти квалификовали као лажну и од народа одвојену политичку структуру засновану на елитама. Овог пута тај утисак трулежи доводи се, не толико у раван односа привилегованих и експлоатисаних, колико у осећај налик таоцу свесном процеса на који не може да утиче. Таоци су не само они који нису клијенти СНС-а, већ и они који то јесу. У крајњем исходу показаће се да је и сам Александар Вучић таоц целог тог процеса. Он је успео да узурпира, не само државу у свим њеним функцијама, већ и доминантне токове друштвеног и економског живота. У највећој мери ослањањем на медијско-удбашку полугу моћи.

Зато је задатак слободарских снага у таквом друштву, и оних које желе да дају супстанцијалну вредност парламентарној демократији, вишеструко сложен. У случају Србије, грађани који се боре за слободу и стварни рад институција имају посла са организованом мафијашком мрежом и њеним подржаваоцима из спољњег света.

Када је реч о друштву, свако има проблеме, па и оне дубље природе. Најдубљи проблеми српског друштва везани су са неразрешеним статусом према комунистичком наслеђу. У суштини, комунизам у Србији никад није пао. По многим питањима је опстао као владајући или огољено или у камелеонској симбиози са неолибералним елементима или камуфлиран у (квази)националистичком руху. Зато је за спасење парламентарне демократије неопходно извршити процес сличан оном у Немачкој од 1945. године, који се зове денацификација, а у Србији и другим пост-комунистричким земљама - декомунизација.

Наравно да се процес декомунизације не би дешавао у неком ванвременом „простору“, већ би био одређен околностима савременог тренутка и тако би био уфункцији изградње новог институционалног уређења друштва и државе. Овај процес би се у највећој могућој мери наслонио на традиције наше земље пре потпадања под идеолошке или утопијске програме 20. века. Ту се свакако мисли на било који облик наднационалне творевине као што је Југославија, многоструко појачану анти-националном, конкретно анти-срспком комунистичком идеологијом.

У том смислу упркос збуњености око термина ''пленум'' суштина догађаја у последњих шест месеци евидентно је прерасла у ''догађање народа'' али на чијем је челу као ретко када српска омладина. То догађање има везе са акумилараним незадовољством и претходним протестним дешавањима који су углавном остали без резултата. Овај протест је побуна против антиуставног деловања актуелне власти а не против парламентарне демократије.

У том смислу упркос збуњености око термина ''пленум'' суштина догађаја у последњих шест месеци евидентно је прерасла у ''догађање народа'' али на чијем је челу као ретко када српска омладина

Питање савести и личне слободе одлучивања нису у супротности са природом овог протеста а ни са хришћанском вером и дефиницијом десних опредељења. Напротив, индивидуализам уколико је уточиште савести указује на неслободу, а не обрнуто. Хришћанска вера је повезана са појмовима личности и заједнице, а не са индивидуализмом. Колектив није исто што и заједница. Хришћанска вера нас упућује једне на друге, а не једне од других.

Индивидуализам је окосница идеологије либерализма, а колективизам идеологије комунизма. Само са становишта комунизма либерализам је десно опредељење. Са сопственог (изворног, револуционарног), а и са становишта аутентичне десне оријентације либерализам је лево становиште. Зашто?

Либерализам је лево у односу на традицију, лево у односу на државу, лево у односу на нацију... и још доста тога. Све што је наведено, а супротно отклону на лево јесте основа рефлексије десне оријентације. Револуција у Француској је била у знаку либералистичке мисли као и на жалост произашла филозофија. Не случајно названа ''филозофска револуција'' утицала је на идеологизацију филозофије и мишљења уопште и довела до још радикалније левих револуционарних пројеката као што је комунизам или оксиморонских изобличења као што је национал-социјализам.

Супротно томе велики покрет на челу са младим људима у Србији је пре свега родољубивог, могло би се чак рећи државотворног карактера. Јер, главни мотив или покретач јесте живот у својој, слободној, праведној држави. Он је утолико наш, самоникао (аутентичан) да нема никакве равни за поређење са моделим и облицима тзв. обојених револуција или WOKE покретима као што је Black lives matter у Америци када је требало рушти Доналда Трампа.

