Полемика о популизму, изборима, студентима и опозицији

Растислав Динић: Како популизам дели антирежимски фронт

Depeche Mode – People Are People

Већ месецима уназад примећујем једну занимљиву појаву. Како у свакодневне разговоре, тако и у јавну дискусију, вратио се појам „народ“. „Народ вам не верује!“ – неретко ми говоре саговорници у покушају да објасне незавидан положај у којем се нашла опозиција. Или – „Седите у скупштини док бију народ!“ – кад треба објаснити зашто опозиција не завређује поверење. Или: „Народ вам је рекао да изађете из Скупштине!“ – када говорник сâм то жели, али би да овој својој жељи припише неко општије важење.

Чини ми се да у српској политици дуго није било приче о „народу“, или је бар ја нисам примећивао. Изузетак је, наравно, напредњачка пропаганда која навелико користи овај појам, али доскора, то као да није имало утицај на ову нашу, антирежимску страну фронта. Сада се, међутим, „народ“ враћа на велика врата, не само у свакодневне разговоре, него и у програмске текстове јавних личности, нарочито оних које себи дају за право да говоре у име Студентске листе.

Како је народ (поново) проговорио

Тако милионер Алек Кавчић у свом тексту за „Недељник“ пише овако (читатељка неће замерити на нешто дужем цитату): „Дошли смо у ситуацију да се, као грађани, колективно гадимо политичких странака!

То није мишљење које је младо, незрело, непромишљено јер 21. век, ево, већ гази ка својој другој четвртини, него је то одраз друштвених околности и разочарања неколико целих генерације. Ако сте слични мени, а истраживања јавног мњења кажу да велики део нас јесте сличног становишта, друштвене околности у Србији на почетку 21. века су нам оформиле ставове које ћу ја овде покушати да формулишем. Она једна, комунистичка (реинкарнисана у социјалисте) партија, која је владала безмало до краја прошлог века, није нам неко велико добро донела.

Преласком на вишестраначје, очекивали смо побољшање, а добили смо ’напредну’ странку на власти која је још гора. Она је саткана од људи који се не могу подвести ни под какву идеологију, окупљених са једним јединим циљем: да напуне своје џепове или да добију социјалне мрвице са напредњачке трпезе. Препуна је преписивача, купаца средњошколских и накупаца факултетских диплома и плагијатора доктората, па није ни чудо што им се све пред очима распада, а поготово институције које су тако ’стручно’ уништили.

А оне преостале странке, опозиционе, не успевају ни око ситница да се сложе, а некмоли око нечега важнијег да се уједине, па закључујем да је и њима, заправо, више стало до скупштинских привилегија него до истинске сложне борбе за владавину права, за функционисање институција и поправак своје земље.

То народ види.

Ако се питате како је могуће да народ подржава студентску листу, којој не само што се не зна вођа, већ се не зна нити један појединац, ето вам објашњења. Народ не жели лажне вође, не жели квази лидере. Народ жели скуп појединаца од интегритета који се неће крити иза идеолошких парола, већ ће говорити из срца.“

Или пре свега неколико дана, у новогодишњем интервјуу за Данас, Јово Бакић овако:

„Ми ћемо тек удахнути снагу и енергију нашем народу. Он је пречесто био варан за ових скоро четири деценије вишестраначја, па је разумљиво да је неповерљив, сумњичав, да лако помисли да је нечем крај и онда се разочара. Но, ово је сасвим нова појава, не само у оквирима Србије, па ћемо се ускоро уверити да се ова енергија наше младости, заједно са свима нама који је свим срцем подржавамо, не може исцрпети… Нико није незаменљив и сви смо на истим задацима, а то су: буђење народне енергије, међусобног поверења и солидарности; победа над криминалним режимом; ослобађање наше републике од организованог криминала и полагање чврстих темеља једном здравијем друштву.“

Или, овако налог Студенти у блокади, поводом недавно предложене Резолуције о геноциду у НДХ:

„Док посланици Народне скупштине Републике Србије једне недеље свесно одлучују да не гласају за дискусију о догађајима и српским жртвама усташких логора НДХ током Другог светског рата на којима лежи наша историја – већ следеће недеље подржавају скрнављење споменика културе и неправедне историје над српским народом, гласајући за Аутентично тумачење закона.

То није само историја наше генерације. То је историја наших бака, дека, очева и мајки. То је историја наше деце. Ово је ништа друго осим очигледан доказ да се Народна скупштина Републике Србије не заузима за свој народ, његову историју и културну баштину. Ми се нашом културом и историјом поносимо! Ми не заборављамо! Ми не дамо!”

