Kako da naučimo da je Jelena Karleuša važnija od Dejana Bodiroge? Da li je moguće da je Kristijan pozitivan lik, a Novak Đoković zbog svojih političkih uverenja nije?

Naša sledeća lekcija u društvenom okviru Srbije i Repbulike Srpske biće kako da naučimo da je Jelena Karleuša važnija od Dejana Bodiroge. Kako je došlo do toga da najveći sportista sveta u dva ili tri navrata, svejedno je, najtrofejniji i najveći igrač tenisa, postaje neko kome se tabloidi obraćaju sa najneugodnijih tačaka, dajući mu imena kakva on ne zaslužuje.

A onda, na ličnom planu, na mom planu, kako naučiti lekciju da se živi u društvu u kome se sve što je stečeno poštenim radom, negde od 1991. godine kada sam krenuo u pečalbu, dovodi u pitanje?

Lekciju, gde se razrada onoga što bi trebalo da degradira moju ličnost dešava na već razrađen način.  Naime, mnogi su čitaoci i mnogi ljudi koji prate internet bili suočeni sa informacijom kako se Emir Kusturica na vreme obezbedio, da ima divnu nekretninu u Crnoj Gori i divnu nekretninu u Herceg Novom. To je trajalo tri – četiri meseca pa su se na kraju pojavili ljudi koji su postavili pitanje o mom vlasništvu, dakle, posle 28 godina, a pripremljeno u dva – tri tabloida koji su se „divili“ toj nekretnini.

Svako onaj, dakle, koji napravi iskorak, kritički iskorak, od onoga što čini dnevnu politiku, suočava se sa različitim vrstama kazne. Jedna je najdirektnija koju vam upućuju tabloidi, u slučaju u kome treba da naučimo da živimo sa ostatkom sveta i koja glasi  da su najgori oni koji su bogati

Svako onaj, dakle, koji napravi iskorak, kritički iskorak, od onoga što čini dnevnu politiku, suočava se sa različitim vrstama kazne. Jedna je najdirektnija koju vam upućuju tabloidi, u slučaju u kome treba da naučimo da živimo sa ostatkom sveta i koja glasi  da su najgori oni koji su bogati.

Kad se priča o Đokoviću danas onda se uglavnom nabrajaju njegova imanja, kada se govori o Bodirogi priča se o tome da je on podržao studente i da je on zapravo jedan bezvredan čovek. U takvom društvu jako je teško živeti a mislim da se takve lekcije jako teško mogu naučiti.

O čemu se tu radi?

Neslaganje sa jednom društvenom koncepcijom vodi u sukob koji sve više liči na prošlost u kojoj komunizam nije bio samo politički sistem kojim su se pokrivali autoriteti, nego jedna vrsta kvazipatrijarhalnog, hajdučkog recepta u kome svi koji drukčije misle postaju neprijatelji.

Sećam se, tada sam bio mlad čovek, kada je Dejan Bodiroga postao prvak sveta u košarci, i moje divljenje prema njemu nikad nije prestalo. Šta Dejan Bodiroga misli danas i kako se on odnosi prema stvarnosti, kako se odnosi prema studentskom pokretu, odnosno ganidejvskom pristupu u sukobu sa državnim autoritetom, to ne umanju njegovu vrednost na dužu stazu. Na kraću, izlaže ga neprijatnostima a zbog toga sam pomenuo i ovu svoju.

Ko se postavi, ko zauzme kritičku distancu od tekuće politike, ili ko se zameri vlastima taj instantno ulazi u jednu šemu koja je priprema za tzv. streljanje koje obavljaju tabloidi i oni to rade stručno. Očigledno da se to radi iz nekog centra gde se uz skupa vina skupljaju razna društva i onda se određuje nečija sudbina tako što se zadaju te vrste udaraca

Dakle, mesecima je trajala kampanja – „Kusturica ima divnu nekretninu“. U jednom trenutku sam pozvao urednicu „Blica“ i pitao je zašto to toliko puta ponavljaju a ona mi je odgovorila da to „vole ljudi“. „Šta vole ljudi“, pitao sam je, kaže – vole ljudi da vide da ljudi imaju…

Kraj te pripreme u javnosti, u kojoj se neko izlaže ostatku srpskog življa ili ostatku svih drugih naroda kao bogataš, a ja nisam nikakav bogataš, veći su mnogo bogataši oni koji su me stavili na taj stub srama posedovanja železničke stanice, ruševine koju sam kupio pre 28 godina, jeste sudski proces u Crnoj Gori u kome ja posle toliko godina treba da dokažem da sam vlasnik tog objekta.

