Како да научимо да је Јелена Карлеуша важнија од Дејана Бодироге? Да ли је могуће да је Кристијан позитиван лик, а Новак Ђоковић због својих политичких уверења није?

Наша следећа лекција у друштвеном оквиру Србије и Репбулике Српске биће како да научимо да је Јелена Карлеуша важнија од Дејана Бодироге. Како је дошло до тога да највећи спортиста света у два или три наврата, свеједно је, најтрофејнији и највећи играч тениса, постаје неко коме се таблоиди обраћају са најнеугоднијих тачака, дајући му имена каква он не заслужује.

А онда, на личном плану, на мом плану, како научити лекцију да се живи у друштву у коме се све што је стечено поштеним радом, негде од 1991. године када сам кренуо у печалбу, доводи у питање?

Лекцију, где се разрада онога што би требало да деградира моју личност дешава на већ разрађен начин.  Наиме, многи су читаоци и многи људи који прате интернет били суочени са информацијом како се Емир Кустурица на време обезбедио, да има дивну некретнину у Црној Гори и дивну некретнину у Херцег Новом. То је трајало три – четири месеца па су се на крају појавили људи који су поставили питање о мом власништву, дакле, после 28 година, а припремљено у два – три таблоида који су се „дивили“ тој некретнини.

Свако онај, дакле, који направи искорак, критички искорак, од онога што чини дневну политику, суочава се са различитим врстама казне. Једна је најдиректнија коју вам упућују таблоиди, у случају у коме треба да научимо да живимо са остатком света и која гласи  да су најгори они који су богати

Свако онај, дакле, који направи искорак, критички искорак, од онога што чини дневну политику, суочава се са различитим врстама казне. Једна је најдиректнија коју вам упућују таблоиди, у случају у коме треба да научимо да живимо са остатком света и која гласи  да су најгори они који су богати.

Кад се прича о Ђоковићу данас онда се углавном набрајају његова имања, када се говори о Бодироги прича се о томе да је он подржао студенте и да је он заправо један безвредан човек. У таквом друштву јако је тешко живети а мислим да се такве лекције јако тешко могу научити.

О чему се ту ради?

Неслагање са једном друштвеном концепцијом води у сукоб који све више личи на прошлост у којој комунизам није био само политички систем којим су се покривали ауторитети, него једна врста квазипатријархалног, хајдучког рецепта у коме сви који друкчије мисле постају непријатељи.

Сећам се, тада сам био млад човек, када је Дејан Бодирога постао првак света у кошарци, и моје дивљење према њему никад није престало. Шта Дејан Бодирога мисли данас и како се он односи према стварности, како се односи према студентском покрету, односно ганидејвском приступу у сукобу са државним ауторитетом, то не умању његову вредност на дужу стазу. На краћу, излаже га непријатностима а због тога сам поменуо и ову своју.

Ко се постави, ко заузме критичку дистанцу од текуће политике, или ко се замери властима тај инстантно улази у једну шему која је припрема за тзв. стрељање које обављају таблоиди и они то раде стручно. Очигледно да се то ради из неког центра где се уз скупа вина скупљају разна друштва и онда се одређује нечија судбина тако што се задају те врсте удараца

Дакле, месецима је трајала кампања – „Кустурица има дивну некретнину“. У једном тренутку сам позвао уредницу „Блица“ и питао је зашто то толико пута понављају а она ми је одговорила да то „воле људи“. „Шта воле људи“, питао сам је, каже – воле људи да виде да људи имају…

Крај те припреме у јавности, у којој се неко излаже остатку српског живља или остатку свих других народа као богаташ, а ја нисам никакав богаташ, већи су много богаташи они који су ме ставили на тај стуб срама поседовања железничке станице, рушевине коју сам купио пре 28 година, јесте судски процес у Црној Гори у коме ја после толико година треба да докажем да сам власник тог објекта.

Ко се постави, ко заузме критичку дистанцу од текуће политике, или ко се замери властима тај инстантно улази у једну шему која је припрема за тзв. стрељање које обављају таблоиди и они то раде стручно. Очигледно да се то ради из неког центра где се уз скупа вина скупљају разна друштва и онда се одређује нечија судбина тако што се задају те врсте удараца.

Од како сам написао прво писмо против литијума, од како сам реаговао закључком да Кецмановић, масовни убица, није изолован случај, него је један од резултата наших друштвених процеса, када сам говорио о њему као особи која стоји у дрипачкој колони која чека да  уђе у задругу, од тог момента је почело изопштавања из оног што се звало мој мирни живот.

Од како сам написао прво писмо против литијума, од како сам реаговао закључком да Кецмановић, масовни убица, није изолован случај, него је један од резултата наших друштвених процеса, када сам говорио о њему као особи која стоји у дрипачкој колони која чека да  уђе у задругу, од тог момента је почело изопштавања из оног што се звало мој мирни живот

Пре десет година сам одустао од давања интервјуа, у међувремену сам дао укупно два, једном у Агапе-у, други пут у Оку, а шта сам све доживео због критичке дистанце коју сам заузео…   А тврдим да друштво које не може да преживи критичку дистанцу, иде путем самоукидања.