Тешко је, читајући ове пароле, одолети поређењу са временом када је народ говорио и када су (како нас обавештава Радина Вучетић) у (не)славној Политикиној рубрици Одјеци и реаговања доминирали наслови попут ових: „Народ зна истину“, „Народ је разумео народ“, „Народ је рекао: на реду су руководиоци“, „Народ најбоље зна шта је за њега добро“, „До сада су други говорили у име народа“, „Притисак народа не може бити недемократски“, „Бирократији смета политизација народа и радничке класе“. Тада је иза силног позивања на народ заправо стајала елита – већину текстова из поменуте рубрике нису писали ни радници ни сељаци, него пре свега интелектуалци, уметници и стручњаци различитих профила.¹ Како пише Аљоша Мимица: „’Народ’ се и овде оглашавао кроз уста својих угледнијих представника. Уопште узев, у овом попису јављају се углавном познати ликови из ондашњег јавног живота који су се најчешће оглашавали дугачким есејима на различите теме.“ Слично је и данас, само што су се овај пут професорима и музичарима, придружили и добри милионери попут Кавчића, који из срца проговарају у име народа.

Популизам као идеологија која дели

Сада није време за идеологије – понављају већ месецима са малих екрана људи који знају – подразумевајући под тим да сада није тренутак за теме попут ЕУ интеграција, односа према Косову, ратних злочина, ЛГБТ права, итд., већ да је једини задатак стварање јаког антирежимског фронта и референдумске атмосфере која ће на наредним изборима донети победу над криминализованим Вучићевим режимом. Тешко је не сложити се са овим ставом. Отварање идеолошких сукоба унутар хетерогеног антирежимског фронта, ризикује отварање нових, бочних фронтова, међу потенцијалним савезницима, и на тај начин слаби како сваког од њих, тако и цео антирежимски фронт. Со фар, со гоод. Међутим, чини се да се често под „идеологијама“ подразумевају само различити ставови око ЕУ, Косова, Истока и Запада, итд., а да се у потпуности игнорише да најдубљи, најупорнији и најопаснији раздор на антирежимској страни фронта не стварају идеолoшке поделе око ових тема, него идеологија која се уопште не региструје као таква– популизам.

По Јану-Вернеру Милеру, популизам је антиелитистичка, али поред тога и изразито антиплуралистичка идеологија. Овако Милер:

„Популисти тврде да они, и само они представљају народ… Кад се кандидују за положај на власти, популисти своје конкуренте представљају као припаднике неморалне, корумпиране елите; кад су на власти, одбијају да признају легитимност било какве опозиције. Популистичка логика подразумева и да они који не подржавају популистичке партије нису истински део народа – увек дефинисаног као исправан и морално чист. Једноставно речено, популисти не тврде: ’Уз нас је 99 одсто народа.’ Уместо тога, подразумевају: ’Уз нас је 100 одсто народа.’ За популисте је ова једначина увек тачна: сваког ко их опомиње да нису у праву они могу отписати као неморалног и неког ко није у правом смислу део народа… Идеја о једном, хомогеном, аутентичном народу није ништа друго до фантазија; као што је филозоф Јирген Хабермас једном рекао, ’народ’ се може појављивати само у плуралу. Поменута фантазија је опасна, јер популисти не само што успешно користе сукобе него и подстичу поларизацију, а према својим политичким противницима односе се као према ’непријатељима народа’ и настоје да их потпуно искључе из игре.“

„Популисти тврде да они, и само они представљају народ… Кад се кандидују за положај на власти, популисти своје конкуренте представљају као припаднике неморалне, корумпиране елите; кад су на власти, одбијају да признају легитимност било какве опозиције. Популистичка логика подразумева и да они који не подржавају популистичке партије нису истински део народа – увек дефинисаног као исправан и морално чист. Једноставно речено, популисти не тврде: ’Уз нас је 99 одсто народа.’ Уместо тога, подразумевају: ’Уз нас је 100 одсто народа.’

Политички теоретичар Кас Муде, дефинише популизам као идеологију „танког-центра“, која „дели друштво на две хомогене и антагонистичке групе: ’чисти народ’ с једне стране и ’корумпирану елиту’ с друге“ и која „жели да политика буде општа воља ’народа’“. Такође, по Мудеу, популизам „види друштво у терминима монистичких, хомогених група са истим вредностима и интересима“, и можда и најважније, изразито морализује поделу на „нас“ и „њих“: „Ако сте ви ’чисти’, а друга особа је ’морално корумпирана’, компромис води до кварења чистих. Корумпирани људи нису легитимни противници, и то је важна разлика“.

Какве су последице овако схваћеног популизма за тренутак у којем се налазимо, и нарочито за ситуацију на антирежимском фронту? Оно што уједињује антирежимски фронт јесте управо противљење режиму. Иако много тога међусобно раздваја његове актере, повезује их борба против Вучићевог ауторитаризма. Студентска листа игра нарочито важну улогу на овако конципираном антирежимском фронту, јер она има потенцијал да помири различите, па и међусобно сукобљене актере – помало налик цркви која је у Црној Гори успела да повеже и помири различите опозиционе елементе и омогући координисан излазак на изборе на којима је окончана тридесетогодишња владавина Ђукановићевог ДПС-а. Назовимо овај модел Студентске листе – СЛ1.

