Полемике | |||
Вучић као "српски Путин" - Крај дискусије поводом чланка Никите Бондарјева |
четвртак, 24. октобар 2019. | |
НЕЋУ да кријем: за мене као главног уредника и творца пројекта «Балканист» било је неочекивано пријатно да видим колико је велику дискусију у српским медијима, а онда и у руским ресурсима који се баве мониторингом медија, изазвао чланак једног од наших најбољих аутора, мог пријатеља и колеге – научника Никите Бондарјева под насловом који много говори: «Не, хвала, драге демократе!». Више од десет оригиналних чланака (не рачунајући десетине преношења) појавили су се у тој дискусији, показујући огромно интересовање за тему, коју је отворио Никита Викторович. И више од тога: предлози, које је као резултат његовог чланка добила редакција «Балканиста», превазилазе сва замислива и незамислива очекивања.
А то све доказује само једно: Бондарјев је «погодио у живац». И то и српске и руске читаоце. Али, што је најинтересантније, ако посматрамо суштину – ничег принципијелно новог, дотад неизреченог у јавности, у том чланку није било! Било је то само благо, али доследно, инвентарисање чињеница, разговора, расположења, симбола времена из последњих нешто више од десет година у којима је он редовно посећивао Србију и посматрао својим очима однос локалних елита према Русији.
Од потцењивачко-високомерног – из епохе Тадића, до добронамерно-партнерског – из епохе Николића и Вучића. Нећу да кријем: с обзиром да сам се упознао са сва та три српска председника, хтео бих да посебно издвојим Вучића, као човека посвећеног Русији. Мени се чини, када би све било по његовој вољи, Србија би већ одавно била била чланица Евроазијског економског савеза, ОДКБ и свих осталих руских међународних структура. Али, он одлично разуме: не сме се бити више Рус од самих Руса! Политика је умешност могућег. И управо зато Вучић покушава да води политику еквидистанце од светских центара моћи по моделу Јосипа Броза Тита. И он је – први човек после Тита, коме то, иако можда не од прве, полази за руком! А притом се (о ужаса!) дешава централизација власти и медија, чији главни спонзор први пут за 30 година више нису тајкуни и западни фондови, него српска држава! Тако да, ако баш хоћете, Вучић је српски Путин, који се бори против хидре Ходорковског, чеченских (албанских) сепаратиста и опозиције у лику Касјанова (Ђиласа). Некада, 1999. године, Савезна скупштина СРЈ је донела одлуку о приступању Савезу Русије и Белорусије и упутила молбу у Москву и Минск. И шта је даље било, да ли се сећате? Немогуће је наметнути се Русији за једног од најважнијих савезника на свету, а посебно ако то Москви није баш потребно. «Шта је у питању, Балкан? Чекајте да дође ваше време» - са таквом стратегијом присуства у региону, не може бити успеха. А озбиљна стратегија нам је ите како потребна! Е, та информација о неопходности стварања балканске стратегије, може се довести до знања руске елите, ако се доспе у недељне мониторинге медија. И то не само у руске. Између осталог, баш зато ми и сарађујемо са низом федералних издања, као што су: «Московски комсомолац», «Независимаја газета» и агенције «Регнум», «Нови дан», «Политнавигатор». У протеклој дискусији било је изречено много мисли и питања, на већину којих су већ дати одговори. На преостала ћу сада да одговорим. Пројекат «Балканист» сам створио заједно са колегама-балканистима, да би било уједињено, а не расуто и изгубљено, деценијско искуство рада у региону. Многобројни чланци и иступања на конференцијама, форуми и посете – све је то тражило да буде системтизовано и архивирано. А форма онлајн-портала са погодним насловом се показала идеалном за тај циљ. Замишљена у почетку као професионални хоби, ова форма је врло брзо нашла људе спремне да несебично помогну. Почевши са објављивањем 10 чланака месечно и хиљаду читалаца у партнерству са једним петроградским аналитичким центром, ми смо за годину дана израсли до више од 200 хиљада пратилаца на Фејсбуку, од којих је 20 хиљада редовних читалаца сајта «Балканист».
Притом је количина објављеног садржаја нарасла на 165 оригиналних текстова месечно (вести + чланци). Одговорићу и на најделикатније питање – сви партнери и добротвори пројекта «Балканист» имају искључиво руско порекло. Тако да се измишљотина у доколици по том питању треба оставити. Када сам 2008. први пут доспео у Србију, врло снажно сам осетио тамошњу непролазну чињеницу – потражња за Русијом је вишеструко већа од понуде. А пошто природа не трпи празнину, вакуум је почео да се попуњава често без било каквог делатног учешћа државе. Сада се ситуација изменила: раде десетине фондова и програма за хуманитарну, културну и историјску сарадњу. Али, потражња је и даље знатно већа од понуде. Па такви пројекти, као што је «Балканист», покушавају да то бар делимично компензују. Изузетни културни посленик Филип Кудрјашов, који сам, од својих пара, организује већ седам година узастопце фестивале дечјих и православних руских филмова у Србији, то најбоље зна. Слободно га питајте када будете у прилици. И последње, најважније. Када «Балканист» и наши аутори пишу о најоштријем проблему српске политике данас – концепцији разграничења са Косовом, где је Богу – Божје, а цару – царево, ми полазимо од врло значајне чињенице. Постоје само два народа на Балкану, који се до сада нису сви ујединили у својој држави: то су Срби и Албанци. И ако нам је нужан мир на Балкану, без сабирања својих у једној држави, тај мир неће бити могућ. Србија може да уједини како Републику Српску, тако и север Косова – све земље у којима у овом тренутку живе Срби. А Албанија – своје земље. И само у тој ситуацији ће моћи да се говори о стварном миру и хармонији у том експлозивном региону. У супротном, претње перманентних међунационалних ратова ће се непрекидно надвијати над мојом вољеном Србијом, којој су неопходне победе, а не нови конфликти. Превео: В. К. (Факти) https://balkanist.ru/vuchich-kak-putin-zavershenie-diskussii-vokrug-stati-n-bondareva/ Видети још: Петар Искендеров: Одговор Драгани Трифковић – Србија није Сирија, а Вучић није Милошевић |