Александар Вучић је успостављајући потпуну контролу над институцијама државе оголио узурпацију и начине контролисања власти и опозиције, а на друштвеном плану ту контролу пренео на економске факторе и на стављање у положај уцењености великог броја људи, који раде за партијски контролисана предузећа

Поготову из раније изнетих карактеристика главнине и суштине покрета у Србији не може се говорити о рушењу државе. Напротив, ради се о обнови државе. Међутим, они који понављају папагајске тврдње да је Александар Вучић држава, намерно или у незнању неразликују државу од власти, а поготову њених појединачних носилаца. А то што у бескрају политичких игара (читај манипулација) сведочимо пренемагању да власт не употеребљава силу, а морала би, да би наводни ''лојални грађани Србије'' могли нормално да живе, јесте с једне стране (А. Вучића), избегавање ''брзог краја'' ове власти у сукобу са сопственим народом, а са друге (''деца комунизма''), чежња прикривених стаљиниста за обрачуном са оним што у свом болесном уму и даље виде као ''класног непријатеља''.

Чак и уз помоћ (свемогућег) ''лукавства ума'' тешко је читаоцу да се сврста међу тако саморазумљене ''лојалне грађане'' и њихову ''нормалност''.

Оно што је најгоре у практичном животу у Србији можда је парадоксално најбоље у теоријској равни запитаности над парламентаризмом. Александар Вучић је успостављајући потпуну контролу над институцијама државе оголио узурпацију и начине контролисања власти и опозиције, а на друштвеном плану ту контролу пренео на економске факторе и на стављање у положај уцењености великог броја људи, који раде за партијски контролисана предузећа. Упркос свему томе, он говори не само о демократији, него и о одбрани демократије од оних који би желели њега да склоне са власти. Како је то могуће?

Борба српског народа, на челу са студентском омладином, није тек борба против корупције, већ борба за Васкрс Србије.

Могуће је зато што је тиранин успео, на претходно описани начин, да изведе један практично-политички reductio ad absurdum демократског принципа власти, односно да га сведе на апсурд. Ради се о принципу легитимитета. Механизмима апсолутне контроле, такорећи перманентним друштвеним инжењерингом и утицајем на формирање перцепције јавног мњења до нивоа испирања мозгова посредством злоупотребе телевизијских канала којима је он доделио националну фреквенцију (углавном својим пријатељима, кумовима или пословним партнерима), долазио је до победа на тзв. „изборима“ у којима се броји по принципу један човек – један глас. На тај начин он себе легитимише као демократски изабраног председника, или пак сопствену парламентарну листу, као парламентарног победника. Целина овога механизма наравно да подсећа на политичку гротеску, односно на један специфичан ''ријалити'' феномен у коме се нешто стварно дешава, али се у исто време и глуми да се стварно дешава. Последица тога је потпуно уништавање друштвеног поверења у било какве вредности и идеје о друштвеном развоју.

Да закључимо, поуке по парламентаризам су далекосежне, дубоке и бројне. Парламентарна демократија не може да се подразумева нити може сама од себе да буде имуна на изобличења. Зато су нам добродошла најновија искуства из тзв. непосредне демократије али само уколико је схватимо као неопходан коректив а не замену за представничку, парламентарну демократију. Зарад успешног ВаскрсавањаСрбије мора се успоставити висок степен тзв. квалификоване демократије која узима у бзир квалитативне критеријуме као што су стручност и осведочени резултати рада.

То би значило и реструктуирање уређења политичког друштва, односно живота у парламентарној држави. Поред три добро позната стуба власти у таквом друштву, као што су законодавна, извршна и правосудна (наводно независна једна од друге), морамо приступити и устпостављању четвртог стуба власти, који би био утемељен на меритократији. Односно, старању о достојанству државе, институција друштва и пре свега људи који не желе да напуштају своју Отаџбину.

Борба српског народа, на челу са студентском омладином, није тек борба против корупције, већ борба за Васкрс Србије.