Међутим, популистичка визија Студентске листе, а самим тим и антирежимског фронта, је фундаментално другачија од овога. Пре свега, за самозване народне трибуне попут Кавчића и Бакића, али и анонимних аутора саопштења Студената у блокади, постоји само један аутентичан представник народа – Студентска листа. Милеровим речима, она представља не 99%, него 100% народа. Ако је већ тако, њој не треба савез са било ким другим, јер нити ико други има икакво право да представља народ, нити има потребе за било каквим другим представницима, пошто СЛ већ представља цео народ достојан тог имена. Назовимо овај, популистички модел Студентске листе, СЛ2

Шта је онда са опозиционим странкама, њиховим члановима и симпатизерима, пита се читатељка? Одговор се сам намеће: опозиционе странке се морају или у потпуности покорити Студентској листи и беспоговорно прихватити њено ексклузивно право на аутентично представљање народа, или ће бити третиране као непријатељи народа, корумпиране елите, са којима не сме бити ни преговора, ни договора.

Ако СЛ1 има само једног непријатеља – власт – СЛ2 има бар два непријатеља: власт и опозицију. Прецизније, ако СЛ1 као свог јединог непријатеља одређује криминализовани режим Александра Вучића, а све оне који се против овог режима боре препознаје као своје потенцијалне савезнике, СЛ2 као свог непријатеља одређује корумпирану политичку класу, под којом подразумева како власт, тако и опозицију. На тај начин, она повлачи кључну политичку линију поделе – на „нас“ и „њих“ – не тако да на нашој страни буду сви који су против Вучића: студенти, професори, побуњени грађани, опозициони и грађански активисти, итд., него тако да на једној страни буде чисти народ, а на другој прљави политичари, како они режимски, тако и они опозициони.

Ако пажљивије погледамо цитате са почетка овог текста, видећемо да оно што их повезује није само визија народа као морално чистог и исправног, него и визија политичара (не само оних на власти) као непријатеља. Кавчић препознаје народ као с правом згађен партијама, од оне комунистичке, преко СПС-а и СНС-а, па све до „неспособне опозиције“ (шта уопште повезује све ове актере?). Бакић га, слично, препознаје као жртву вишестраначја, морално чист, али преварен од корумпираних политичких елита. Студенти у блокади као непријатеља препознају, не власт, него Народну скупштину, која не представља свој народ. (Како пише Милер: „Иако популисти захтевају више референдумског одлучивања, критика није усмерена на представничку демократију по себи, већ дијагноза гласи: ово није представничка демократија, јер прави народ у њој нема своје представнике.“)

Да ли је популизам уопште нужно проблем? За Милера, да, пошто је увек антиплуралистички и самим тим, увек потенцијално опасан. Али за Мудеа не, штавише, популизам понекад може бити користан – на пример, када се руши ауторитарни поредак. Муде наводи пример пољског синдиката „Солидарност“, који иако сам није био популистички, јесте имао лидере, попут Леха Валенсе, који су неговали јасан популистички стил. Када се руши ауторитаризам, било онај једнопартијски, или пак онај компетитивни, популизам може бити и конструктиван: „У фази демократске транзиције, тј. преласка из компетитивног (или потпуно) ауторитарног режима у изборну демократију, популизам игра двосмислену, али ипак прилично конструктивну улогу, подстичући идеју да народ треба да бира своје владаре.“

Али да ли је у актуелном српском случају користан или штетан? На ово питање се не може одговорити са стопроцентном сигурношћу, али верујем да у овој фази много више штети него што користи, а ево и зашто. Како примећује Муде, међу негативним последицама популизма налазе се и следеће две: 1) „популизам може промовисати успостављање новог политичког расцепа, што омета формирање стабилних политичких коалиција“ и 2) „популизам може довести до морализације политике, при чему постизање договора постаје изузетно тешко, ако не и немогуће.“ Обе ове негативне последице већ се назиру у Србији данас.

За разлику од „Солидарности“, која је по Мудеу ипак била „кровна организација, која је окупљала широку и лабаву коалицију актера“, популистичка концепција Студентске листе, СЛ2 је ексклузиван актер који уноси нови расцеп у већ постојећу „широку и лабаву коалицију актера“ која се релативно спонтано створила на улицама српских градова током претходних годину дана, и која је прилично успешно функционисала како у организацији и реализацији протеста, тако и у наступу на неколико локалних избора широм Србије. Међу људе који су месецима стајали, пешачили, и контролисали изборе заједно, она уноси нову линију раздора, раздвајајући страначке од нестраначких активиста, зборове од партијских одбора, а неретко и студенте који су активни у партијама и покретима од оних који то нису.

Ово је праћено изузетно снажном морализацијом политике која нову линију раздора подвлачи моралном дистинкцијом: опозициони активисти и организације нису више само друга, али још увек потенцијално савезничка, колона у борби против режима. Они у извесном смислу постају „недодирљиви“ и потенцијално морално контаминирајући, што унапред онемогућава сваку потенцијалну сарадњу. Кавчић ово експлицира када пре пар месеци, на телевизији Н1, изговара и следећу мисао: „Студенти су као ова бистра чиста чаша воде. Једну кап боје или прљавштине да ставите, цела чаша ће се замутити. И сада зашто опозиција да уноси ту кап магле?“.

Зашто треба одбацити популизам?