Шта се мени десило? После првог текста који су преузели сви и који је, уствари скинут са видеа са Спутњика, појављује се чланак у коме се председник Републике Српске обраћа неком, а видљиво мени, и тај текст је требало да ме опамети, да сугерише да је моја прича о литијуму ствар моје неукости. Дакле, ми њега волим“, ми њега славимо, али не треба да се петља тамо где му није место. Нисам именован, али сам брзо именован после новог текста у коме сам се дивио студентима који певају химну испред кабинета Загорке Доловац. Појавио се текст у коме су се, наводно, запослени у Андрићграду а њих има више или мање од 11, свеједно, дистанцирали од мене јер сам ја наводно стао на страну оних који , слушајте добро, третирају Србе као „светосавска говеда“.

Свако ко има мрву добре намере, ко верује да када би остао само један који говори истину, да би ваљало бити на његовој страни, зна да то није тачно. Али је тачно, као у оном удару, уопште не знам шта је из чега испаљано, али као режисер могу да кажем да никада ни један мизансцен у историји кинематографије, а стручњаци за масовне сцене су били од Висконтија до Орсона Велса, никада никоме није успело да по сред цесте раздвоји две групе људи док се није појавила нека спољна сила која их је раздвојила.

Дакле, сви који изговоре оно што чини критичку дистанцу од друштва они постају отворени непријатељи о којима се причају најгоре ствари а кад неће то дирекнто да раде, човека деградирају на тај начин што му имовину стављају под питање.

Изгледа да је неко у мрежном раду између Београда и Херцег Новог замислио како може да отима имање а да при том не сноси никакву консеквенцу. Наравно да до тога неће доћи и да је онај ко је посегнуо за тим из криминалног миљеа и да покушава да обезличи моју личност а потврде су могле да се нађу у низу таблоида.

У врло сличној позицији је Биковић коме непрестано понављају приче о новцу који он наводно стиче у Русији, а уопште се не ради о великом новцу, а то раде они који су се милијардама обогатили и који хоће да доведу у питање оне који су поштено зарадили и који су нешто више од оног што чини просек, или надпросек у Србији.

Рио Тинто је најопаснија међународна криминална организација која се, наравно, не зове тако, али по последицама на друштва у која су ушли, она то јесте

Зашто то раде – зато што постоји критичка дистанца. Како да се понаша човек коме власт диже надгробни споменик за 2027. годину?  Како да се понаша човек који после 70 година живота није заштићен у својој држави од оних који у круговима власти, не говорим да су сви, чине све да деградирају његову прошлост, биографију?

А, мора се знати, да свако ко се бори за своје мишљење, свако ко се бори за оно што је зарадио поштено, свако ко се бори за свој народ, он на крају на неки начин тријумфује.

Спомињући Рио Тинто, истражујући данима о чему се заправо ради, провео сам огромне количине, сати, дана, да бих ушао у серум Рио Тинта. Рио Тинто је најопаснија међународна криминална организација која се, наравно, не зове тако, али по последицама на друштва у која су ушли, она то јесте.

Дакле, да ли је питање двоструког тровања, оног који те дрипце скупља да у колонама чекају када ће да уђу у Задругу, у духовној сфери, да ли оне који верују да је Јелена Карлеуша ОК, а да Дејан Бодирога није, да  ли они који мисле да распусна моћ директора и власника Пинка који може да направи стилски нешто између масонског храма и Беле куће, да ли они могу да одреде будућност?

Недавни налети бујичних вода које су се слиле у Јадру говоре о томе додатно да тамо није могуће еколошки раздвајати руду од отпада. Не само због тога о чему научници говоре да се никада у свету у плодној равници није експлатисала ни једна руда, већ и да никада ни један народ није дозволио да се на његовој плодној земљи копа и једна руда.

Озбиљан увид у број потенцијалних рудокопа говори да би у том случају у ком би Јадар био предмет ископавања јадарита, односно литијума, да би заправо читав подрински корпус постао источна Србија. А источна Србија је рудокоп у коме сваки четврти становник добија рак.

Дакле, да ли је питање двоструког тровања, оног који те дрипце скупља да у колонама чекају када ће да уђу у Задругу, у духовној сфери, да ли оне који верују да је Јелена Карлеуша ОК, а да Дејан Бодирога није, да  ли они који мисле да распусна моћ директора и власника Пинка који може да направи стилски нешто између масонског храма и Беле куће, да ли они могу да одреде будућност?

Да ли је могуће да је Кристијан, хиљаде и хиљаде склекова, то неко бежање у здрав разум,  позитиван лик, а Ђоковић због својих политичких уверења није? То није могуће.

Који то народ може да из држи да му је Дејан Бодирога, да му је најбољи кошаркаш непријатељ и да се он мери са певачицом сумњивог морала, да она буде важнија од њега?

Социјални модели по којима смо одрастали у Титовој Југославији имали су прецизну, рекао бих холивудску перцепцију. Гаврић је био идеал жена, Паја Вујисић је био идеал свих нас који смо желели да будемо уверљиви. Бранко Ћопић је форматирао наше детињство а не америчка серија и Сњежана и седам патуљака. Мој младалачки живот је одредио фудбалер Ферхатовић а са друге стране Драган Џајић.

Значи, постојали су модели према којима смо ми улазили у друштво, понашали се и опонашали. Данас долази до неке врсте колективизма у коме сви појединци чије деловање није апсолутно уштимовано са оним што је перцепција владајуће странке, односно председника Републике, они постају неприајтељи. Који то народ може да из држи да му је Дејан Бодирога, да му је најбољи кошаркаш непријатељ и да се он мери са певачицом сумњивог морала, да она буде важнија од њега?

Неће бити или неће моћи.

(Искра)