Ko se postavi, ko zauzme kritičku distancu od tekuće politike, ili ko se zameri vlastima taj instantno ulazi u jednu šemu koja je priprema za tzv. streljanje koje obavljaju tabloidi i oni to rade stručno. Očigledno da se to radi iz nekog centra gde se uz skupa vina skupljaju razna društva i onda se određuje nečija sudbina tako što se zadaju te vrste udaraca.

Od kako sam napisao prvo pismo protiv litijuma, od kako sam reagovao zaključkom da Kecmanović, masovni ubica, nije izolovan slučaj, nego je jedan od rezultata naših društvenih procesa, kada sam govorio o njemu kao osobi koja stoji u dripačkoj koloni koja čeka da  uđe u zadrugu, od tog momenta je počelo izopštavanja iz onog što se zvalo moj mirni život.

Od kako sam napisao prvo pismo protiv litijuma, od kako sam reagovao zaključkom da Kecmanović, masovni ubica, nije izolovan slučaj, nego je jedan od rezultata naših društvenih procesa, kada sam govorio o njemu kao osobi koja stoji u dripačkoj koloni koja čeka da  uđe u zadrugu, od tog momenta je počelo izopštavanja iz onog što se zvalo moj mirni život

Pre deset godina sam odustao od davanja intervjua, u međuvremenu sam dao ukupno dva, jednom u Agape-u, drugi put u Oku, a šta sam sve doživeo zbog kritičke distance koju sam zauzeo…   A tvrdim da društvo koje ne može da preživi kritičku distancu, ide putem samoukidanja.

Šta se meni desilo? Posle prvog teksta koji su preuzeli svi i koji je, ustvari skinut sa videa sa Sputnjika, pojavljuje se članak u kome se predsednik Republike Srpske obraća nekom, a vidljivo meni, i taj tekst je trebalo da me opameti, da sugeriše da je moja priča o litijumu stvar moje neukosti. Dakle, mi njega volim“, mi njega slavimo, ali ne treba da se petlja tamo gde mu nije mesto. Nisam imenovan, ali sam brzo imenovan posle novog teksta u kome sam se divio studentima koji pevaju himnu ispred kabineta Zagorke Dolovac. Pojavio se tekst u kome su se, navodno, zaposleni u Andrićgradu a njih ima više ili manje od 11, svejedno, distancirali od mene jer sam ja navodno stao na stranu onih koji , slušajte dobro, tretiraju Srbe kao „svetosavska goveda“.

Svako ko ima mrvu dobre namere, ko veruje da kada bi ostao samo jedan koji govori istinu, da bi valjalo biti na njegovoj strani, zna da to nije tačno. Ali je tačno, kao u onom udaru, uopšte ne znam šta je iz čega ispaljano, ali kao režiser mogu da kažem da nikada ni jedan mizanscen u istoriji kinematografije, a stručnjaci za masovne scene su bili od Viskontija do Orsona Velsa, nikada nikome nije uspelo da po sred ceste razdvoji dve grupe ljudi dok se nije pojavila neka spoljna sila koja ih je razdvojila.

Dakle, svi koji izgovore ono što čini kritičku distancu od društva oni postaju otvoreni neprijatelji o kojima se pričaju najgore stvari a kad neće to direknto da rade, čoveka degradiraju na taj način što mu imovinu stavljaju pod pitanje.

Izgleda da je neko u mrežnom radu između Beograda i Herceg Novog zamislio kako može da otima imanje a da pri tom ne snosi nikakvu konsekvencu. Naravno da do toga neće doći i da je onaj ko je posegnuo za tim iz kriminalnog miljea i da pokušava da obezliči moju ličnost a potvrde su mogle da se nađu u nizu tabloida.

U vrlo sličnoj poziciji je Biković kome neprestano ponavljaju priče o novcu koji on navodno stiče u Rusiji, a uopšte se ne radi o velikom novcu, a to rade oni koji su se milijardama obogatili i koji hoće da dovedu u pitanje one koji su pošteno zaradili i koji su nešto više od onog što čini prosek, ili nadprosek u Srbiji.