Постоје, по мом мишљењу, два разлога зашто треба одбацити популистичку визију Студентске листе. Пре свега, овакав популизам је морално и политички непривлачан идеал. Иако заговорници популистичке визије Студентске листе говоре о неком будућем политичком плурализму који ће доћи тек након наредних избора, из начина на који говоре о вишестраначју јасно је да не виде никакве предности у њему, и да га виде тек као препреку за остварење „народне воље“. И заиста, ако већ постоји актер који представља директан израз ове воље (Студентска листа) – зашто бисмо се икада поново враћали на вишестраначје, систем у којем, како убеђено тврде ови нови популисти, корумпиране елите на смену варају поштен народ. Ова визија је у дубоком сукобу са партијским плурализмом који је један од темељних принципа савремене парламентарне демократије.

Међутим, други разлог је можда и убедљивији. Наиме, чак иако је популизам као трајно решење проблематичан, неко би могао помислити да он може послужити као згодно средство за постизање циља – рушење ауторитарног режима. Али из већ наведених разлога, ништа није даље од истине. Самом чињеницом да уместо да све ресурсе фокусира на борбу са једним непријатељем, Вучићевим режимом, СЛ2 отвара и други фронт, онај против остатка опозиције, она већ доводи у питање исход основног подухвата, то јест рушење ауторитарног режима. Такође, уместо да од других опозиционих актера прави савезнике, она од њих прави непријатеље. То није рецепт за успех у борби против режима, можда је рецепт за успех у борби остатка опозиције – али не верујем да је то циљ који је својим потписима подржало преко 400000 људи.

Да ли је могло бити другачије? Није немогуће. Да су се ствари мало другачије одвијале, могуће је да би Студентска листа успела да се наметне као „кровна организација“ за цео антирежимски фронт. У том случају, уз све вредносне ограде, можда извесна доза популизма и не би била тактички погрешна, онако како није била погрешна ни у случају „Солидарности“. Међутим, то се није десило. Упркос својеврсном пропагандном блицкригу којим се током првих летњих месеци покушало покоравање свих важнијих опозиционих организација, највећи број опозиционих партија није ушао под „кров“ Студентске листе. У таквој ситуацији, нова популистичка офанзива која је почела пре неколико недеља, не доприноси консолидацији антирежимског фронта, већ управо супротно, сејању све дубљег раздора између његових чланова. Укратко, популистичка визија Студентске листа, сада, у оваквој ситуацији, води ка све неизвеснијем исходу изборног обрачуна са узурпаторским режимом.

Наравно, нови популисти имају спремно моралистичко објашњење зашто њихови напори да се Студентска листа наметне као кровна организација нису успели: то је само још један доказ за оно што су све време и говорили, да је партијама стало само до њихових „уских партијских интереса“ (да, баш тим речима, тако се данас говори) и да нису спремне да их се одрекну зарад општег добра. Ово објашњење, међутим, није убедљиво из више разлога, од којих је најважнији овај: већина опозиционих активиста широм Србије су људи који су годинама истрајавали у отпору режиму, и у тренуцима када би им колаборација донела много више користи. За многе од њих је одлука да остану опозиционари значила да деца нису могла да се упишу у вртић, да не може да се добије пристојан посао, да се годинама трпе претње, провокације и острахизација. Да им је било стало само до њихових интереса, одавно би били део власти. Они то нису, јер су им њихова уверења важна и јер им достојанство важно и јер им је лојалност саборцима такође важна.

Знатно је убедљивије друго објашњење: управо зато што су ти људи такви какви јесу, управо зато што су им важне ствари које су им помогле да истрају све ове године, није могуће застрашити их, нити потчинити их. То су поносни људи који знају у шта верују и за шта се боре, спремни су на сарадњу, али не трпе понижавање и шиканирање. Тим и таквим људима се сада без икаквог филтера говори да су „контролисана опозиција“, да сарађују са режимом, да су себични, користољубиви, корупмирани и да „не желе да се жртвују“, а истовремено се од њих очекује да ставе „све своје ресурсе“ (а то првенствено значи: себе саме, своју лојалност, свој труд и своје време) на располагање. Ова тактика је ван памети. То нису крпе, то су људи са кичмом и интегритетом, и ако их третирате као крпе, ако их вређате и ругате им се, нећете их придобити за савезнике – напротив, можете у њима само да пробудите инат и отпор, а то није пут у сарадњу. Како ми у недавној поруци пише пријатељ и страначки колега: „Никада нико од нас неће пристати да нас овакве стављају у исти кош са људима који су опљачкали земљу… Чак и да занемаримо нетачност, увредљиво је, друже. 13 година се неки од нас боре против овога зла и непоштено је и ружно да нам се то каже. .. Нико нема право да ми то каже и да очекује да ћутим. Па био студент сто пута… Није то пизма, то је одбрана личног достојанства. Оно, не дам на себе.“

Ако читатељка мисли да претерујем, нека баци поглед на неку од бројних Вибер група, или Инстаграм страница подршке студентима: основане почетком године у сврхе оперативне помоћи студентским протестима, данас су многе од њих постале канали за ширење токсичне антиопозиционе пропаганде. Или, нека читатељка пита своје познанике и пријатеље који су у опозиционим странкама са каквим се коментарима свакодневно срећу у оваквим групама, са каквим неповерењем, сумњом, па и озбиљним омаловажавањем и увредама. И ако оставимо по страни моралне аспекте оваквог односа, његови политички аспекти су потенцијално катастрофални – ров који дели антирежимски фронт сваким даном постаје све дубљи. Није проблем само неслагање, па ни сукоб, они су у политици сасвим нормални. Проблем је морализација сукоба, проглашавање „противника“ (а заправо – савезника!) за корумпиране, прљаве, контролисане. Неслагања се могу превазићи, или привремено оставити по страни, сукоби се могу разрешити примирјем, па чак и савезништвом, али популистички морализам не допушта компромисе, он иде на све или ништа, и ескалацију чини неминовном.

Из ових разлога, популистичка визија Студентске листе заправо није компатибилна ни са решењем изласка на изборе у неколико колона, јер централно питање није број колона, него однос између њих, односно, њихов међусобни договор о координацији и ненападању. Али популистичка СЛ2 не може да склопи такав договор, нити да га поштује – она је концептуално усмерена на тоталну делегитимизацију свих других политичких актера, па и оних у опозицији. То се види већ сада, из реакције нових популиста на најмање наговештаје сарадње проЕУ опозиције, коју виде као потенцијалну претњу и повод за даљу моралну дискредитацију.

Зашто до сада нисмо приметили популизам у нашим редовима?

Разлога је више. Први, који нажалост, не говори на част нашој страни, јесте да нисмо желели да га приметимо, онако како не желимо да приметимо недостатке и мане код особа које волимо, код своје деце, својих пријатеља, своје земље. Популизам је нешто што раде они, припадници режима, а никако не може бити нешто што постоји и на нашој, антирежимској страни, понајмање не повезано са студентима и Студентском листом. У само мало другачијој варијанти: приметили смо, али смо ћутали, надајући се да није тако важан, или да је само један детаљ, или можда да је неопходан део изградње антирежимског фронта.

Други разлог је тај што се популизам не препознаје као идеологија тако лако, а често и сам говори „неидеолошким“ језиком и претендује да буде с ону страну идеологија. У антиполитичкој атмосфери вучићевске Србије, популизам је у великој мери постао дифолт, нешто што се не препознаје као идеолошка позиција, него као здрав разум.

Трећи разлог је што популизам у великој мери измиче класичној подели на лево и десно, нарочито у њеној српској варијанти, која у себе укључује елементе односа према ЕУ и подели Исток/Запад. Од три примера цитирана на почетку текст, један је пример центристичког, „технократског“ популизма (Кавчић), један рудиментарно левог популизма (Бакић), а само објава Студената у блокади, која под „народом“ подразумева пре свега етнички колектив, алудира на његову „часну историју“, и игра на карту српских жртава, итд., могла би се сврстати у десни популизам. Због овога се популизам често или уопште не препознаје као посебна идеологија, или се, нарочито на проевропској страни, неки његови ефекти препознају као скретање студентског покрета удесно – овакву реакцију можемо препознати како у текстовима Стевана Филиповића, тако и недавним коментарима Дејана Атанацковића.

Међутим, није ствар у томе, иако се у српским условима популизам релативно природно повезује са десним и националистичким идеологијама, популистички заокрет није исто што и заокрет удесно. Популизам се као идеологија, и Милер је ту сасвим у праву, супротставља не левици, него плурализму. Због тога, међу новим популистима који већ месецима у медијима намећу сопствену, популистичку визију Студентске листе, има и левичара, и десничара, и либерала, и проевропљана и евроскептика, и русофила и еврофила. Оно што их повезује није било које од ових уверења, него чињеница да сматрају да у овом тренутку једино Студентска листа говори у име народа и да су сви остали опозициони актери самим тим делегитимизовани и морају да буду потчињени или прегажени.

Слично је и са друге стране: критичари популистичке визије Студентске листе, нису само левичари, нити либерали, нити проевропљани, него и националисти, десничари и евроскептици. Оно што њих повезује, такође није било које од ових становишта, него пре свега критика популистичке визије Студентске листе као разједињујућег, а не уједињујућег фактора на антирежимском фронту. Иако ретко кад користе појам популизма, оно што ови критичари с правом препознају као проблем јесте управо чињеница да нови популисти који говоре у име Студентске листе отварају фронт не само са влашћу, већ и са опозицијом. Овако недавно Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли:

„То њихово ограђивање, то сам говорио и кад су били на врхунцу а сада реално нису на врхунцу, да то њихово ограђивање од странака, других покрета, удружења… има нешто секташко у себи и није добро, ако је циљ борба против режима. А ако вам је циљ да ви будете опозиција уместо опозиције, онда је то исправно. Ја сад стално имам ту дилему да ли је њима циљ и овима који то гурају, који по мрежама то агресивно промовишу, да ли се они стварно боре против Вучића или се они боре да они буду главни поред Вучића. И једно и друго је легитимно, али немој онда да призиваш револуцију, штрајкове…а ти би да будеш опозиција уместо опозиције! Ја сам за ових 12 година видео барем три смене опозиције а нисам видео ниједну смену власти.“