Rio Tinto je najopasnija međunarodna kriminalna organizacija koja se, naravno, ne zove tako, ali po posledicama na društva u koja su ušli, ona to jeste

Zašto to rade – zato što postoji kritička distanca. Kako da se ponaša čovek kome vlast diže nadgrobni spomenik za 2027. godinu?  Kako da se ponaša čovek koji posle 70 godina života nije zaštićen u svojoj državi od onih koji u krugovima vlasti, ne govorim da su svi, čine sve da degradiraju njegovu prošlost, biografiju?

A, mora se znati, da svako ko se bori za svoje mišljenje, svako ko se bori za ono što je zaradio pošteno, svako ko se bori za svoj narod, on na kraju na neki način trijumfuje.

Spominjući Rio Tinto, istražujući danima o čemu se zapravo radi, proveo sam ogromne količine, sati, dana, da bih ušao u serum Rio Tinta. Rio Tinto je najopasnija međunarodna kriminalna organizacija koja se, naravno, ne zove tako, ali po posledicama na društva u koja su ušli, ona to jeste.

Dakle, da li je pitanje dvostrukog trovanja, onog koji te dripce skuplja da u kolonama čekaju kada će da uđu u Zadrugu, u duhovnoj sferi, da li one koji veruju da je Jelena Karleuša OK, a da Dejan Bodiroga nije, da  li oni koji misle da raspusna moć direktora i vlasnika Pinka koji može da napravi stilski nešto između masonskog hrama i Bele kuće, da li oni mogu da odrede budućnost?

Nedavni naleti bujičnih voda koje su se slile u Jadru govore o tome dodatno da tamo nije moguće ekološki razdvajati rudu od otpada. Ne samo zbog toga o čemu naučnici govore da se nikada u svetu u plodnoj ravnici nije eksplatisala ni jedna ruda, već i da nikada ni jedan narod nije dozvolio da se na njegovoj plodnoj zemlji kopa i jedna ruda.

Ozbiljan uvid u broj potencijalnih rudokopa govori da bi u tom slučaju u kom bi Jadar bio predmet iskopavanja jadarita, odnosno litijuma, da bi zapravo čitav podrinski korpus postao istočna Srbija. A istočna Srbija je rudokop u kome svaki četvrti stanovnik dobija rak.

Dakle, da li je pitanje dvostrukog trovanja, onog koji te dripce skuplja da u kolonama čekaju kada će da uđu u Zadrugu, u duhovnoj sferi, da li one koji veruju da je Jelena Karleuša OK, a da Dejan Bodiroga nije, da  li oni koji misle da raspusna moć direktora i vlasnika Pinka koji može da napravi stilski nešto između masonskog hrama i Bele kuće, da li oni mogu da odrede budućnost?

Da li je moguće da je Kristijan, hiljade i hiljade sklekova, to neko bežanje u zdrav razum,  pozitivan lik, a Đoković zbog svojih političkih uverenja nije? To nije moguće.

Koji to narod može da iz drži da mu je Dejan Bodiroga, da mu je najbolji košarkaš neprijatelj i da se on meri sa pevačicom sumnjivog morala, da ona bude važnija od njega?

Socijalni modeli po kojima smo odrastali u Titovoj Jugoslaviji imali su preciznu, rekao bih holivudsku percepciju. Gavrić je bio ideal žena, Paja Vujisić je bio ideal svih nas koji smo želeli da budemo uverljivi. Branko Ćopić je formatirao naše detinjstvo a ne američka serija i Snježana i sedam patuljaka. Moj mladalački život je odredio fudbaler Ferhatović a sa druge strane Dragan DŽajić.

Znači, postojali su modeli prema kojima smo mi ulazili u društvo, ponašali se i oponašali. Danas dolazi do neke vrste kolektivizma u kome svi pojedinci čije delovanje nije apsolutno uštimovano sa onim što je percepcija vladajuće stranke, odnosno predsednika Republike, oni postaju nepriajtelji. Koji to narod može da iz drži da mu je Dejan Bodiroga, da mu je najbolji košarkaš neprijatelj i da se on meri sa pevačicom sumnjivog morala, da ona bude važnija od njega?

Neće biti ili neće moći.

(Iskra)