Или, овако Немања Шаровић, председник покрета „Љуба, вера, нада“:

„Прва ствар коју ми морамо да одлучимо, то је да ли се боримо за поделу гласова унутар опозиције, или се боримо за рушење Вучићевог режима. Ако се боримо за рушење Вучићевог режима, а ја се борим управо за то, ја онда мислим да овакве дискусије о опозицији треба избегавати… Кад сам малочас упоредио Вучићев режим са вишецевним ракетним бацачем, да он сутра распише изборе – тај вишецевни ракетни бацач је окренут ка нама, а са ове стране ће свака цев бити окренута… Цвијетинова на Веселиновића, Веселиновићева на Бакића, Бакићева на Ђиласа – то је можда и највећа Вучичева предност… Није то питање ко је на Студенској листи, очигледно је месецима да постоје људи који говоре у име те листе, који пропагирају ту листу. И опозиција је представљена као врхунски непријатељ – то је лоше… Ако се ми будемо бавили тиме, а не Вучићем, изгубићемо поново. И право је питање, ко је спреман да преузме одговорност. Или ће након тога рећи – е па то су студенти, ја се нисам питао!… Хајде да се такмичимо у томе ко ће нанети већу штету режиму, па кад се то онда слије у једну изборну кутију, да то буде више гласова него што је на оној другој страни. Или ћемо бити победници, или већ сада копамо ровове да дан након избора упиремо прстом и говоримо – крив је онај други!“

Овом једноставном математичком аргументу се нема шта ни додати, ни одузети. Или ћемо се заједно супротставити режиму, или ћемо се супротстављати једни другима и пустити режим да нас надјача.

Плурализам уместо популизма, ДОС уместо антибирократске револуције

Важно је нагласити да су критичари популистичког пројекта СЛ2 такође идеолошки разнолики, управо зато што нови популисти тврде да једини имају решење за идеолошку разноликост антирежимског фронта: колико смо само пута чули да једино Студентска листа може ујединити левичаре и десничаре, националисте и антинационалисте. Суочени са овим популистичким нападом, заступници различитих опозиционих актера донекле очекивано посежу са сопственим идеолошким опредељењем као оним што их диференцира од цатцх-алл галиматијаса Студентске листе. Међутим, то само даје за право популистима да закључе како опозиционе политичке партије не разумеју захтев тренутка за надидеолошким уједињењем, и да се и тиме додатно дисквалификују као легитимни представници „народа“.

Једном када препознамо популизам као идеологију, и популистички пројекат Студентске листе као суштински анти-плуралистички, можемо разумети како популизам производи управо супротне ефекте од оних које тврди да производи – како тврди да превазилази идеолошке разлике и уједињује антирежимски фронт, док заправо по средини овог фронта сâм копа идеолошки ров дубљи од свих других. Још важније, једном када ово разумемо, можемо почети да мислимо и о алтернативном, плуралистичком моделу заједничког фронта.

Тај модел не само да је већ одавно познат, него је већ успешно примењен у рушењу ауторитарних режима широм региона, па и у Србији 2000. У питању је, наравно, класична коалиција. Овај модел не само да уважава идеолошки и организацијски плурализам, него је у стању и да рефлектује различиту снагу и популарност актера, а да истовремено ипак представља платформу за заједничку борбу против ауторитарног режима. Други, сличан модел је онај из Црне Горе, у којем постоји неколико различитих опозиционих колона, између којих постоји координација и договор о ненападању, и од којих ниједна не делегитимизује друге, нити их третира као морално покварене или корумпиране.

Оба модела имају својих предности и оба су у пуном смислу плуралистичка – они уважавају чињеницу да различити припадници антирежимског фронта имају различита идеолошка уверења, али исто тако и различите партијске или организацијске лојалности. Студентска листа као не-популистички актер (СЛ1), може одиграти кључну улогу у оба модела, као најјачи део антирежимског фронта, а можда и као најјачи партнер у великој коалицији. За то је, међутим, неопходно дати прилику и другим и другачијим гласовима блиским Студентској листи, а не само оним популистичким који су, чини се, узурпирали место њених идеолошких гласноговорника. Ово би могао бити пут ка консолидацији и ширењу антирежимског фронта и његовој коначној изборној победи. Све друго водиће само све дубљим поделама на антирежимском фронту и коначно – ка његовом (нашем!) изборном поразу.

Биљана Стојковић: Кула као предигра

Током прве половине 2026. године биће одржани избори у десет локалних самоуправа у Србији. У жижу јавности доспела је општина Кула, као једно од тих изборних места, а разлог за то је објава да су у Кули конституисане опозиционе изборне листе. Насупрот прошлогодишњој пракси локалних избора у Косјерићу, Мионици и Сечњу, да се на изборе против радикалског режима организује један опозициони фронт уз подршку студената, у случају Куле имаћемо две листе – једну окупљену око студената, уз подршку Студената у блокади, и другу у којој су се удружили актери који припадају опозиционим странкама. Додуше, већ је посебну листу имала Странка слободе и правде у Мионици и освојила укупно стоједанаест гласова бирача. Јавност је обавештена да су се у заједнички блок у Кули, назван „Уједињени за Кулу“, окупили Нова демократска странка Србије, Странка слободе и правде, Народни покрет Србије, Србија центар, Зелено-леви фронт, Покрет слободних грађана, савез Монархисти – Покрет обнове Краљевине Србије, као и локална иницијатива „Куљани наш град“.

Информације са терена говоре да је број чланова наведених странака у Кули сасвим занемарљив, због чега се може поставити потпуно разумно питање – зашто су опозиционе странке решене да изађу на ове изборе? Треба запитати и зашто је коалиција организована као идеолошка мешавина – од левих до десних монархиста. Питање је посебно важно будући да се на друштвеним мрежама највеће критике студентском покрету односе на недостатак идеологије, недовољно залагање за европски пут, као и на нејасноће око домета организације која нема хијерархијску структуру са вођом на челу.

Аргументација опозиције свакако се може односити на разумљиву дистинкцију између питања локалних и парламентарних избора и сасвим тачне тврдње да су проблеми општинских и комуналних политика различити од оних државних, о којима се дискутује у републичкој скупштини. Плашим се, ипак, да то није основни разлог. У Србији се на сваким изборима кандидује Александар Вучић, укључујући и изборе за савете месних заједница, па је и проблематика уређења паркова, вртића, водовода, канализације, грејања, електричне мреже итд., сасвим далеко од логичних локалних питања. Нажалост, то је и разлог зашто се кампање на локалном нивоу врло мало повезују са свакодневним животом грађана у конкретном месту.

Формирање посебне листе странака опозиције, у односу на студенте, указује на нешто друго. Изгледа да опозиција „испипава терен“ за будуће парламентарне изборе. Иако не верујем да очекују спектакуларан резултат, чини ми се да је Кула морала бити пробни терен, а како се може чути из још неких места којима следују избори у 2026. години, сличне ћемо листе и тамо видети. Имам утисак да је оваква стратегија важна и за постепено навикавање грађанства да ће опозиционе странке на парламентарне изборе сигурно изаћи посебно, вероватно са најмање две коалиционе листе у односу на листу коју ће кандидовати студенти. Број квази-листа, тј. оних „опозиционих“ формираних од стране режима како би се унела што већа забуна у гласачко тело, не можемо чак ни да нагађамо. У сваком случају, изгледа да је потребно учинити прихватљивим независно учешће свакакве опозиције у изборном процесу упркос декларативном позивању странака на референдумску атмосферу.

Моје болно искуство у формирању коалиционе листе Србија против насиља, 2023. године, научило ме је да препознам још један мотив странака да изађу на изборе. Мозак вам експлодира када схватите да се прављење листе за изборе користи за, пазите сад – прављење страначког одбора у конкретном месту. Стратегија је следећа: странка нема чланство у неком граду, али се на састанцима централа у Београду жестоко бори да добије што више места за своје непостојеће чланове, а важно је и да се ти имагинарни чланови котирају што више на листи. Тек када су обезбедиле места за будућу локалну скупштину, странке крећу у „лов на таленте“, то јест, тек тада имају валуту, а то су одборничка места у граду, коју користе да привуку људе у своје странке. Слично је било и у случају покрајинских избора исте године.

Само још једном да појасним о чему се овде ради. Будући да немају своје чланове који деле њихове страначке вредности и као такве их поставе на места где ће моћи да спроводе прокламоване политике, неке странке су спремне да на та места стављају непознате људе, можда свог комшију, свастику или сестру неког познаника, који немају појма или их није ни брига за какву се политику та странка залаже. Показало се да постоји доста користољубивих људи који ће бављење политиком видети као веома привлачан посао ако им се одмах отвори функционерска позиција. Места за неке квалитетне локалне политичаре и дугогодишње борце за правду тако бивају попуњена тек рођеним функционерима. Схватате ли колико је ово поремећено?

Можете рећи да сам ужасно наивна за неког ко се реално бави политиком, али сам потпуно убеђена да су баш овакве и сличне праксе допринеле лошем рејтингу странака и лошем квалитету политичара у Србији, част изузецима. На моју велику жалост, Вучићу је уништавање политике постало неупоредиво лакше због људи који су функције добили, а уместо политике бавили су се чувањем својих, ничим изазваних, позиција. Сведочења из Куле, по којима су неке странке и њихови одбори напрасно основани пред будуће изборе, буде ми мучна сећања и страх да ћемо поново сведочити сценарију из 2023. године.

У Србији се воде велике борбе за повратак политике у свакодневни живот. Класичне странке упорно одбијају да прихвате нову реалност и нову снагу. Ограђивање студената од опозиционих странака најснажније сам поздравила. Познајући актуелне играче и њихово грабежљиво понашање, мислим да студентски покрет не би трајао дуже од месец дана у случају дозвољеног страначког утицаја

У Србији се воде велике борбе за повратак политике у свакодневни живот. Класичне странке упорно одбијају да прихвате нову реалност и нову снагу. Ограђивање студената од опозиционих странака најснажније сам поздравила. Познајући актуелне играче и њихово грабежљиво понашање, мислим да студентски покрет не би трајао дуже од месец дана у случају дозвољеног страначког утицаја. Урушио би се изнутра и исцепкао на десетине делића, међусобно зараћених за вјек вјекова.

Има времена када се на изборима треба такмичити политикама, под условом да заиста имате политику. Постоје и времена када је нужно скупити све снаге, по сваку цену, а зарад много већег добра и победе над злом. Студентски бунт је подигао читаво грађанство на ноге и коначно исцртао пут деловања ка дефинитивној победи. Сваки опозициони актер препознаје тренутак, у то сам сигурна, али се према овој ситуацији односи или друштвено одговорно или у складу са очувањем својих стечених привилегија. Жалосно је видети да се деловање опозиционих странака, изузев Демократске странке, може сврстати у другу категорију.

Полазећи од премисе да странке нужно морају ићи на изборе, Растислав Динић из Зелено-левог фронта назива Студентску листу популистичком и оптужује је за уношење подела у антирежимски фронт. Раскошно цитирајући неколико важних аутора на тему проблематике популизма, Динић насилно угурава студентски фронт у „антиплуралистичку идеологију“ предвиђајући му будућу тоталитарну улогу у уништавању вишестраначја, јер како каже „[студенти] не виде никакве предности у њему [вишестраначју], и виде га тек као препреку за остварење народне воље“. Сигурна сам да колега Динић препознаје у свом тексту верзију класичног аргумента „сламнатог човека“ у ком намерно погрешно интерпретира и поједностављује позиције студентског блока како би тако изграђену погрешну слику студентских позиција онда нападао из свакаквог теоријског оружја.

Аутор текста, колега Динић, у потреби за референдумском атмосфером на будућим изборима види захтев за антиплурализмом и „морализацијом политике“. Истина је да идеја студената не подразумева укидање странака, већ нужност да се, зарад победе над мафијом на следећим изборима, формира листа стручњака и јавних личности, која може садржати и чланове странака, али не и њихове функционере. Циљ свакако није страначки, већ је општи – почетак довођења институција државе у њихове истинске функције и увођења елемената правне државе. Странке су позване да учествују тако што ће из све снаге радити на промоцији Студентске листе, позвати своје чланове да за њу гласају и тако обезбедити заједничку победу.

Аутор текста, колега Динић, у потреби за референдумском атмосфером на будућим изборима види захтев за антиплурализмом и „морализацијом политике“. Истина је да идеја студената не подразумева укидање странака, већ нужност да се, зарад победе над мафијом на следећим изборима, формира листа стручњака и јавних личности, која може садржати и чланове странака, али не и њихове функционере

Прошлогодишњи локални избори у неколико места показали су да студенти не беже од прављења изборних листа са локалним представницима опозиције. Колико ми је познато, сарадња је била више него добра, кооперација на високом нивоу и резултати максимални у условима насиља и невероватног нивоа режимске крађе гласова. Опозициони активисти широм Србије здушно су учествовали у свим локалним акцијама борећи се за победу. Тренутно повећање интензитета напада на студенте, као и прављење листа за предстојеће локалне изборе у 2026., показује да су опозиционе централе промениле тактику. Изгледа да је, са приближавањем парламентарних избора, страх од губитка позиција нарастао до мере да се полако скидају рукавице и почиње нова фаза обрачуна са студентима.

Динић у свом тексту оптужује студенте да отварају фронт против опозиције. По мом мишљењу, ово може бити тачно само уколико опозициони представници у студентима виде опасност да ће и сами нестати када буде срушен ауторитарни режим. Наводи још и да студенти од опозиције праве непријатеље, што заправо у потпуности огољава непријатељство странака према студентима и њиховом политичком деловању.

Студентски блок је далеко од хомогене ауторитарне масе. Ту се налазе млади људи различитих идеолошких опредељења због чега се међусобно сукобљавају и непрекидно дискутују. Ипак, врло су свесни тога да се морају држати заједно уколико се жели остварити циљ – рушење радикалског режима. Због тога су заједно израсли у силу са окупљајућом снагом и енергијом наде која се улива међу грађанство. Они се неће кандидовати на изборима, већ делегирају људе од струке, знања и угледа, идеолошки потпуно варијабилне. Тешко ми је да у тој чињеници видим оно што нам наговештава колега Динић – популизам и једноумље. Страх од страначког нестајања јесте валидан ако чланство није везано заједничком политиком већ антиципира неке функције за себе, што се свакако неће десити у овом изборном кругу. Ово је тренутак, међутим, када борба мора бити искрена и снажна.

Предстојећи локални избори расветлиће нам, до краја, позиције странака и нацртаће нам пут њиховог деловања у сусрет републичким изборима. Плашим се да обрисе већ увелико видимо, али остаје ми нада да то неће угрозити коначну победу над Вучићем. Верујем да ће људи у локалним срединама препознати о чему се заправо овде ради.

(Пешчаник)